Finska bajka

http://blog.b92.net/text/21458/Finska-bajka/

Ima jedna zemlja u kojoj učenici polaze u školu kasnije (napomena: sa 7 godina), imaju manji broj časova, uživaju u tromesečnom letnjem raspustu, provode manje vremena u školi dnevno, skoro uopšte nemaju domaće, a tek retko imaju kontrole zadatke.

Ima jedna zemlja u kojoj su nastavnici cenjeni profesionalci, brzo dobijaju stalan posao, retko se evaluiraju, primaju prosečnu platu, imaju jak sindikat.

Ima jedna zemlja u kojoj su škole skromno finansirane, razvijaju sopstveni nastavni plan i program, istražuju i usvajaju nove tehnologije, nemaju razliku u postignućima učenika i nijedno dete ne ostavljaju na cedilu.

Ta zemlja nalazi se u vrhu top liste svih zemalja sveta po skoro svim merilima.

Dobrodošli u Finsku.

vpSpec005-finska-bajka1

Ovako počinje dokumentarni film The Finland Phenomenon: Inside the World’s Most Surprising School System (http://youtu.be/Up0JdxYl5h0) koji se iz četiri dela u celosti može pogledati i na Youtube-u, što vam toplo i preporučujem.

Reče mi jedan bloger nedavno (neka mi oprosti što ne zapamtih koji tačno): “Prouči malo finski obrazovni sistem.”

Rečeno, učinjeno.

Njihov je obrazovni sistem stvarno na nivou prelepe bajke. Iz bilo čije perspektive da ga pogledamo, deluje gotovo nestvarno. Učenici, nastavnici i ministarstvo podjednako su prezadovoljni svojom ulogom u njemu. Baziran je na POVERENJU.

Sve je počelo ranih sedamdesetih godina prošlog veka, kada su političari rešili da “mozak” proglase za najvredniji nacionalni resurs. Mislim, izuzev šuma, malo šta drugo od resursa i imaju. Pet godina su vodili javnu raspravu o tome šta žele da imaju kao krajnji rezultat obrazovanja. I smislili su sistem koji je nakon 25 godina počeo da proizvodi mlade ljude spremne za život u ovom našem vrlom, novom, globalizovanom svetu, mlade ljude koji na PISA testovima iz godine u godinu postižu vrhunske rezultate.

U čemu je trik?

  • Osnovna škola traje 9 godina, a deca u nju polaze u godini u kojoj pune 7 godina.
  • Jedan čas traje 60 minuta, od čega 45 minuta otpada na nastavu, a 15 minuta na igru/odmor. Plus pauza za ručak. Deca dnevno imaju u proseku 75 minuta odmora dnevno. Na odmorima izlaze napolje, bez obzira na vremenske prilike, izuzev ako je -15 i duva vetar.
  • U mlađim razredima, igri se posvećuje posebna pažnja. Što reče jedan nastavnik u intervjuu jednim novinama: “Deca moraju da se igraju. Ako se deca ne igraju, deca ne mogu da uče.”
  • Sva deca imaju besplatan ručak u školi, a često i besplatnu užinu.
  • Domaći zadaci bukvalno ne postoje do sedmog razreda. Nakon toga se uvode u minimalnoj meri. Najčešće, pak, domaćih zadataka nema sve do srednje škole, a tada na njih otpada oko pola sata dnevno.
  • Kontrolni zadaci i testovi ne postoje sve do kraja osnovne škole.
  • Numeričke ocene ne postoje do poslednjeg razreda osnovne škole, tj. školama je ostavljeno da same procene kada će ih uvesti, s tim što su obavezne da ih imaju na kraju poslednjeg razreda. U praksi, škole ne uvode numeričko ocenjivanje do viših razreda osnovne škole (od sedmog nadalje), i to samo na kraju godine.
  • Škole su obavezne da prave pisani izveštaj o postignućima svakog učenika na kraju svake godine, uglavnom opisno. Školama je dozvoljeno da same odluče da li će izveštaje o postignućima učenika pisati jednom ili dva puta tokom školske godine, ili ne.
  • Odeljenja su mala, u proseku imaju 19 učenika u prvih 6 razreda, a 21 učenika u višim razredima. Sindikat nastavnika izborio se da časovi nauke budu ograničeni na maksimum 16 učenika, da bi svako od njih uspeo da na času sprovede neki eksperiment.
  • Nacionalni prosvetni savet propisuje samo srž nastavnog plana i programa. Škole same razrađuju sopstvene nastavne planove i programe, u skladu sa opštim smernicama.
  • Deca su prvih šest razreda sa jednim nastavnikom/nastavnicom, koji im drži sve predmete izuzev časova fizičkog, muzičkog i likovnog, za koje škole mogu da angažuju posebne nastavnike. Od 7. do 9. razreda, deca dobijaju predmetne nastavnike.
  • Nastavnici dnevno izvode do 4 časa nastave, ne više. Nedeljno su u obavezi da u školi provedu 20 sati. Šta će i koliko će nakon toga raditi, nije propisano. Veruje im se da će preostalo vreme utrošiti na rad sa učenicima koji imaju poteškoća u savladavanju gradiva i na lično usavršavanje. Što oni i rade, od prvog razreda osnovne škole. Zato je ponavljanje razreda u Finskoj skoro misaona imenica, a razlika između najslabijih i najboljih učenika – najmanja na svetu.
  • Visina plate nastavnika u osnovnoj školi je na nivou prosečne plate u zemlji.
  • Da bi neko mogao da radi kao nastavnik, mora da stekne master diplomu. Školovanje se izvodi na Nastavničkom univerzitetu i traje 5 godina. Prve tri godine pohađaju fakultetske, a poslednje tri master studije. Oni koji žele da budu razredni nastavnici, master rade iz oblasti opšteg obrazovanja. Oni koji žele da budu predmetni nastavnici, master rade iz odabranog predmeta.
  • Samo najbolji srednjoškolci uspevaju da upišu studije za nastavnika. Tipično, za predviđeni broj studentskih mesta prijavi se 10 puta više zainteresovanih. U 2010. godini, 6600 kandidata konkurisalo je za 660 studentskih mesta. Tako u Finskoj posao nastavnika dobijaju najsposobniji.
  • Tokom studija, budući nastavnici su slobodni da posećuju časove u bilo kojoj školi, na bilo kom času. Nakon posete časovima, imaju sastanke s nastavnicima čije su časove pratili i međusobno razgovaraju. Nastavnici daju savete studentima, studenti daju povratne informacije nastavnicima. Uprava škole upravo te povratne informacije smatra najboljom evaluacijom nastavnika. Uzgred, i jedinom.
  • Idealnim časom se smatra onaj u kome nastavnik priča 40%, a učenici 60% vremena. Deci se ne predaje, već se deca podstiču da razmišljaju, pitaju, istražuju, otkrivaju. Deca se uče da misle svojom glavom.
  • Prosvetna inspekcija pri Ministarstvu obrazovanja ukinuta je 1991. godine. Ministarstvo veruje lokalnoj samoupravi. Lokalna samouprava veruje školama. Škole veruju nastavnicima. Nastavnici veruju učenicima.

Rezultat – Finska bajka.

Koliko smo mi daleko od nje?

Statistički gledano, Srbija i Finska imaju dosta sličnosti.

Školske 2009/10. godine, u Srbiji je u osnovnim školama bilo 583.799 učenika u 3.505 škola; u Finskoj 586.381 učenika u 3.579 škola. Prosečan broj učenika po školi u Srbiji, dakle, iznosi 166,56, u Finskoj 163,84.

U Srbiji je iste godine u osnovnim školama radilo 50.886 nastavnika, od čega 32.591 sa punim radnim vremenom. U Finskoj 44.433 – svi sa punim radnim vremenom. Odnos učenik/nastavnik u Srbiji iznosi 11,47 učenika po nastavniku, odnosno 17,91 po nastavniku s punim radnim vremenom. U Finskoj: 13,20 učenika po nastavniku.

Finska na finansiranje obrazovanja troši 6,1% GDP-a. Srbija: 4,7% GDP-a. Evropski prosek je oko 5,00% GDP-a.

Jeste, Finska ima deset puta veći GDP per capita (49.349 USD) od nas (4.917 USD).

Ali šta je tu starije – kokoš ili jaje? Da li je naš obrazovni sistem loš zato što nam je GDP mali ili je finski GDP veliki zato što im je obrazovni sistem dobar?

Da li bi poboljšanje našeg obrazovnog sistema povećalo i GDP države? Konačno, ne mogu se oteti utisku da i mi, baš kao i Finska pre 40 godina, nemamo drugog izbora nego da “mozak” proglasimo najvrednijim domaćim resursom. Alternativa su maline.

Uostalom, da li je novac najvažniji element kojim bi se objasnila razlika između uspešnosti njihovog i našeg obrazovnog sistema?

Meni se nešto čini da bi se element koji bi najbolje objasnio tu razliku mogao najpre naći u načinu na koji Finska neguje, odgaja i poštuje nastavnike, stvarajući uslove da to postane jedna od najcenjenijih i najpoštovanijih profesija u zemlji, osiguravajući tako da se za nastavničke studije prijavljuju najbolji i najsposobniji.

A možda objašnjenje treba tražiti i u Deda Mrazu iz Laponije, ne znam…

Znam samo da je osnovnu primedbu mog deteta nakon prvog susreta sa školom (“Kakav im je to veliki odmor, kad čas posla prođe? I zašto nema igranja kad je u predškolskom bilo?”) Finski obrazovni sistem prepoznao. Kao što je prepoznao i drugu njegovu veliku primedbu – postojanje domaćih zadataka.

I ne samo što je to prepoznao, nego je svojom uspešnošću finski obrazovni sistem, mene ako pitate, jednom za svagda zatvorio usta svima koji postojanje domaćih zadataka i vojnički poredak u školi pravdaju potrebom o “stvaranju radnih navika”.

Džaba nama stvaranje radnih navika branja malina.

Bolje bi nam bilo da uložimo u stvaranje mislioca, preduzetnika i inovatora.

A toga nema bez igre i motivacije učenika, bez gajenja odnosa prema učenju kao nečemu zanimljivom, umesto nečemu što treba da se prosto odradi i istrpi.

Bez muke nema nauke?

Kako gde.

U Finskoj ima.

Dakle, i kod nas može biti.

Ima li neko ideju: kako?

Autor: Krugolina Borup

vpSpec005-finska-bajka2