Klasične religijske logičke greške

http://godlessandblack.blogspot.de/2012/01/top-fifteen-logical-fallacies-of.html

vpSpec005-klasicne-logicke-greske

Pri debati sa religioznima najinteresantnije je to da ne postoji religiozni argument koji ne sadrži barem jednu klasičnu logičku grešku. Očekivali biste u potpunosti da onaj ekstremniji i manje obrazovan svet koristi tako dobro poznate pogreške u logici. Ali, komično je da čak i najbolji i najbistriji teisti – naučno i filozofski opismenjeni, visokoobrazovani religijski učenjaci – i dalje upotrebljavaju baš te iste plitkoumne greške (a kako bi i mogli bez toga?) Zaista, jedina prava veština koja se može pripisati talentovanom religijskom apologeti je veština dobrog prikrivanja grešaka koje koriste.

Uvek pokušam da lociram posebnu logičku grešku koju moj oponent čini i ukažem na to da je pogreška toliko stara i klasična da čak ima latinski naziv (kao što ćete uskoro videti). Preporučujem vam da se upoznate sa ovim latinskim terminima jer je efekat koji stvarate, kada na njih ukažete oponentu, zaista vredan truda.

Sledi lista uobičajenih logičkih grešaka sa kojima se možete sresti tokom religijskih debata. Predstavljam ih bez nekog posebnog redosleda. Ima mnogo više pogrešaka nego što bih mogao da navedem u članku, a ovo su neke od najčešćih.

Kada se upuštate u religijske debate, obratite posebnu pažnju na to kako se neke pogreške stalno ponavljaju na različite i zamislive načine da bi ostavile utisak svežih i novih argumenata. Čim budete shvatili da se svi religijski argumenti u suštini svode na istu listu pogrešaka, sve što treba da uradite jeste da sljuštite nekoliko slojeva retorike sa njih da biste otkrili koja poznata greška se krije ispod.

Ne sledi (Non Sequitur) – zaključak koji ne prati premise. Sama pogreška nalazi se u vezi između premise na početku argumenta i zaključka ne kraju. Sama non sequitur veza obično je u obliku “zato…” ili “zbog toga…”. Uobičajenu religijsku primenu ove pogreške nalazimo u tvrdnji da biblija sadrži moralne zakone (premisa) i da je zbog toga osoba koja ne sledi bibliju nemoralna. Dovoljno je da se jednostavno ukaže na primere koji ruše ovaj zaključak (moralni ljudi koji ne slede bibliju).

Argument popularnog verovanja (Argumentum Ad Populum) – Ova klasična greška se nalazi u tvrdnji da verovanje mora biti istinito ako je veoma popularno. Možete očekivati da je vidite u obliku: “Većina svetske populacije je religiozna. Dakle, religija mora biti istinita”. A zatim, naravno: “Zašto misliš da si ti u pravu, a toliko mnogo ljudi greši?” Najbolji način da se ovaj argument odbaci je jednostavno ukazivanje na to da je čitava svetska populacija nekada verovala u veštičarenje. Činjenica da verovanje u veštičarenje danas nije toliko rašireno uopšte nije relevantna. Veštičarenje nije manje nepostojeće danas nego što je bilo kada su svi u njega verovali. Sličnosti između veštičarenja i religije su time postale previše očigledne da bi se pominjale.

Cirkularno rezonovanje (Tautology) – argument koji ponavlja premisu kao zaključak bez dodavanja ikakve informacije. U suštini, gotovo svi biblijski argumenti čine ovu jednostavnu grešku: “Biblija je nadahnuta božija reč zato što biblija kaže da je nadahnuta božija reč”. Još jedan čest primer ove greške je religiozna tvrdnja da je religijsko verovanje zasnovano na veri. Pošto vera nije ništa više do oblik verovanja, to je isto kao da se kaže da je religijsko verovanje zasnovano na verovanju. Logika ovoga je neispravna jer nešto ne može samim sobom da se objasni (to bi bilo kao da pokušavate da definišete reč time što ćete je jednostavno ponoviti) – morate da pokažete da i spoljne činjenice to podržavaju. Ako je biblija dovoljno jak dokaz da Jahve postoji, onda je strip dovoljno jak dokaz da postoji i Supermen.

Argument iz neznanja (Argumentum Ad Ignorantiam). Ovaj argument može imati više oblika, kao: “Univerzum nije mogao da se samo pojavi sam od sebe. Dakle, bog mora postojati”, ili: “Teorija evolucije je toliko neverovatna, toliko puna izmišljenih ideja, da mora biti pogrešna”. Primećujete da se u oba slučaja nešto tvrdi na osnovu nedostatka znanja – iako se ovaj nedostatak znanja uopšte ne pominje. Kada neko ustvrdi da univerzum nije mogao da se pojavi sam od sebe, u suštini priznaje da ON ne zna kako se to moglo ili nije moglo dogoditi. Isto je tako i sa tvrdnjom za evoluciju – tvrdnja koja otkriva upravo koliko onaj koji je izgovara ne razume evoluciju. Suština ove greške je u nemogućnosti tvrdnje (da bog postoji, da je hrišćanstvo istinito) na osnovu sopstvenog neznanja o nečem drugom (kako je nastao univerzum, kako funkcioniše evolucija itd).

Bog u prazninama”. Mada je u pitanju potkategorija argumenta iz neznanja, ovo je toliko česta manifestacija te greške da zaslužuje sopstveni mali pasus. Greška „bog u prazninama“ je defanzivno povlačenje koje pokušava da ugura boga u bilo koju prazninu u znanju koju naučna zajednica – ili samo vaš oponent – tek treba da popuni. Ne razumete izuzetnu kompleksnost fotosinteze ili kvantne mehanike? Nema problema – to mora da je uradio bog. Naučnici još uvek ne znaju šta je tačno bilo pre Velikog praska? Odlično – samo i tu utrpajte boga. Postoje dva opšta načina da se pobije ova greška. Prvi je da objasnite oponentu kako zaista funkcioniše ono što on ili ona ne razume – ako možete. Drugi je da priznate da ni vi ne znate kako funkcioniše pomenuta stvar, ali možete to da priznate – ponosno to da priznate – bez očajničkog traganja za natprirodnim objašnjenjem koje biste gurnuli u praznine u znanju. Mogli biste i da pokažete oponentu da pomenute praznine postaju sve manje i manje kako nauka nastavlja da napreduje. Kao što se nekada mislilo da natpritodna božanstva uzrokuju grmljavinu, zemljotrese i komete pre nego što se došlo do naučne spoznaje o njima, tako će i današnje praznine biti popunjene budućim naučnim objašnjenjima. Nauka nije nikada, tokom čitave istorije, izgubila u raspravi sa religijom; nikada se nije dogodilo da se vrati „praznina za boga“ koja je zamenjena naučnim objašnjenjem. „bog u prazninama“ je, na kraju krajeva, odbrana pri gubljenju bitke koju religija bije već preko 500 godina.

Lažni izbor – poznato i kao lažna dilema, lažna dihotomija, ili-ili greška. Logička pogreška (pogrešno) tvrdi da može biti izbora samo između jedne i druge opcije – ignorišući ostale mogućnosti. Ova greška se često može pronaći u debatama evolucionista i kreacionista, gde kreacionisti obično tvrde da može biti izbora samo između čiste slučajnosti i natprirodnog stvaranja – potpuno ignorišući mogućnost spore, postepene evolucije kroz prirodnu selekciju. Ova greška je obično ukombinovana sa argumentum neznanja i bogom u prazninama, gde tvrdi da se nešto ili samo tako pojavilo bez razloga, ili ga je sigurno stvorio bog – potpuno ignorišući druge mogućnosti koje, kao što se i događa, bivaju sve bolje istražene i sve se bolje razumeju dok ovo pišem. Ako vaš opponent vešto formuliše argument i dovoljno je pametan da vas njime namami, može vas navesti da nepotrebno izgubite prilično vreme pokušavajući da se diskusijom izvučete iz zamke, pre nego što shvatite da je čitav okvir debate zasnovan na pogrešnom izboru. Najbolja strategija je da otkrijete pogrešan izbor koji vam je ponuđen i izbegnete pogrešku da uopšte i zagrizete mamac na početku.

Pogrešna premisa – argument koji uključuje dobro rezonovanje da se dođe do zaključka, ali se pri tom oslanja na pogrešnu premisu. Potražite pogrešnu premisu na početku argumenta, pre nego što stigne do dela „zbog toga…“. Evo čestog primera: „1) Za sve što postoji mora biti objašnjenja zašto postoji. 2) Ako univerzum ima objašnjenje svog postojanja, to objašnjenje je Bog. 3) Univerzum postoji. 4) Dakle, postoji objašnjenje zašto postoju univerzum. 5) Zbog toga, objašnjenje zašto univerzum postoji je Bog“. Obratite pažnju na to kako je proces rezonovanja ispravan, ali da je druga premisa pogrešna, ili bar užasno neverovatna i potpuno nepotkrepljena. Ovo je dobar primer toga kako se pogrešne premise nakratko pojave u početku, a zatim se zabašure dok se preko njih brzo gomilaju nove premise i zaključci. Ovde je trik ne dozvoliti da vam nepotrebno skrenu pažnju upadljivi zaključci kada je čitava osnova premisa nepotkrepljena i pogrešna.

Svođenje na apsurd (Reductio Ad Absurdum) – argument koji pokušava da učini tvrdnju tačnom tvrdeći da će apsurdan (i time pogrešan) rezultat slediti iz njenog poricanja. Mada je reductio ad absurdum ustvari legitiman argument, često se zloupotrebljava da se silom izvuče apsurdan zaključak. Dobar primer je uobičajena religiozna tvrdnja da je jednako apsurdno biti skeptičan po pitanju postojanja boga kao i po pitanju postojanja Cezara Avgusta – pošto lično niste videli nijednog od njih dvojice. Ovo je pogrešan reductio ad absurdum, jer prenebregava dokaze osim ličnog svedočanja, a da se ne pominje jednostavna verovatnoća, pošto je Cezar Avgust bio samo obično ljudsko biće, a bog bi trebalo da bude natprirodno božanstvo. Umesto da pokušavate da se raspravljate protiv ove greške, brz i zabavan način da je opovrgnete jeste da jednostavno pokažete oponentu šta se dešava ako nastavite da pratite njegovu logiku i dalje. Drugim rečima, objasnite oponentu da ako je bog jednako realan kao Cezar Avgust, pošto nijednog od njih niste videli, onda su jednako realni Deda Mraz, Uskršnji zeka i Zubić vila, pošto ni njih niste videli. Zatim se zavalite i dozvolite oponentu da nerado rasturi sopstvenu grešku umesto vas.

Pomeranje mete – metod poricanja arbitrarnim pomeranjem kriterijuma za dokazivanje ili prihvatanje. Ovo je veoma česta taktika u evolucija/kreacija debatama Bez obzira koliko dokaza iznesete, reći će vam da to I DALJE nije dovoljno dokaza. Ova taktika se može lako opovrgnuti čim ukažete na dvostruki standard i tražite od oponenta da prikaže makar i delić onog broja dokaza koje ste vi izneli. Još jedna česta upotreba ove taktike se može naći u argumentima tipa bog u prazninama, gde će se tvrditi da je bog neophodan da bi nastala bilo koja odabrana pojava. Kada objasnite da nije tako, i objasnite da dotična pojava ima prirodan uzrok, reći će vam da je nešto moralo da stvori i uzrok koji ste upravo izneli – time pomerajući metu. Ova vrsta argumenta može se nastaviti prilično dugo, ali na kraju ćete dostići tačku u kojoj je vaš opponent pomerio metu toliko daleko da će na kraju ostati samo sa maglovitim, filozofskim apstrakcijama. Kada se ovo dogodi, možete jednostavno ukazati na to da je meta pomerena toliko daleko od prvobitne teme (fizičke naučne stvarnosti), da nepotkrepljene izjave vašeg oponenta nemaju više nikakvo stvarno značenje.

Argument iz autoriteta (Argumentum Ad Verecundiam) – pokušaj da se potvrdi istinitist argumenta na osnovi autoriteta onog ko ga je izneo. Ovo bi mogao biti i najstariji i najosnovniji od svih religijskih argumenata – izvorno poreklo se odnosi na starog šamana ili sveštenika, u nakićenoj odeći, koji glasno i dramatično izjavljuje o željama božanstva. Katolički autoritet i nepogrešivost pape su vrhunski primeri ove greške, koja se manje-više u suštini svodi na tip argumenta “zato što sam ja tako rekao”. Imajte na umu kako mnoge religijske apologete tvrde da naučnici, kao što je Stiven Hoking, greše na isti način kada govore o svojim zaključcima o pitanjima kao što je poreklo univerzuma. Ali, uvek podsetite oponenta da izjave naučnika imaju osnovu u naučnom razumskom razmišljanju otvorenom za javnost i dokazima koje mogu da provere mnogi, a to i rade; dok religijski argumenti iz autoriteta nisu zasnovani ni na čemu sličnom. U mnogim slučajevima će vam reći niste rukopoloženi sveštenik ili učenjak, pa niste na dovoljno visokom nivou da se upuštate u debatu sa nekim ko jeste ili da opovrgavate religijske tvrdnje. Na ovo možete jednostavno odgovoriti kako čovek ne mora biti čarobnjak da opovrgne veštičarenje ili vudu sveštenik da opovrgne besmislene ideje Vudu religije, pa ne mora biti ni zaređen u bilo kojoj organizovanoj religiji da bi opovrgavao bilo kakve neosnovane praznoverne tvrdnje.

Apel na posledice (Argumentum Ad Consequentiam) – argument koji tvrdi da je hipoteza tačna ili pogrešna na osnovi toga koliko je poželjno da bude tačna ili pogrešna. Česti primeri ovoga su: “Bog mora da postoji jer ja ne bih mogao da živim bez njega?”, ili: “Ateizam je pogrešan jer nam ne nudi nikakvu utehu ili moralne okvire”. Ovo je osnovna greška u srži religijskih argumenta da je religijsko verovanje korisno, dobro i moralno – čitava kategorija religijskih debata koja se svodi na pokušaj da se objektivna činjenica zameni subjektivnim sopstvenim interesima. Skoro je sramotno kada morate da date do znanja religioznom oponentu da poželjnost religijske tvrdnje nije dokaz, a čak ni argument, za njenu stvarnu istinitost.

Ad Hominem – neispravan pokušaj da se argument odbaci tako što se kritikuje govornik, a ne sam argument. Onaj ko odluči da se uključi u debatu o religiji treba da bude dovoljno mudar ne samo da otkrije i izloži ovu grešku takvu kakva je, već i da postane dovoljno ravnodušan da izađe na kraj sa tim neizbežnim ličnim napadima. Neki od najčešćih ad hominem napada u kontekstu debata o religiji omaju oblik moralnog optuživanja – pokušaji da se ukaže na to da su vaši argumenti neispravni jer ste nemoralni nevernik. Omiljeno mi je kada pokušaju da doskoče mom opovrgavanju religijske tvrdnje na osnovu mog nemanja vere, kao da je to moralni nedostatak – i kao da je taj moralni nedostatak (čak i kada bi stvarno postojao) logična osnova da se opovrgne moje opovrgavanje. Ad hominem napad je veoma često poslednja slamka za koju se hvataju u očajničkom pokušaju da vam uzvrate, što pokazuje da je vaš oponent ostao bez svih logičnih argumenta i odbrana, i to bi bio dobar trenutak da završite debatu.

Autor: Ami Toben

%d bloggers like this: