(Ne)sletanje na Mesec

Da li su ljudi sleteli na Mesec 1969. godine? Nisam sasvim siguran. Nisam tada bio na Mesecu. A da li su lažirali odlazak na Mesec? Prilično sam siguran da nisu. Zato što NISU MOGLI.

Holivudski reditelj S.G. Kolins (S.G. Collins) je u video snimku, koji je postao veoma popularan na Youtube-u, objasnio zbog čega je sletanje na Mesec tehnološki bilo nemoguće lažirati. Prenosimo vam sadržaj ovog odličnog i temeljnog objašnjenja.

Veliki prasak specijal broj 3 - (Ne)sletanje na mesec

Da li su ljudi sleteli na Mesec 1969. godine? Nisam sasvim siguran. Nisam tada bio na Mesecu. A da li su lažirali odlazak na Mesec? Prilično sam siguran da nisu. Zato što NISU MOGLI.
Neki ljudi kažu da 1969. godine nije bilo moguće poslati čoveka na Mesec, ali je bilo moguće da se sve lažira u filmskom studiju. U stvari, upravo je suprotno tačno. Do kraja šezdesetih, ljudi su imali tehničke mogućnosti za slanje posade na Mesec, ali nisu imali tehničke mogućnosti da lažiraju video.

Da se razumemo, ne govorim ovo da bih branio čast Sjedinjenih Država. Vlada SAD nas stalno laže, o raznoraznim stvarima. Ako vas danas nisu slagali ni o čemu, možda još nisu popili kafu.
Lako je pomisliti da je i Apolo misija bila laž, pogotovo ako niste bili savremenici tog događaja i ne znate mnogo o tehnologiji tih godina. Što ste kasnije rođeni, „filmska magija“ vam deluje moćnija. Danas bi bilo veoma lako lažirati sletanje na Mesec, ali izgleda da smo zaboravili kako izgleda stvarno sleteti na Mesec. Dok je u ono vreme bilo upravo obrnuto. Zaista.

Još od dvadesetih godina dvadesetog veka, inženjeri su pokušavali da usavrše raketne sisteme i sisteme navođenja kako bi poslali čoveka u svemir. Iako su ljudi koji su finansirali sve to samo želeli bolje bombe. Do 1943. godine tim Vernera fon Brauna je već imao potpuno funkcionalnu suborbitalnu raketu, kasnije poznatu kao V2. Posle rata, nemački naučnici su radili za obe supersile hladnog rata, koje su radile neverovatne stvari kako bi nadmašile jedna drugu na svetskoj pozornici. Takmičenje koje nije viđeno u ljudskoj istoriji. Može se reći da je napredak tehnologije za vreme hladnog rata uglavnom posledica takmičenja u aeronautici, raketama i oružju. I do polovine šezdesetih, ograničeno putovanje u svemir je zaista bilo moguće.
Za to vreme video tehnika se trudila da proširi veličinu ekrana, a televizija se borila sa načinima da bude u boji. I ovde se priča razilazi. U jednoj verziji, Amerikanci su potrošili 20 milijardi dolara da na Mesec pošalju tri momka koja su ostavila znak „Dolazimo u miru u ime celog čovečanstva“, a onda se vratili da bombarduju Kambodžu. U sumanutijoj verziji, NASA je shvatila da ne može da pošalje ljude na Mesec i, da bi izbegla poniženje, angažovala je Stenlija Kjubrika da režira i producira „Sletanje na Mesec“, jer je, je li, odradio odličan posao sa „Odisejom 2001“.
Godinama kasnije, ljudi su počeli da traže greške i „dokaze“ na fotografskom materijalu.

U sumanutijoj verziji, NASA je shvatila da ne može da pošalje ljude na Mesec i da bi izbegla poniženje, angažovala je Stenlija Kjubrika da režira i producira „Sletanje na Mesec“.

Slušajući ih, deluje da ne znaju baš mnogo o fotografiji, filmu, rasveti, pa čak ni o perspektivi, i čini mi se da se nadaju da ni vi o tome ne znate ništa. Da li treba da vidimo zvezde na nebu? Ne, ne treba, jer je ekspozicija kamere nameštena za snimanje po dnevnom svetlu. Kada bi mogle da se vide zvezde, fotografije bi bille preeksponirane. Zastava se njiše na vetru? Ne, ne njiše se. Ljulja se u vakuumu nakon što su je zaboli i pustili. Senke se ne prostiru kako treba? Nije tačno. Izađite napolje i pogledajte kako se senke ponašaju. Koristili su više izvora svetlosti na nekim slikama? Ne, nisu. Snimam u studijima skoro 30 godina i znam šta bi trebalo da posmatram. Ukoliko snimate sa dva izvora svetlosti, pojavljuju se dve senke. Ali, na slikama se ne pojavljuju dve senke jer je postojao samo jedan izvor. I tako dalje, i tako dalje…

Zaboravlja se jedna činjenica, a to je da je 1969. bilo nemoguće lažirati ono što smo videli. Zašto se ovo zaboravlja? Tehnologija snimanja je bila veoma primitivna u to vreme. Ona jeste bila neverovatna u smislu elektronike, ali je bilo toliko stvari koje jednostavno nisu mogle biti izvedene.

Glavni „argument“ da je sve lažirano je da je ono što smo videli na televiziji bio usporeni snimak astronauta kako se kreću po studiju. Jer, ako to nije bio usporeni snimak, onda to nije moglo da bude snimano na Zemlji.

Hajde da vidimo kako usporeni snimak funkcioniše. Postoje dva načina kako se snimak usporava. Možete da snimite normalnom brzinom, pa da usporite reprodukciju ili da snimite ubrzano, a reprodukujete normalnom brzinom. Drugi način se zove „overkreking“. Deluje tečnije i realističnije jer snimate normalnu brzinu, a reprodukujete je sa više sličica u sekundi. To onda znači da bismo morali da snimamo koristeći kamere visoke brzine. Ali, 1969. godine nisu postojale kamere visoke brzine. Postojale su kamere koje su snimale normalnom brzinom, pa su korišćeni usporeni snimci sa manje sličica po sekundi koje su upotrebljavane za sprotske prenose. One su mogle da snimaju do 30 sekundi, a kada se reprodukuju sa 10 sličica u sekundi, davale su 90[XB1] sekundi usporenog materijala.

Zadržimo se na 10 sličica u sekundi, jer su na Apolo 11 misiji koristili takvu televizijsku kameru, koja je specijalno napravljena za misiju od strane Vestinghausa. Kasnije misije su koristile NTSC kamere, koje su reprodukovale standardom od 29,97 sličica u sekundi, što bi bilo 3 puta teže lažirati.

Veliki prasak specijal broj 3 - (Ne)sletanje na mesecKada se danas gledaju dokumentarci o sletanju na Mesec, montiraju se samo najzanimljiviji detalji. „Kolaž“ kratkih snimaka spojenih u film. Da, kratki snimci su lakši sa lažiranje. Ali u julu 1969. godine je 600 miliona ljudi gledalo direktan prenos u celosti koji je trajao dosta dugo. Što ume da bude poprilično dosadno. Nakon 16 minuta od sletanja, kamere su bile uključene i četiri minuta posle toga smo čuli: „Mali korak za čoveka…“. Nakon toga je kamera postavljena na stalak snimala sve ono šetanje po površini Meseca, nakon čega se Armstrong vraća na brod i to je bilo to. Kamera je ukupno bila uključena oko 143 minuta. Ako je sve to lažirano sa usporenim snimkom, koji je jedna trećina normalne brzine snimanja, trebalo je da snimimo oko 47 minuta materijala. To je znatno više od kamera koje su mogle da snimaju maksimalno 30 sekundi usporenog snimka u to vreme.

Ali, NASA je posebna. Možda je ona imala neku veeeeliku kameru. Koliko veliku? 93 puta veću? U redu, vladine agencije su moćne, ali ipak nisu bog. A opet, s druge strane, oni su NASA! Možda su imali neki specijalan način da 1969. godine „overkrankuju“ snimak koji traje sat i po. Možda su imali neki strogo poverljiv projekat za koji svet nikada ne treba da zna? Oh, ne, čekajte. Rečeno je da su navigacioni kompjuteri bili previše spori. Izgleda da ne mogu oba u isto vreme, da budeš brz i spor.

Možda je sve ovo bilo lakše snimiti na filmskoj traci? Te godine smo već znali kako da „overkrankujemo“ snimak na filmskoj traci. Za ovaj snimak je trebalo da snimamo sa 30 sličica u sekundi i da reprodukujemo sa 10 sličica u sekundi. Dobro, hajde da probamo taj način. Preporučio bih snimanje na 35 mm filmskoj traci da bih smanjio količinu „prljavštine“ i crtica koje se pojavljuju na filmskom zapisu (Stenli Kjubrik bi to uradio). S obzirom na to da je normalna brzina snimanja na filmskoj traci 24 sličice u sekundi, to je 30 metara trake po minutu. Imajući u vidu da snimamo sa 30 sličica u sekundi, dolazimo do oko 37 metara trake po minutu snimka. Za 47 originalnih minuta materijala nam je potrebno oko 1750 metara trake. Naravno, ne postoje tolike kutije za filmsku trake u koje može da se smesti toliko metara trake. Ukoliko snimamo na klasičnim filmskim trakama od 350 metara, potrebno nam je pet takvih traka. Ne biste želeli da vidite markere koji označavaju kraj trake, koje inače stavljamo kada to radimo pri montaži filma, ukoliko želite da lažirate snimak. Dakle, potrebno je da radite više razvijanja kako bi izgledalo da je televizijski snimak i da sve to prebacite na traku od 1750 metara i da se pobrinete da svi koji su učestvovali u tome misteriozno poginu u saobraćajnim nesrećama. I onda treba da nađete način da taj snimak prebacite na televizijski signal u 10 sličica po sekundi. Prosto ko pasulj. I povrh svega da budete sigurni da u svim tim snimanjima, razvijanjima, prebacivanjima izbegnete sve one probleme koji se pojavljuju sa filmskom trakom. Jer bilo koja greška koja bi se pojavila odmah bi otkrila da se radi o prevari. I onda da sve to uradite za još pet lunarnih misija. S tim što smo rekli da je te misije bilo tri puta teže lažirati.

Da nije možda bilo lakše da se zaista ode na Mesec? Ne znam da li je to uopšte moguće jer nisam tada bio na Mesecu, a niste ni vi. Ali ono u šta sam siguran je da 1969. godine nije bilo moguće tehnički lažirati sletanje na Mesec.

Zašto je ovo uopšte bitno? Bitno je da uvidimo razliku između onoga što možemo da znamo i onoga što želimo da je istina. Jer to je ono što stavlja „sapiensa“ u „Homo sapiensa“. Bez toga, vi ste samo još jedan „Homo“. Nagon za verovanjem je ono što prodaje deo naše duše u zamenu za udobnost „činjenice“ da ste buntovnik. Dobro, ali taj korak, od toga da znate da su vas slagali, do toga da mislite da je sve ostalo laž, veliki je korak. Kada postavljate hipoteze potpuno novih, zvanično nepostojećih tehnologija da biste svoju teoriju zavere održali mogućom, dolazite na teren magije. Potrebno vam je da duboko verujete u stvari koje nikada ne možete da znate da li su istinite. Ono što je opasno u tome je da vas zaslepljuje ta količina „informacija“ koja vam preplavljuje mozak, da ne vidite prave zavere koje se zaista dešavaju upravo sada. Stvari koje su mnogo bitnije od toga da li su tri čoveka sletela na Mesec. Ja nisam Amerika, ali da jesam, više bih voleo da trošite vreme na sletanje na Mesec nego na rat u Iraku, spoljni dug Amerike i neograničeno zadržavanje u pritvoru vojnih zatvorenika. Te stvari postoje.

 

Autor: Miloš Đuričić

%d bloggers like this: