Tolerancija netolerancije I deo

U blogovima koje pišem, dve se teme izdvajaju kao ubedljivo dominantne – islam i hrišćanstvo. U reakcijama na njih ističe se jedna pojava koju karakteriše kako učestalost i upornost tako i predvidivost.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Tolerancija netolerancije I deo

U blogovima koje pišem, dve se teme izdvajaju kao ubedljivo dominantne – islam i hrišćanstvo. U reakcijama na njih ističe se jedna pojava koju karakteriše kako učestalost i upornost tako i predvidivost.

Ljudi koji komentarišu moje članke, a koji se kroz komentare profilišu kao liberlana levica, uglavnom ne napadaju moje članke koji se bave hrišćanstvom, posebno njegovim političkim uticajem (mada računam da nije potrebno, ipak nalašavam da ti članci nikad nisu afirmativnog karaktera). Negativni komentari na njih dolaze uglavnom od ljudi koji bi se, na osnovu njih, u najširem smislu mogli opisati kao hrišćanska desnica koja kritiku hrišćanstva doživljava kao napad na „tradiciju, moral, porodične vrednosti“ i, u slučaju članaka koji se bave domaćim prilikama i SPC, kao napad na srpstvo, a zastupanje sekularizma kao mondijalizam i evropejstvo. S druge strane, članke koji se bave islamom napadaju, retko ili nikako argumentima već uglavnom ličnim diskvalifikacijama, kritičari iz okrilja liberalne levice. Takav je slučaj i u Evropi. Slično onome kako uglavnom žene brane burke dosežući vrhunce mentalne perverzije u tvrdnji da one predstavljaju izraz muslimanskog feminizma, tako i islamofašizam brane oni koji bi, po prirodi stvari, trebalo da budu u prvim redovima odbrane od njega – levičari.

Pišući ili prevodeći o stanju ljudskih prava manjina svih vrsta u većinski muslimanskim zemljama, odnosu islama prema ženama i LGBT populaciji, muslimanskom antisemitizmu, islamskom preziru prema slobodi i prema svemu što je nemuslimansko, o propovedanju univerzalne islamske dominacije, džihadu, islamskoj podeli sveta na Kuću islama i Kuću rata i o ubrzanom urušavanju demokratskih standarda zapadne Evrope usled velikog priliva muslimanske imigracije, gotovo rutinski označavaju me kao (kultur)rasistu, fašistu, islamofoba (uvek mi je bila zanimljiva činjenica da ne postoji izraz kojim bi se označio strah od budista, hindusa ili animista). Jednom mi je uredništvo bloga na kome pišem obrisalo blog koji se sastojao samo od hronike vesti iz celog sveta koji su se, na ovaj ili onaj način ticale islama.

Muslimanske organizacije u Britaniji su novembar 2012 proglasile „Mesecom podizanja svesti o islamofobiji“ organizujući niz predavanja, izložbi i sličnih akcija koje su za cilj imale da pažnju javnosti skrenu na diskriminaciju prema muslimanskoj manjini i navodno negativno portetisanje islama u medijima. Britanija je zemlja u kojoj šerijat već postoji kao pravni paralelni sistem.

Šerijatski sudovi u Britaniji postoje još od 1982. godine i presude imama vezane za građanske sporove, kao što su brak, razvod, finansijske nadoknade, pravosnažnost su imale samo ukoliko se obe strane u sporu slože da sud prihavate kao nadležan (novinar Džon Bingam, na jednom britanskom portalu koji prikuplja vesti vezane za britansku muslimansku zajednicu, kaže da su sa presudama tih sudova, obe strane u sporu saglasne koliko i strane u činu silovanja). Tako je bilo do 2008. godine, kada je, na osnovu člana 1996 britanskog Zakona o arbitraži, dozvoljeno da presude šerijatskog suda imaju puno pravno dejstvo a kao pretpostavka prihvatanja nadležnosti suda uzima se činjenica da se jedna strana sudu uopšte i obratila za rešavanje spora. Nadležnost suda jeste ograničena (za sada) na građanske parnice i sporove. Budući da sud ima ograničene nadležnosti (opet, za sada), najveći broj sporova koji rešava odnosi se na problematiku porodičnog života (porodično nasilje, razvod), međusobne nasilne obračune (napade, ulične bande, nanošenje telesnih povreda), pitanje nasledstva, finansijske nesporazume i slično.

Šerijat je izrazito diskriminatorski u odnosu na žene a neke od kazni koje ovaj zakonski sistem iz sedmog veka propisuje, i primenjuje u pojedinim zemljama, su i sakaćenje, kamenovanje, odrubljivanje glave, javno bičevanje… Saudijska Arabija i Iran imaju religijske sudove za sve aspekte jurisprudencije. Saudijska Arabija ima čak i versku policiju s mrežom doušnika koje plaća po učinku tj. po dojavi. Brojni su slučajevi u toj zemlji da konobari restorana verskoj policiji (mutavin) dojavljuje o poseti parova za koje posumnjaju da su na sastanku a nisu u braku. Indonezija i Bangladeš imaju uglavnom sekularne ustave u kojima se ustupak šerijatu ogleda samo u nekim odredbama porodičnog zakona. Indija i Filipini su jedine dve zemlje na svetu koje imaju odvojene muslimanske građanske zakone u celosti zasnovane na šerijatu. U zemljama severne Afrike i Bliskog istoka uglavnom postoji dvojni sistem sekularnih i verskih sudova u kojima ovi drugi uglavnom regulišu sporove koji se tiču braka i nasleđivanja. Izrael priznaje šerijat u građanskim parnicama (brak, starateljstvo, nasleđivanje), ukoliko se strane u sporu odluče na to i sudije plaća država, a zakoni zasnovani na šerijatu primenjuju se još i u Avganistanu, Libiji i Sudanu. Liban takođe priznaje šerijat za porodične sporove muslimana. U nekim državama severne Nigerije šerijat se implementira u potpunosti, sa sve njegovim stravičnim kaznama i bez mnogo obaziranja na proceduru i pravednost procesa.

Ali, vratimo se Britaniji.

Novinarka Daily Mail-a, Edna Fernandez je 2009. godine dobila dozvolu da prati rad sudija imama iz „Islamskog šerijatskog saveta” u Lejtonu u istočnom Londonu, koji je neka vrsta glavnog šerijatskog suda u Britaniji i koji nadzire rad ostalih britanskih šerijatskih sudova (ne postoji precizna statistika o broju ovih „sudova“ ali se broj na kraju 2012. procenjivao na 85). Edna je bila u prilici da tokom nekoliko nedelja prisustvuje radu šerijatskog suda u istočnom Londonu za koje je vreme vodila razgovare sa doktorom Hasanom, glavnim sudijom imamom, drugim sudijama članovima veća koji se jednom mesečno sastaju u džamiji u Ridžent parku da donose presude, kao i sa nekim od muslimanki koje su se sudu obraćale uglavnom zbog slučajeva porodičnog nasilja i zahteva za razvod braka. Većina sudija imama „školovala” se u medresama Indije i Pakistana ili na islamskim fakultetima kao što je Al-Azhar u Egiptu.

Britanski zakon ne priznaje razvod koji odobri šerijatski sud niti šerijatski sud priznaje građanski razvod. Muslimankama koje, primera radi, žele da se reše nasilnih muževa i prisilnih brakova (brakova koje su ugovorili njihovi roditelji bez njihovog pristanka), mogle bi vrlo jednostavno da tužbu podnesu britanskim građanskim sudovima. Problem je u tome što se razvod braka u islamskoj zajednici smatra za veliku porodičnu sramotu a posebno građanska brakorazvodna parnica, tako da se, uprkos očiglednoj pristrasnosti sudova prema muškarcima i otvorenoj rodnoj diskriminaciji, muslimanke u velikom broju obraćaju šerijatskom sudu. Onaj u Lejtonu je do polovine 2009. godine iza sebe imao više od 7.000 presuđenih parnica.

Taksa za pokretanje parnice za muškarce iznosi 100 a za žene 250 funti. Razlog: ženske iskaze pred sudom treba potkrepiti i potvrditi pa to više košta. Iskazi muškaraca se ne proveravaju. Takođe, muškarac može osporiti svedočenje žene pri čemu su potrebni svedoci sa strane, poželjno muški. Jedno muško svedočenje vredi kao dva ženska. „Žene podležu osećanjima dok muškarci najpre razmisle pre nego što progovore”, objašnjava doktor Hasan.

Musliman se od žene može razvesti kad mu se prohte, prostim izgovaranjem reči „talaq”. Muslimanki nije moguće da se razvede bez pristanka muža, a ukoliko on odbija da ga da, bez imama. Deca starija od sedam godina na starateljstvo se dodeljuju ocu.

Edna Fernandez je posebno dokumentovala slučaj jedne tridesetpetogodišnje muslimanke koja je želela da se razvede od izrazito nasilnog muža. Muž je zlostavljao i nju i njihovo petoro dece (najstarija ćerka koja se na sudu pojavila da potvrdi majčinu priču, želela je da sud i nju razreši braka na koji ju je otac prisilio sa nepoznatim muškarcem u Pakistanu). Kao svedoci pojavile su se dve žene, socijalne radnice, jedna od njih muslimanka. Prilikom jednog od batinjanja nesrećnoj ženi je polomljen nos, drugom prilikom je imala pobačaj.

Slučaj je iznet na veću imama u džamiji u Ridžent parku gde je odlučeno da se mužu pruži još jedna prilika. Ukoliko propadnu svi napori za pomirenjem, brak bi mogao biti poništen. Do završetka novinarskog istraživanja Edne Fernandez, slučaj ove žene ostao je nerazrešen. ,

Ovakvo stanje stvari u praksi je izrodilo još jedan neverovatan paradoks. Naime, šerijat dopušta brak sa devojčicama koje su, po britanskom zakonu, još uvek deca. Pronađeno je solomonsko rešenje koje odstupa od principa univerzalnosti prava. Muslimanima je priznato pravo da se (van Velike Britanije) venčavaju u skladu sa svojim običajima, ali se istovetna praksa izvan okvira braka zasnovanog na šerijatskom pravu smatra seksualnom zloupotrebom dece koja podleže krivičnom gonjenju. Sudski presedan je bio slučaj u kome je suprugu venčanom po muslimanskim zakonima dozvoljeno da nesmetano nastavi obavljanje bračnih dužnosti sa trinaestogodišnjom devojčicom.

%d bloggers like this: