Argument iz lepote

U argumentu iz lepote se nasilno i neosnovano nameće nekakva veza između božanskog proviđenja i onoga što se subjektivno doživljava kao lepota.

Sve što je lepo je od boga, ostalo nije

vpSpec005-argument-iz-lepote

Argument iz lepote je opšti argument koji se poziva na postojanje lepote kao metafizičke osobine koja se ne može objasniti na materijalistički način. Tvrdnja je da lepota može doći samo iz nekog natprirodnog svemogućeg bića, kao što je bog. Često se koristi u obliku gde se prirodni talenti nekog pojednica predstavljaju kao primer ove navodne božanske lepote.

Ričard Dokins (Richard Dawkins) je dao sledeći rezime ovog argumenta u svojoj knjizi „Zabluda o bogu“[1]: „Kako se usuđuje bilo koje drugo ljudsko biće da stvori takvu divnu muziku/poeziju/umetnost kada ja to ne mogu da uradim? Mora da je Bog to uradio!“.

Najveći problem sa argumentom iz lepote je taj što se potpuno ignoriše činjenica da je percepcija lepote psihološki fenomen koji se lako može objasniti u smislu evolucionarnih principa i neuroloških modela senzorne obrade. Takođe, potpuno se ignorišu sve ne-lepe, pa čak i zaista odvratne stvari u univerzumu. Njih, verovatno, nije stvorio bog.

Osim toga, ne postoji apsolutni standard lepote. Ideja lepote je potpuno subjektivna, iako ipak jesmo evoluirali da delimo mnoge naše zajedničke ideje o lepoti, to ne znači da ćemo se svi uvek složiti oko toga šta jeste, a šta nije lepo.

U argumentu iz lepote se nasilno i neosnovano nameće nekakva veza između božanskog proviđenja i onoga što se subjektivno doživljava kao lepota. Bilo da je u pitanju prirodna lepota ili neko umetničko delo, jednostavno se pretpostavlja da je ta veza očigledna. Niko nikada ni ne pokušava da objasni ili predstavi logiku iza ovog argumenta, jer ne postoji.

Odličan primer argumenta iz lepote je analiziran u prvom poglavlju knjige Kristofera Hičensa (Christopher Hitchens) „Bog nije velik“ [2], gde učiteljica po imenu gospođa Vots (Ms. Watts) kaže đacima: „Pa, vidite deco, kako je moćan i darežljiv Bog. On je napravio svo drveće i travu da budu zeleni, što je upravo boja koja najviše odmara naše oči. Zamislite, umesto toga, ako bi vegetacija bila sva ljubičasta ili narandžasta. Kako bi to bilo grozno“. Hičens shvata, kao što bi trebalo da shvati svako ko ima osnovno znanje o prirodnoj selekciji, da su naše oči te koje su prilagođene prirodi, a ne obrnuto. Mi smo se jednostavno razvili tako da vidimo ove opšte i česte prizore kao nešto lepo.

„Ne možete samo reći da Bog postoji jer je svet lep. Morate objasniti rak kostiju kod dece. Morate objasniti činjenicu da gotovo sve životinje u divljini žive pod stresom, da nemaju dovoljno hrane i da će umreti nasilnom i krvavom smrću. Ne postoji način da samo izaberete lepe delove i kažete da to znači da Bog postoji i da ignorišete činjenicu da je priroda to što jeste. Čudo prirode se mora uzeti u celini.“

– Stiven Fraj (Stephen Fry)

Autor: Predrag Stojadinović

[1] Knjigu „Zabluda o bogu“ možete kupiti na sajtu http://heliks.rs/zabluda_o_bogu.asp
[2] Knjigu „Bog nije velik“ možete kupiti na sajtu http://www.plato.rs/knjiga-Bog-nije-velik-96270

%d bloggers like this: