Rat protiv vakcinacije

Ukoliko sednete za kompjuter kako biste se informisali, onda se bar informišite do kraja.

Vrlo često, kada čitate rasprave o vakcinaciji (i protiv iste), pročitaćete i rečenicu „Ma neka ih, ionako nas ima previše, malo nek se pročisti genski pul od takvih“. I zaista, postoje samo dva moguća rešenja, nametnuti lečenje (ili, u ovom slučaju, vakcinisanje) zakonom ili pustiti one koji koji informacije o vakcinama dobijaju sa Fejsbuka i sumnjivih sajtova (često drečavih boja) da eksperimentišu na sopstvenom potomstvu. Ipak, ova dilema nema jednostavno rešenje. Nametanje vakcinacije (iako meni lično bliže), povlači za sobom niz pravno-moralnih pitanja i zavrzlama, kojima se ne bih bavila u ovom tekstu. S druge strane, da li su deca dužna da ideologije i ubeđenja svojih roditelja plaćaju zdravljem, a neretko i životom? Takođe, bolest se ne zaustavlja na njihovom potomstvu. Svaka jedinka koja je nevakcinisana potencijalno ugrožava i ostatak populacije. U zemljama u kojima je pokret protiv vakcinacije uzeo maha, već se neko vreme beleže smrti novorođenčadi čiji roditelji nisu odbili vakcinaciju. Jednostavno, deca su bila suviše mala da bi bila u potpunosti vakcinisana.

Značajno je ovde pomenuti da je, da bi imunizacija bila efikasna, potrebno da obuhvaćenost (procenat vakcinisanih građana) bude veća od 95%.

U Srbiji, deca se vakcinišu protiv tuberkuloze, difterije, tetanusa, velikog kašlja (pertusis), dečje paralize (polio), malih boginja, zauški, rubeola, a od skoro i protiv hepatitisa B i Hemofilusa influence tipa B (Hib).

Tuberkuloza

Jedno od najefikasnijih sredstava u borbi protiv tuberkuloze je BCG vakcina. To je živa oslabljena bakterijska vakcina koja se priprema od bacila goveđe tuberkuloze, a na našim prostorima daje se još od 1928. godine.

Imunitet dobijen BCG vakcinom se smanjuje nakon 10 godina. Zbog ovoga, vakcina je najefikasnija kao zaštita od težih oblika bolesti kod dece, odnosno od komplikacija bolesti. Deca su, zajedno sa osobama oslabljenog imuniteta, sklonija razvijanju ekstrapulmonalnih oblika bolesti, pre svega meningitisa, od opšte populacije,. Efikasnost vakcine u prevenciji milijarne tuberkuloze (diseminovana forma, koja može zahvatiti više organa) i meningitisa varira od 52% do 100%.

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, u 2012. godini se više od pola miliona dece zarazilo tuberkulozom, a 74.000 njih je umrlo.

Veliki prasak speccijal broj 3 - Rat protiv vakcinacije

Difterija

Pre početka imunizacije, difterija je bila jedan od najčešćih uzroka smrti kod dece od jedne do pet godina starosti (sa stopom smrtnosti od 20%). Sa uspešnom imunizacijom, usledio je drastičan pad broja obolelih i umrlih, a 1980. godine, zabeležen je poslednji slučaj difterije u Srbiji.

U svetu je difterija praktično iskorenjena, ali se zbog propusta u vakcinaciji ponovo javljaju epidemije. Tako je u Ruskoj Federaciji tokom osamdesetih, zbog promena u načinu imunizacije (rasporedu i jačini vakcine) i prijema vakcinacije od strane javnosti (strah od rizika potpomognut antivakcinacijskim pokretom), došlo do pada pokrivenosti imunizacijom, sa preko 90% na 60% ― 80%, a u nekim delovima i manje. Usledila je najveća epidemija u postvakcinacijskoj eri. U periodu od 1990. do 1998. godine zabeleženo je 157.000 obolelih i 5.000 mrtvih.

Tetanus

Smrtnost od tetanusa je i do 50% za nelečene generalizovane oblike, dok je za ginekološki i neonatalni oblik taj procentat još veći i iznosi 80% ― 90%. Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, u 2002. je od neonatalnog tetanusa u svetu umrlo 180.000 beba. U Srbiji su od tetanusa u 2012. godini ukupno obolele tri osobe, sa tri smrtna ishoda. Obolele osobe su bile uzrasta preko 60 godina i nevakcinisane protiv tetanusa. Nije bilo registrovanih slučajeva tetanusa novorođenčadi u 2012. godini (poslednji slučaj je registrovan 2009. godine u Pčinjskom okrugu). Važno je reći i da se imunizacijom majki, bilo pre ili za vreme trudnoće, imunitet prenosi i na plod i tako uspešno sprečava obolevanje bilo od ginekološkog, bilo od neonatalnog oblika.

Veliki prasak speccijal broj 3 - Rat protiv vakcinacije

Pertusis (veliki kašalj)

Pertusis je veoma zarazna bolest. Uprkos efikasnoj vakcinaciji, 2003. je u svetu od ove bolesti obolelo oko 17 miliona ljudi, od kojih je 90% slučajeva registrovano u zemljama u razvoju. Iste godine registrovano je 280.000 smrtnih slučajeva od ove bolesti. Smrtni slučajevi se javljaju u jednom od 1.000 obolelih, najčešće kod odojčadi.
Efikasnost vakcine je 80% ― 90%.

U Srbiji je do 1991. godine bio četvorocifreni broj obolelih i dvocifren broj umrlih. Od 1999, broj obolelih naglo pada, najviše zbog toga što u statistiku ne ulaze podaci sa Kosova, gde je i bio najveći broj obolelih. Razlog za ovo je procenat vakcinisanih u centralnoj Srbiji, koji je uvek bio preko 97%, dok je na Kosovu i Metohiji bio znatno niži. Poslednji smrtni slučaj u Srbiji, bez Kosova i Metohije je bio 1984. godine. Od velikog kašlja je u 2012. godini u Republici Srbiji obolela 51 osoba.

Veliki prasak speccijal broj 3 - Rat protiv vakcinacije

U Britaniji je pokrivenost vakcinom sedamdesetih bila oko 80% (i oko 2.000 obolelih godišnje), da bi, zbog kontroverzi u javnosti oko sigurnosti vakcine, pokrivenost do 1978. pala na 30%. Ovo je dovelo do velike epidemije sa 68.000 prijavljenih slučajeva i 14 smrtnih ishoda (s tim što se procenjuje da je broj umrlih veći). Klinička slika može biti i bez karakterističnih simptoma i greškom se često svrstava u sindrom iznenadne smrti odojčeta.

Dečja paraliza (poliomijelitis)

Za Polio ne postoji lek, tako da je jedini način borbe protiv ove bolesti vakcina. Ukoliko se razvije paralitički poliomijelitis (0.1 do 2% obolelih), dolazi do trajnih paraliza. Može doći i do paralize disajnih mišića i smrti. Kod dece kod koje se razvije paralitički oblik, smrtnost je 2%―5%, dok je kod odraslih 15%―30%.

Veliki prasak speccijal broj 3 - Rat protiv vakcinacijeSvetska zdravstvena organizacija i UNICEF su 1988. započeli kampanju iskorenjivanja ove bolesti. Godine 1988, u svetu je registrovano 350.000 slučajeva dečje paralize, što je svedeno na 1.310 slučajeva 2007. Američki kontinent je proglašen kontinentom bez ove bolesti 1994. Godine 2000, potvrđeno je da je polio iskorenjen u Kini, Australiji i 36 pacifičkih zemalja. U Evropi se to dogodilo 2002. Od 2006, slučajevi poliomijelitisa su zabeleženi samo u četiri zemlje: Nigeriji, Indiji, Pakistanu i Avganistanu.Vakcinacija se i dalje preporučuje zbog mogućnosti importovanja bolesti.
Poslednji slučaj u Srbiji je registrovan 1996. godine, a posle 1997. nije prijavljen nijedan slučaj dečje paralize izazvan divljim poliovirusom.

Male boginje (morbile)

Male boginje su veoma zarazno oboljenje iz grupe osipnih groznica. Moguće komplikacije obuhvataju zapaljenje pluća i mozga, a u nekim slučajevima i smrt. U zemljama u razvoju, morbili pogađaju oko 30 miliona dece godišnje i uzrokuju oko milion smrtnih slučajeva. Takođe, morbili u svetu godišnje izazovu 15.000 – 60.000 slučajeva slepila.

Nakon uvođenja vakcine protiv malih boginja u Srbiji 1971, obolevanje se javljalo u epidemijskoj formi na svakih 3 – 5 godina, ali sa višestuko manjim brojem obolelih u odnosu na period pre uvođenja vakcine. Velike epidemije registrovane su 1986, 1989, 1993, 1997. i 2007. U epidemiji morbila 1997, u kojoj je obolelo oko 4.000 osoba, registrovani su poslednji smrtni ishodi od ove bolesti u Srbiji.

2007, kao posledica importovanja virusa među nevakcinisanom, pretežno romskom decom u Vojvodini, izbila je epidemija u kojoj je obolela 201 osoba.

2010. godine, posle pauze od deset godina, ponovo se javlja epidemija malih boginja koja nije uvezena iz drugih zemalja, sa 370 obolelih.

Glavni razlog za to je pad broja nevakcinisane školske dece. Procenjuje se da je revakcinacija za MMR vakcinu (protiv malih boginja, rubeole i zaušaka) u školskom uzrastu pala na 88%, čime su stvoreni uslovi na nastanak novih epidemija. Od obolelih, njih 94% je bilo nevakcinisano ili sa nepoznatim vakcinalnim statusom. Kod 130 osoba (35,1%) je primenjeno bolničko lečenje, a kod 15 je registrovana komplikacija u vidu pneumonije.

Kretanje obolelih od morbila i obuhvata vakcinacijom u Srbiji u periodu 1953 ― 2007.

Veliki prasak speccijal broj 3 - Rat protiv vakcinacije

Rubeola

Rubeola je zarazna bolest koja uglavnom vrlo brzo prolazi, bez ozbiljnih komplikacija. Međutim, izuzetno je opasna za trudnice zbog svog teratogenog uticaja na plod. Ukoliko dođe do infekcije, trudnoća se u 20% slučajeva završava pobačajem. Ukoliko plod preživi infekciju i trudnoća se iznese do kraja, postoji mogućnost obolevanja deteta od kongenitalnog rubeolarnog sindroma i nastanka ozbiljnih razvojnih poremećaja ploda. Ukoliko je do infekcije došlo 0 – 28 dana pre začeća, verovatnoća da će plod oboleti je 43%, ukoliko do infekcije dođe od prve do dvanaeste nedelje (prvi trimestar), 51%, dok je verovatnoća oboljevanja ploda infekcijom u drugom trimestru 23%. Infekcija u trećem trimestru obično ne dovodi do kongenitalnog rubeolarnog sindroma. Klinička slika može obuhvatati poremećaje sluha, vida, urođene srčane mane, poremećaje u razvoju jetre, slezine, kostne srži, smanjenje intelektualnih kapaciteta.

Veliki prasak speccijal broj 3 - Rat protiv vakcinacije

Prema proceni Svetske zdravstvene organizacije, godišnje se u zemljama u razvoju rodi oko 110.000 beba sa kongenitalnim rubeolarnim sindromom. U Srbiji je u 2012. godini zabeleženo četrnaest slučajeva rubeole bez komplikacija.

Mumps (zauške)

Veoma zarazna kapljična infekcija, koja kod dece uglavnom prolazi bez posledica. Kod starijih je nešto opasnija i može ostaviti trajne posledice.Veliki prasak speccijal broj 3 - Rat protiv vakcinacije

Moguće komplikacije su:

  • Kod odraslih muškaraca u 30% slučajeva dolazi do zahvatanja testisa infekcijom, a od ovih, oko polovina će rezultovati atrofijom testisa. Moguća je i trajna sterilnost.
  • Spontani pobačaj se dešava u 27% slučajeva, ukoliko do infekcije dođe u prvom trimestru.
  • Oko 10% inficiranih će dobiti blaži oblik meningitisa.
  • Inflamacija ovarijuma se javlja u 5% slučajeva, kod odraslih žena, a od ovih 5%, polovina će ostati sterilna.
  • Pankreatitis (upala pankreasa) se javlja u 4% obolelih.
  • Encefalitis je veoma redak, a u 1% slučajeva se završava smrću.
  • Ređe se može javiti i gubitak sluha (0.005%)

Zablude o vakcinama

1. Broj obolelih bi je krenuo da opada i pre nego što je vakcinacija počela zbog bolje higijene.
Kao što vidimo na primeru tetanusa, fluktuacije u broju obolelih su postojale i pre uvođenja vakcine. Ono što je sigurno je da je nakon početka vakcinacije prisutan samo opadajući trend broja obolelih. Ista tendencija se vidi i kod drugih oboljenja protiv kojih postoji vakcina (na slici vidimo kretanje broja obolelih od malih boginja u SAD pre i posle vakcinacije).
Ono što je još bolji pokazatelj apsurdnosti ovakvih tvrdnji su i epidemije nakon pada pokrivenosti stanovništva vakcinom (primeri difterije i velikog kašlja). Sasvim je sigurno da se nivoi higijene nisu toliko drastično menjali iz godine u godinu i da se ponovne epidemije mogu objasniti takvim stavovima. Činjenica da je svaki put ovim epidemijama prethodio pad broja vakcinisanih (potaknut upravo antivakcinacijskim pokretima), bi, valjda, trebalo da bude čista koincidencija. Eradikacija (potpuni nestanak bolesti) velikih boginja nakon sistemske vakcinacije širom planete je još jedan primer takve „slučajnosti”

2. U epidemijama, najveći deo obolelih su vakcinisani, to pokazuje da su vakcine neefikasne.
Zapravo, prvi deo rečenice i može biti tačan za neka oboljenja i neke epidemije. Međutim, kao i ostatak „argumenata“ antivakcinacijskih pokreta, i ovaj se zasniva na elementarnom nerazumevanju, nepoznavanju i/ili iskrivljenju podataka. Pitanje je da li gledamo relativne ili apsolutne vrednosti.

Primera radi, u epidemiji malih boginja u Kvebeku 1989. godine, od 462 deteta obuhvaćena istraživanjem, njih 58 je bilo zaraženo. Od toga, 41 je bilo vakcinisano. Dakle, većina (preko 70%). Međutim, ako pogledamo broj nevakcinisanih (17 dece) i činjenicu da su svi bili zaraženi, postaje jasno da brojke ipak govore u korist efikasnosti vakcinacije. Od vakcinisane dece (445), njih 8% je obolelo. Od nevakcinisane ― 100%. Kojoj biste grupi radije pridružili svoju decu? Naročito imajući u vidu da su u pitanju potencijalno smrtonosne bolesti.

Veliki prasak speccijal broj 3 - Rat protiv vakcinacije

3. Vakcine mogu imati ozbilje nuspojave, pa čak i smrt. Mogu izazvati i dugoročne posledice za koje još uvek ne znamo
Veoma često ćete čuti kako su vakcine izazvale neke ozbiljne bolesti ili čak i smrti. Najpoznatija priča je svakako priča o MMR vakcinama koje izazivaju autizam i kolitis (tačnije, hipoteza je bila da MMR vakcina izaziva oštećenja crevnog trakta, što za posledicu ima smanjenu apsorpciju vitamina i drugih nutrijenanta, a ovo dovodi do autizma). U pitanju je rad Endrua Vejkfilda (Andrew Wakefield), koji je oboren u nekoliko nezavisnih istraživanja, a 2010. je i u potpunosti povučen. U radu su pronađena nepoklapanja sa podacima ispitivanja, nameštanje rezultata, kao i niz nepotrebnih invazivnih medicinskih procedura koje je Vejkfild vršio na svojim pacijentima. Interesantno je da čak ni u samom istraživanju Vejkfild nije uspeo da dokaže nedvosmislenu uzročno-posledičnu vezu između MMR vakcine i autizma. Ono što je rasplamsalo kontroverzu je zapravo intervju u kojem je Vejkfild izjavio kako treba odložiti davanje vakcina dok se ne urade nova istraživanja.

Činjenica jeste da se autizam tipično dijagnostifikuje u periodu u kom deca počinju da govore, što je istovremeno i doba kada se dobija vakcina. Ovo je tipičan primer vremenske povezanosti događaja, koji se pogrešno tumače kao uzročno-posledični. Još jedna stvar koja se povezuje sa vakcinama je i povećan broj autistične dece. Ono što, međutim, antivakcinacijski pokreti zaboravljaju da pomenu je promena u definiciji autizma, te sledstveno povećan broj dijagnoza.

Ranije je dijagnoza autizma bila rezervisana samo za decu sa najtežom kliničkom slikom. Međutim, zahvaljujući promeni definicije same bolesti, boljoj obučenosti medicinskog, školskog i drugog osoblja koje je u kontaktu sa decom, mnogo veći broj dece je dobio ovu dijagnozu. Ovo je, osim povećanja broja dijagnoza, doprinelo tome da deca koja imaju slabije izraženu kliničku sliku, na vreme dobiju pomoć koja im je potrebna i, uz adekvatnu terapiju, vode normalnije živote i uz manje poteškoća nego što je to ranije bio slučaj. Ako uzmemo podatak da je u SAD od 2006. do danas broj autistične dece povećan za 25%, jasno je da ne može u pitanju biti posledica vakcinacije.

Neželjeni efekti vakcina su svakako mogući, mada mnogo ređe nego što to antivakcinacijski pokreti prikazuju. Mogući su bolovi u ruci, povišena temperatura i osip, ali su u pitanju prolazni simptomi. Ozbiljniji neželjeni efekti kao što su alergijske reakcije su takođe mogući, ali veoma retki. Svakako ređi nego moguće posledice bolesti. U tabeli se navode procenjeni rizici bolesti i vakcina.

4. Vakcine su prepune svakakvih otrova
Pogledajmo koje to sastojke sadrži vakcina Pentaksim, koja će od ove godine biti u kalendaru vakcinacije.

  • Saharoza – običan šećer. Možete ga naći u kući, stavljati u čaj ili mleko.
  • Trometamol ili tris je jedinjenje koje se koristi u puferskim rastvorima (sprečava promene pH, odnosno menjanje kiselosti ili baznosti rastvora). Koristi se još i kod lečenja metaboličke acidoze.
  • Aluminijum hidroksid. Koristi se kao stabilizator vakcine, ali i kao antacid. Ako ste ikada koristili lekove protiv gorušice, velika je verovatnoća da ste uzeli i aluminijum hidroksid i to u mnogo većim dozama no što je u vakcinama.
  • Hanks hranjljiva podloga bez fenolnog crvenila je mešavina aminokisenlina uključujući i fenilalanin (koji se nalazi u mleku sisara), mineralne soli, vitamine kao i druge komponente kao što je glukoza rastvorena u vodi.
  • Sirćetna kiselina i/ili natrijum hidroksid koji se dodaju radi regulacije pH.
  • Fenoksietanol je baktericid. Služi za sprečavanje rasta bakterija u rastvorima vakcina.
  • Formaldehid ima istu funkciju.

Poslednja dva su veoma često korišćena kao „argument“ od strane antivakcinacijskih grupa. Međutim, važno je imati u vidu doze. Količina vakcina koju bi dete trebalo da primi da bi dobilo toksičnu dozu daleko prevazilazi doze koje dete dobija. Ovi elementi su takozvani „elementi u tragovima“. Štaviše, dete će sasvim sigurno biti izloženo mnogo većim dozama (i dalje netoksičnim) u svakodnevnom životu (kroz kozmetiku, odeću, vazduh u gradu…).

Tako, na primer, maksimalna doza formaldehida koju dete dobije kroz vakcinu iznosi 307.5μg (0.31mg). S druge strane, ukoliko pojede jednu jabuku, dete će uneti 428.4 ― 1,516.4μg (0.43 ― 1.51mg) formaldehida.

Iako nisu u ovoj vakcini, često se pominju skvalen i živa. Skvalen je uljana supstanca, koja se u prirodi nalazi u biljkama i životinjama. Kod ljudi se proizvodi u jetri, kao prekursor holesterola i normalno se može naći u krvotoku. U ponudi je i u prodavnicama zdrave hrane u formi pilule, kao dijetalni suplement.

Timerosal ili tiomersal ― u nekim vakcinama se koristi za sprečavanje rasta bakterija. Sadrži etil-živu, koja, za razliku od metil-žive nema dovoljno poluvreme eliminacije da bi došlo do akumulacije jedinjenja i potencijalne toksičnosti. Poluvreme eliminacije (vreme potrebno da se koncentracija supstance u organizmu prepolovi) etil-žive je nekoliko dana, za razliku od metil-žive (koju možete naći u ribi) čiji je poluživot nekoliko nedelja do meseci. Dakle, čak i ako jedete ribu samo na neke religijske praznike, više se trujete tako nego putem vakcine. Sve ovo, naravno, i dalje je manje od preporučene sigurne doze, te je količina žive koja bi se na ovaj način unela, potpuno bezbedna (da bi neka osoba dobila neželjene posledice morala bi da primi 1.000 doza odjednom). Ipak, zbog pritiska javnosti Timerosal je izbačen iz većine vakcina 1999. godine. Začudo, nikakav efekat, uključujući i pad dijagnoza autizma, nije detektovan.

Zaplašivanje hemikalijama je uobičajena strategija jer one zvuče rogobatno, strano, strašno. Mala je šansa da će prosečni roditelj biti magistar hemije ili na neki drugi način biti bliže upoznat sa ovim supstancama. Mnogo je verovatnije da će sam termin „hemija“ biti dovoljno odbijajuć, te da će ga većina shvatiti kao nešto „neprirodno”, iako smo mi sastavljeni od te iste „hemije“.

Možda najbolji primer ove „hemofobije“ jeste prevara na koju je naseo nemali broj ljudi, a koja je smišljena da bi se pokazala lakovernost ljudi i prijemčivost neosnovanim strahovima. U pitanju je inicijativa da se zabrani dihidrogen monoksid, koji je uzrok hiljada smrtnih slučajeva i jedan od glavnih sastojaka kiselih kiša. Ova opasna supstanca je, zapravo, H2O ili ― voda.

5. Možemo steći imunitet na bolesti i bez vakcinacije
Bez kontakta sa mikroorganizmima ili njihovim delovima, imuni sistem neće biti stimulisan da proizvodi antitela na određeni patogen. Pri kontaktu sa bolešću, organizam će posle nekog vremena svakako početi da se bori i proizvodi antitela, ali do tada će se bolest već uveliko razviti, a samim tim postojaće i mogućnost nastanka komplikacija. Vakcine nam daju „prednost“, tj. pripremaju imuni odgovor i pre kontakta sa tom bolešću.
Ironija je da je upravo efikasnost vakcine dovela do porasta broja protivnika vakcinacije. Ove bolesti su danas veoma retke, često vrlo blizu iskorenjivanja. Često ćete čuti kako je neko nevakcinisan i, eto, nije se uopšte razboleo. Zaboravlja se da je upravo visok procenat onih drugih, vakcinisanih, zaslužan za zdravlje te osobe. Ovo odsustvo straha od bolesti, zajedno sa internetom (dostupnost informacija koje su često netačne i nestručne) dovode do panike koja, za razliku od sakrivanja po podrumima zbog pomračenja sunca, može imati mnogo ozbiljnije posledice. Procenjuje se da se samo vakcinacijom svake godine spreči dva do tri miliona smrti u svim uzrasnim grupama. Znamo da postoje zemlje u kojima medicinska pomoć i imunizacija nisu dostupni svima. Međutim, poražavajuće je da u 21. veku uzrok nečije smrti bude intelektualna lenjost, neinformisanost i baratanje naučno neutemeljenim informacijama. Ukoliko sednete za kompjuter kako biste se informisali, onda se bar informišite do kraja. Nemojte stajati kod prve informacije na koju naletite, a koja se slaže sa vašim ubeđenjima. Gledajte reference, naučne radove, ponovljivost rezultata. Nemojte informacije tražiti na elektronskim pandanima časopisa „Treće oko“ i „Zona sumraka“. Imate sreće da živite u vremenu u kojem se bolesti ne leče isterivanjem đavola, molitvama i zakopavanjem pilećih nožica. Iskoristite to i pružite svojoj deci šansu za zdravo detinjstvo, ako ne veću, onda bar jednaku onoj koju ste i vi dobili.

Autor: Marija Dudić

%d bloggers like this: