Dole objektivnost

http://elementarium.cpn.rs/elementi/dole-objektivnost/

Ne smemo da čuvamo tradiciju koja je suprotna humanim vrednostima.

vp011dole1

Objektivne teškoće i subjektivne slabosti bila je jedna od omiljenih mantri nekadašnjih komunističkih rukovodilaca kad god je trebalo objasniti bilo kakav neuspeh ili problem. Čak i rogobatna priroda totalitarnog žargona iz tog doba jure ne uspeva da u potpunosti poništi montipajtonovsku provokaciju sadržanu u ovoj sintagmi – šta su subjektivne slabosti znamo (korumpirani direktori, preko veze zaposleni lopovski rođaci, radnici koji kradu toalet-papir iz firme, itd.), ali šta bi mogle biti “objektivne teškoće”? Pošto mantru ionako ne koristimo kad cveta hiljadu cvetova, sunce-sija-a-vetar-ćarlija, nego baš onda kad se nalazimo u teškoćama, čemu onda služi taj atribut “objektivne”? Iako se u originalnom dinosaurskom kontekstu suvišno razmišljanje nikako nije ohrabrivalo, naprotiv, mi danas možemo da se osetimo isprovocirani da tu stvar sa objektivnošću ispitamo u kreativnom i kritičkom okruženju kakvo je naučno.

Među brojnim primerima nerazumevanja kako nauka funkcioniše, mnogo se prašine često podiže upravo oko pitanja objektivnosti. Nauka bi, po naivnom shvatanju, morala uvek biti “objektivna”, a ona to tobože često nije. Trebalo bi, nastavlja dalje isti način mišljenja koji je svako od nas sigurno susretao, da se uvek sasluša i “druga strana” da bi se tako postigla “objektivnost”. A eto, naučnici u svojoj aroganciji često ne žele da raspravljaju sa kreacionistima, astrolozima, isceliteljima ili teoretičarima zavere, niti da odgovaraju na njihove tvrdnje. Vrlo često u prezentacijama svojih rezultata naučnici pokazuju samo delić nalaza do kojih su došli i to, zamislite, baš onaj koji potvrđuje njihove zaključke. Argumenti “skeptika” u odnosu na etablirane naučne tvrdnje poput one da HIV izaziva sidu, da zemaljska biosfera evoluira u skladu sa Darvinovom teorijom ili da je antropogeno globalno zagrevanje realnost često, ne nailaze na ozbiljan prijem u naučnoj javnosti. Sve to pokazuje da, nasuprot proklamovanim vrednostima, savremena nauka često “nije objektivna”.

vp011dole2

Sve su ovo, naravno, gluposti. Ali da bismo to jasno pokazali, potrebno je detaljnije razmotriti sam koncept objektivnosti i ulogu koju ima u naučnom metodu. Kao i mnoge druge stvari koje se “podrazumevaju”, ni ova nije trivijalna, niti može proći bez značajnijeg filozofskog i metodološkog uvida u realnost naučne prakse, nasuprot popularnim i medijskim prikazima. Objektivnost ima u najmanju ruku dva značenja, koja se neprekidno mešaju u pojednostavljenim prikazima i jeftinijim verzijama. Jedno značenje objektivnosti je filozofska ideja objektivnog kao nečeg što je nezavisno od posmatrača, što nije subjektivno. Na primer, kad kažemo da se Zemlja okreće oko Sunca, mi smo time izrazili jednu objektivnu tvrdnju, koja je ne samo nezavisna, već i direktno suprotna posmatranjima ljudi koji – subjektivno! – vide da Sunce izlazi na istoku, zalazi na zapadu, kreće se preko nebeskog svoda, itd. Sa druge strane, posmatrači ne primećuju da se tle ispod njihovih nogu pomera, niti zapažaju efekte kao što su centrifugalna ili Koriolisova sila, dakle imamo subjektivni osećaj mirovanja Zemlje. Napredak nauke u doba Kopernika, Galileja i Keplera (i Aristarha mnogo ranije) omogućio je da bolje razumemo objektivne odnose među telima Sunčevog sistema – što i jeste bio bitan element Kopernikanske revolucije!

U ovom značenju, objektivnost je sastavni deo svake naučne aktivnosti, pa čak i onih, poput psihologije i medicine, koje se bave objašnjavanjem subjektivnih tvrdnji kao što su “ispitanik vidi crvenu boju” ili “osećam bol u predelu glave”. Ona jednostavno znači da svet kojim se nauka bavi postoji nezavisno od posmatrača, da je “tamo negde” i da ga saznajemo metodama koje su iste i za Janka i za Marka, i za Chen i za Nevenu, i zimi i leti, i kad smo gladni i kad smo siti, itd. Ovo značenje objektivnosti, koje ću za potrebe ovog teksta nazvati epistemičkom objektivnošću, sasvim je nesporno – osim za retke ekstremne postmoderniste koji sumnjaju u postojanje fizičke realnosti, ali to se ionako ne može podvesti pod nauku ni u najrastegljivijem smislu reči. Epistemička objektivnost predstavlja suštinski deo ne samo naučnog metoda, već i bilo kojeg racionalnog pogleda na svet.
(Uzgred, objektivnost u ovom značenju postoji i u religijskom mišljenju, barem kad je ono dovoljno ozbiljno, kao, na primer, kod Vilijema Lejna Krejga, Hansa Kinga ili Jovana Zizjulasa. Kada ovi ozbiljni i obrazovani teolozi ukazuju na potrebu da vernici aktivno učestvuju u rešavanju ekoloških problema sa kojima se suočava čovečanstvo, oni podrazumevaju da su ti ekološki problemi objektivno postojeći, te da ne zavise ni od kakve “perspektive”, ideološkog okvira, godišnjeg doba, vazdušnog pritiska ili identiteta subjekta koji o njima govori.)

Međutim, ovo se meša sa daleko manje preciznim, ali češćim i popularnijim značenjem objektivnosti koje se zasniva na intuitivnoj ideji da “objektivan” znači isto što i “nepristrasan”, neutralan u odnosu na sva gledišta ili nezavisan od bilo kog vrednosnog suda, neselektivan. Ovo shvatanje objektivnosti nazvaću, za potrebe ovog teksta, novinarskom objektivnošću, prema u medijima često zloupotrebljavanoj ideji da u svakom sporu treba “čuti i drugu stranu”. To novinarsko shvatanje objektivnosti ne može sa naučnim metodom imati ikakve veze, niti je ikada imalo. Od praskozorja nauke, od antičke filozofije i renesansnih eksperimenata i posmatranja, nauka je bila izrazito neobjektivna u ovom smislu. Naravno da su iskazi “Zemlja miruje u središtu svemira” i “Zemlja se kreće oko Sunca, koje je samo prosečna zvezda” ne samo inkompatibilni, već se ne mogu na isti način posmatrati i tretirati u naučnoj diskusiji – i taj zaključak je sasvim nezavisan od toga prihvatamo li jedan ili drugi! Bez obzira na to jeste li geocentrista ili heliocentrista, vi ne možete centralne iskaze ovih doktrina tretirati na isti način, ne možete prema njima biti “pravedni” ili “nepristrasni” u svakodnevnom, kolokvijalnom smislu te reči.

vp011dole3

Ovo je donekle suptilna poenta i zato ću je ilustrovati sa još detalja istog primera. Zanemarimo za trenutak svu halabuku javnog mnjenja, religije, politike, itd. koja je igrala značajnu istorijsku ulogu u Kopernikanskoj revoluciji i skoncentrišimo se na naučne aspekte problema. Izrazito ozbiljnih naučnika bilo je i među geocentristima (Klavijus, Tiho de Brahe), kao i među heliocentristima (Galilej, Kepler). Oni se nisu opredeljivali za jednu ili za drugu stranu bez razloga ili slučajno, već na osnovu argumenata, posmatračkih i teorijskih, te naučne intuicije. Mi ih i pamtimo po tome kako su se, u tim dramatičnim vremenima u istoriji nauke, opredelili. I sa stanovišta jedne i sa stanovišta druge paradigme, ideja da bi argumente suprotne strane mogli tretirati “objektivno” lišena je smisla – pa do opredeljenja je i došlo zato što je svako zaključio da su argumenti jedne ili druge strane pouzdaniji, kompletniji, validniji, jednom rečju: bolji. Kad je to zaključeno, daljoj objektivnosti u novinarskom smislu jednostavno nema mesta – posao naučnika se sastoji u razradi paradigme koju prihvata, makar preliminarno, nikako ne u advokaturi loših argumenata. (Sve se ovo, naravno, odnosi na neki određeni istorijski trenutak; vremenom se situacija može preokrenuti, i onda dolazi do konverzija iz jedne paradigme u drugu.) Klavijusovi razgovori sa Galilejem i komentar na Galilejeva otkrića napisan 1611. godine to jasno pokazuju: Klavijus je razmatrao do tog trenutka poznate argumente u prilog heliocentrizma i zaključio da oni nisu dovoljni za tako veliki preokret u našem sagledavanju uređenja svemira.

Dakle, naučni metod u sebi sadrži epistemičku objektivnost, ali ne i novinarsku objektivnost. Ova potonja je obično smetnja. Ponekada – kao u konfliktu nauke i pseudonauke – ova smetnja je jako ozbiljna, jer ona direktno vodi ničim zasluženoj afirmaciji pseudonauke. Čime bi tačno zagovornici astrologije, kreacionizma, Teslinog tajnog oružja ili nadrilekarstva zaslužili da se nađu u ozbiljnim medijima – osim ako to nije puka činjenica da se oni protive “hegemonističkoj” nauci ili naučnoj “dogmi”? Samo je potreba da se “čuje i druga strana” u stanju da neozbiljne (mada, valja priznati, ponekad i živopisne) ličnosti pseudonaučnika izvede na javnu scenu i pruži im publicitet za kojim čeznu. U sredinama gde je tradicija prosvetiteljstva vrlo mršava i krhka, kao što je to slučaj u Srbiji, to je pravi recept za obrazovnu katastrofu, za kojom nužno sledi društvena katastrofa.

vp011dole4

Šta bi uopšte u nauci mogla značiti novinarska i populistička mantra “da se čuje i druga strana”? Da li se to odnosi na istorijske ili na sadašnje kontroverze u nauci? Ako je u pitanju prvo, dakle ako govorimo o slučajevima sučeljenih paradigmi u istoriji nauke, onda je sasvim jasno da ne samo da bi saslušati drugu stranu bilo veoma teško (koliko tačno zagovornika geocentrizma ili flogistona ili nepromenljivosti položaja kontinenata ili kosmološke teorije večnog stanja poznajete?), već je nezamislivo da bi takav spektakl išta doprineo razumevanju fenomena. Na kraju krajeva, geocentrizam ili flogiston ili fiksizam u geologiji ili večno stanje u kosmologiji su odbačeni upravo zato što u jednom trenutku njihovi zagovornici nisu imali više išta pametno da kažu, tj. nisu imali nikakvih daljih racionalnih argumenata. Dakle, u pogledu istorijskih kontroverzi u nauci, poziv da se “čuje i druga strana” očito je besmislen. Ako je u pitanju pristup savremenim kontroverzama ili debatama u nauci, onda je on u najboljem slučajusuvišan. Naime, ta druga strana se i čuje upravo tamo gde je za to mesto: u istraživačkim glasilima, na naučnim i stručnim skupovima, itd. To je neposredna posledica same definicije naučne kontroverze: u njoj se razmenjuju naučni argumenti u naučnim glasilima, sve dok razvoj kako empirijskih tako i teorijskih saznanja ne pretegne na jednu ili drugu stranu i ne formira se novi konsenzus. On se opet usvaja privremeno, da bi se promenio kroz sledeću kontroverzu koja može prerasti i u naučnu revoluciju.

U međuvremenu, van turbulentnog doba naučnih revolucija, mnoge uspešne teorije su kao ona Borhesova pločica: imaju samo jednu stranu. To što pojedini pseudonaučnici osporavaju modernu fiziku ne znači da imaju alternativno objašnjenje zašto čestice imaju masu, koje je “druga strana” u odnosu na Higsov mehanizam – nemaju. Kad se pojavi bolja teorija koja u sebe bude uključivala Higsov mehanizam kao specijalan slučaj, to će biti teorija proizašla iz jedne te iste naučne metodologije kao i današnji Standardni model.

(Uzgred, zapazite da je populističko-novinarsko načelo objektivnosti sporno i na etičkom planu: kad se u nekom tekstu ili medijskom prilogu govori o borbi protiv kriminala ili se u studio pozove inspektor X.Y. koji je rešio više teških razbojništava, u najmanju ruku bi bilo bizarno da se insistira na objektivnosti tako što bi se medijski prostor posvetio i borbi za kriminal, a u studiju sedeli i istaknuti gradski provalnici i ubice. E, ali iz nekog razloga nauka u medijima i društvenom diskursu uopšte ima lošiji tretman od policije i sudstva, tako da se smatra sasvim normalnim da se uporedo sa naukom piše i o pseudonauci, te da se u emisije zajedno sa istaknutim naučnicima pozivaju i istaknuti pseudonaučnici. Ovo je krajnje cinično iz još jednog razloga, kojem bi valjalo posvetiti zasebni tekst, a to je da su zapravo naučne tvrdnje, mada promenljive, tokom ljudske istorije fluktuirale manje od etičkih, pravnih i policijskih normi. Jeste da se pre Kopernika i Galileja verovalo da Zemlja miruje u središtu svemira – ali se i mnogoposle toga, čak i u najnaprednijim zemljama sveta, masovno verovalo da su bolesti uzrokovane crnom magijom, a pravno procesuiranje veštica, vukodlaka i vampira bilo je sve do 19. veka sankcionisano pozitivnim državnim aktima. Danas niko ozbiljan ne osporava da će i najnovija naučna saznanja biti zamenjena boljim saznanjima budućih generacija; brojni ljudi, međutim, i dalje naivno veruju da se na današnju najhumaniju pravnu i policijsku praksu neće jednog budućeg dana gledati baš kao što mi danas gledamo na spaljivanje veštica.)

Najkomičniji je zahtev koji se često ispostavlja da se javnosti predstave svi nalazi o fenomenuX. Tako često od ufologa čujemo zapenjeno vrištanje kako su sve zvanične studije fenomena “letećih tanjira” (kao što je bio, npr., Project Blue Book) razmatrale “samo deo vaskolikog skupa viđenja i bliskih kontakata sa neidentifikovanim letećim objektima. Od protivnika globalnog zagrevanja često čujemo da je naučna klimatološka javnost, poput Međudržavnog panela za klimatske promene, selektivna i neobjektivna, jer nije uzela u obzir evidenciju da se, eto, baš glečer X u zemlji Y nije smanjio u protekle tri godine, naprotiv. Kreacionisti u svojim krstaškim kampanjama protiv teorije evolucije povremeno “lukavo” ističu kako darvinizam ne objašnjavabaš sve pojave u živom svetu. Sve su ovo gluposti, ponekad očiglednije, a ponekad manje očigledno ideološki motivisane; ideja da bilo šta mora da objasni totalitet neke široke klase fenomena je bliska zatvorenom, totalitarnom umu, ali sa realnom naučnom praksom nema baš mnogo veze. Svet je sasvim dovoljno komplikovan, a kultura kritičkog mišljenja u nauci dovoljno rasprostranjena da je svakom dobronamernom jasno da i najbolja objašnjenja koja danas imamo sasvim sigurno nisu najbolja moguća objašnjenja sub specie aeternitatis – u suprotnom bi se nauka u toj tački i na tom mestu i završila i za naučnike u odgovarajućoj oblasti više ne bi bilo nikakvog posla. Važno je da je teorija kao objašnjenje neke klase fenomenauspešna , tj. da objašnjava dovoljno veliki podskup dovoljno reprezentativnih fenomena. Kao ni u ostatku života (ko je tačno najuspešniji: A, koji je zaradio milijardu evra, ili B, koji je osvojio olimpijsku medalju, ili C, koji ima srećan brak i mnogo zdrave, vesele dece, ili D, koji je naslikao epohalnu sliku, itd.?), tako ni u nauci ne postoji apsolutni kriterijum uspeha: svaka teorija uspešnija je od rivala koje je zamenila, a biće zamenjena nekom još uspešnijom u budućnosti. Očekivati da će se u konačnoj i do sada relativno kratkoj istoriji nauke doći do teorije koja će uzimati u obzir i objašnjavati baš sve fenomene u nekoj oblasti ravno je očekivanju da će se pojaviti čovek koji će u nekoj oblasti života biti apsolutno i nesporno uspešniji od svih prošlih i svih budućih ljudi. Nije potpuno nemoguće, ali je izvesno veoma, veoma neverovatno. Stoga je, u nedostatku takve alhemičarske ars magnae, selektivnost u izboru evidencije ne samo neminovna i očekivana, već i poželjna pojava; kao što ništa nije uspešnije od uspeha, tako i ono što vodi bržem napretku, bilo kroz inovaciju ili falsifikaciju, mora biti poželjno.

Nažalost, ovo se ponekad zaboravlja i u samoj nauci, posebno kada predrasuda i dogma nadjačaju logiku i naučni metod, a ponajviše kada se to desi u odbrani konzervativnih uverenja. Gotovo perfektan primer u ovom smislu je jedan od argumenata koji se pojavio u raspravi oko navodnih bioloških struktura pronađenih u čuvenom meteoritu ALH84001, koji je na Zemlju stigao sa Marsa, da bi 1984. godine bio pronađen na Antarktiku. Podsetimo se: 1996. godine je u Science-u objavljena detaljna studija Dejvida Mekeja sa saradnicima u kojoj se sugeriše da su strukture pronađene u unutrašnjosti ovog meteorita biološkog porekla, odnosno da svedoče o postojanju drevnih oblika života na Marsu. Mada je ova studija do danas ostala veoma kontroverzna i većina astrobiologa joj ne poklanja previše poverenja, barem dok ne dobijemo nove uzorke Marsovog tla, rasprava koja se tom prilikom povela – i dobrim delom se vodi i do danas – veoma je poučna sa epistemološkog i metodološkog stanovišta.

Jedan od istaknutih skeptika, prof. Ralf Harvi, istakao se tokom rasprave “argumentom” da su zagovornici hipoteze o fosilima nekadašnjih mikroorganizama sa Marsa nekorektno postupili što su u radu objavili samo fotografije sa navodnim biološkim strukturama, zanemarujući mnogo veći broj fotografija na kojima se takve strukture ne vide. Naravno, ako ste stigli do ove tačke u čitanju, vama je kao čitaocima sasvim jasno da je vrsta objektivnosti koju je prizivao prof. Harvi podjednako utemeljena kao i ideja da bi naporedo sa borcima protiv kriminala trebalo čuti i borce za kriminal. Zamislite da se Galilej rukovodio istom logikom prilikom korišćenja svog teleskopa: pored posmatranja koja pokazuju postojanje Jupiterovih satelita, on je u svom Zvezdanom glasniku (Sidereus Nuncius, 1610) zanemario stotine posmatranja u kojima se Jupiterovi sateliti nisu videli. Kakve li neobjektivnosti! Ditto za sva druga otkrića u nauci: selekcija rezultata je nužan i neizostavni deo naučnog metoda. Ni do čega korisnog se ne može doći ako smo zatrpani gomilama irelevantnosti koje proizvodi baš svako istraživanje; ukoliko se ispostavi da nešto od toga zapravo jeste relevantno, uvek mu se možemo vratiti. Ali ne treba imati ikakav problem sa selekcijom rezultata koja može biti rukovođena teorijskim razlozima, uvidom u prirodu pojave i metoda, pa čak i čistom intuicijom, estetikom ili inspiracijom.

vp011dole5

Kraj ovog teksta je pravi trenutak da pažljivom čitaocu otkrijem ključnu javnu tajnu koje je verovatno odavno svestan, a koju će savremeni populistički mediji sve učiniti da izbegnu, prećute ili prevedu na jezik nerazumljivih eufemizama. A tajna je jako jednostavna: naučni metod je suštinski nedemokratski i nediplomatski pristup rešavanju problema, koji ne vodi nimalo računa o našim nežnim osećanjima. Argument je ili validan ili nije validan – da li se bilo kome to dopada ili ne za nauku je sasvim nevažno. Validan argument se mora prihvatiti, bez obzira na to koliko mi se ne sviđa, potpuno nezavisno od moje ili bilo čije volje ili osećanja. I to se odnosi kako na pojedinačna osećanja naučnika ili bilo kog građanina tako i na percipirana osećanja i sentimente bilo koje društvene grupe, uključujući i one koje se u datom trenutku smatraju stvarno ili navodno zaštićenim. To što je takav stav postao politički nekorektan u današnje populističko doba, te što se novinarstvo danas dobrim delom zasniva na dogmi da se ne smeju napisati one istine koje se ne dopadaju bilo većini, bilo dovoljno dobro artikulisanoj manjini (ne isključivo, ali velikim delom zbog toga što danas svako može da unajmi advokata-lešinara i tuži za “nanošenje duševnog bola”), sa naukom nema baš nikakve veze. Otuda grozničavo insistiranje na “objektivnosti” čak i tamo gde ovoj suštinski diplomatskoj veštini nije mesto, dakle u naučnom novinarstvu. Što bi Heraklit iz Efesa rekao pre više od dve i po hiljade godina, put naviše i naniže – jedan je te isti.

%d bloggers like this: