Naučni metod, pseudonauka i patološka nauka

Kada u razgovoru s nekim neku teoriju (homeopatiju, šuplju zemlju, astrologiju, magnetoterapiju, Srbi narod najstariji, parapsihološke pojave, kreacionizam) proglasite za budalaštinu, čini mi se da su dve klase odgovora najčešće: „Pa i evolucija / opšta relativnost / kvantna mehanika/… je samo teorija.“ i „A kako ti to znaš? Jesi li ti video kad su dinosaurusi hodali Zemljom / bio veliki prasak / nastao Sunčev sistem…“ Istina je da niko od nas nije stručnjak i u fizici, i u biologiji, i u medicini, i u arheologiji, astronomiji i svim drugim naučnim oblastima koje napadaju šarlatani, ali je dovoljno razumeti naučni metod da bi se razdvojila nauka od pseudonauke.

Naučni metod

Naučni metod datira iz dvanaestog veka, kada je njegove principe postavio Al Horezmi (Abū ʿAbdallāh Muḥammad ibn Mūsā al-Khwārizmī) (po kome je ime, inače, dobio algoritam). U Evropi se primio u 17. veku, i od onda je alat u svim prirodnim naukama. Onako kako ga danas doživljavamo, sastoji se iz sledećih koraka:

  1. formulacija pitanja;
  2. postavljanje hipoteze;
  3. predviđanje;
  4. testiranje hipoteze;
  5. analiza.

Veliki prasak speccijal broj 3 - Ko je ovde lud?

Da ne bi izgledalo suvoparno, evo nekoliko primera:

Primer 1

  1. Da li je brzina svetlosti različita za dva posmatrača koja se kreću jedan u odnosu na dugog (tj. za jednog sporija, a za drugog brža)?
  2. Da, svetlost se kreće različitom brzinom u zavisnosti od kretanja posmatrača.
  3. Svetlost će biti najsporija za posmatrača za koga sunce tek izlazi (kreće se ka Suncu), najbrža za posmatrača za koga sunce upravo zalazi (udaljava se od Sunca), a srednju vrednost će imati za posmatrača kome je Sunce u zenitu (ili meridijanu).
  4. Sprovedu se odgovarajuća merenja u tri navedena doba dana ili simultano na tri izabrane tačke na Zemlji.
  5. Svetlost ima istu brzinu sve vreme. Hipoteza se odbacuje i postavljaju se nova pitanja koja rađaju nove hipoteze.

Primer 2

  1. Da li neutrino putuje brže od svetlosti u vakuumu ili postoji neka greška u merenju koje nismo svesni?
  2. Neutrino se kreće brže od svetlosti u vakuumu.
  3. Neutrino će preći put za t < s/(300000km/s).
  4. Nezavisne laboratorije nalaze da je potrebno vreme ipak veće.
  5. Dakle, nautrino nije brži od svetlosti i verovatno postoji neka greška, koju je potrebno da otkrijemo.

Primer 3

  1. Da li gojaznost utiče na incidencu (učestalost pojavljivanja) kardiovaskularnih bolesti?
  2. Da, utiče.
  3. Gojazniji ljudi će češće obolevati od kardiovaskularnih bolesti od mršavih.
  4. Testiranje hipoteze je u ovom slučaju statističko – analizira se veliki broj gojaznih i mršavih da bi se ustanovilo koji češće obolevaju od kardiovaskularnih bolesti ili se analizira da li među obolelima ima više gojaznih ili mršavih u odnosu na prosečnu populaciju.
  5. Analiza je takođe statistička – da li razlika postoji i, ako postoji, da li prelazi statistički prag značaja.

Osim ovih principa, danas se postavljaju još tri zahteva pred naučnike:

  1. ponovljivost: svako mora da dobije iste rezultate ako vrši testiranje na isti način;
  2. nezavisni pregled: radovi se objavljuju u časopisima koji angažuju stručnjake iz date oblasti za procenu valjanosti rada;
  3. beleženje i deljenje podataka: očekuje se od naučnika da svoje podatke učine dostupnim svima koji žele da ponove eksperiment.

U priči sa neutrinom, sva tri navedena zahteva su zadovoljena i ova priča je sjajan primer kako naučna zajednica treba da funcioniše. Pri tome, italijanski naučnici koji su zaključili da je neutrino brži od svetlosti nisu govorili: „Eto, Tesla je to znao još pre sto godina“, već je njihov rad bio više u stilu: „Ovo su naši rezultati, mi nismo uspeli da uočimo bilo kakvu grešku koja bi dovela do njih, ali s obzirom na značaj rezultata pozivamo sve da nas provere još jednom“.
Pri tome, da bi hipoteza bila naučna, ona mora biti kako dokaziva tako i oboriva. Hipoteza „plavi čajnik na tufne leti negde između Zemljine i Marsove orbite“ je trenutno neoboriva, pa zato nije naučna. „Postoji najmanje jedna planeta na kojoj postoji život, ne računajući Zemlju“ je takođe neoboriva, mada jeste dokaziva (dokaz bi bio da se pronađe bilo koja planeta na kojoj postoji život, a obaranje ako bi neko uspeo da prekontroliše sve planete i vidi da nigde nema života). Obrnuto, „ne postoji nijedna planeta osim Zemlje na kojoj postoji život“ je nedokaziva, a oboriva. Hipoteza „naš univerzum je samo jedan od mnogih u multiverzumu, ali ni na koji način ne interaguje sa bilo kojim drugim univerumom“ nije ni dokaziva ni oboriva.
Prava nauka zahteva stalno testiranje i stalno preispitivanje. I pravi naučnici od toga ne beže. Specijalna teorija relativnosti, tj. dilatacija vremena i kontrakcija prostora usled kretanja posmatrača, proveravani su mnogo puta. Skretanje svetlosti pod dejstvom gravitacije je ne samo provereno već se aktivno koristi za posmatranje udaljenih galaksija tako što svetlost koja od njih dolazi biva fokusirana masivnim objektima između nas i izvora. Lekovi leče ljude, ali se konstantno proverava njihova bezbednost. Teorija evolucije se konstantno preispituje i različiti uticaji identifikuju, kako bi se usavršila.

Pseudonauka

S druge strane, povremeno se javi budaletina poput Aristotela, koja izjavi da žene imaju više zuba od muškaraca, ali nikada ne pita dvoje koji imaju sve zube da zinu da bi prebrojao.
Pseudonauka je sama po sebi po pravilu izmišljena. Ona ne nudi nikakva objašnjenja i najčešće se ne razvija. Tako ni astrologija ni homeopatija ne nude razumno objašnjenje za svoje tvrdnje. I jedna i druga padaju na nezavisnim testovima. A onda se pojavljuje fraza na osnovu koje je uvek moguće prepoznati pseudonauku – ona nije opšteprihvaćena zbog zavere. Nečije, uopšte nije bitno čije. Da li su to Jevreji, masoni, iluminati, farmakomafija, katolici, muslimani (Arapi), Amerikanci, Aboridžini ili Leskovčani, nema mnogo veze. Ovo je, npr. slučaj sa srpskom pseudoistorijom: Srbi su nekad vladali svetom, a zatim su se svi urotili (osim, možda, Leskovčana) da se to prikrije.

Trofim Denisovič Lisenko

U SSSR-u je genetika, to jest prenošenje osobine na potomstvo pomoću gena i DNK, u jednom trenutku odbačena kao buržoaska teorija („Pozivaju nas ovde da diskutujemo. Mi nećemo diskutovati s morganistima[1], mi ćemo nastaviti ga ih razobličujemo kao predstavnike štetnog i ideološki stranog pravca, donetog k nama iz inostranstva, i po svojoj suštini lažno-naučnog“) i izvesni (na engleskom bi rekli „infamous“) Trofim Denisovič Lisenko (Трофи́м Дени́сович Лысе́нко) je dobio podršku Josifa Visarjonoviča (Ио́сиф Виссарио́нович Ста́лин) da otpočne istraživanja bazirana na premisi da se stečene osobine mogu naslediti. Uspeo je da unazadi sovjetsku biologiju, jer su najviđeniji genetičari završili u gulazima ili pred streljačkim vodom. Tek 1962. trojica naučnika – Zeljdovič (Я́ков Бори́сович Зельдо́вич), Ginzburg (Вита́лий Ла́заревич Ги́нзбург) i Kapica (Пётр Леони́дович Капи́ца) – dobili su priliku da javno opovrgnu Lisenkovo učenje. Ipak, dotle je već postao heroj socijalističkog rada (u rangu narodnog heroja), osam puta dobio orden Lenjina i tri puta Staljinovu nagradu. Sam Lisenko je o svojoj selekciji naučnika govorio:
„Da biste dobili određeni rezultat, morate želeti da dobijete upravo taj rezultat; ako želite da dobijete određeni rezultat, Vi ćete ga i dobiti. Meni su potrebni samo takvi ljudi, koji će dobiti ono što mi je potrebno.“
I upravo ove njegove reči govore u prilog tome da se on bavio pseudonaukom, a ne naukom.

Patološka nauka

Patološka nauka i pseudonauka se često preklapaju, ali patološku nauku možemo smatrati bolje definisanom:

  • odgovor sistema često nije u korelaciji sa intenzitetom parametra koji do odgovora dovodi;
  • postoji mali statistički značaj rezulata i odgovor je često na granici merljivog;
  • postoje tvrdnje o izuzetnoj preciznosti;
  • predlažu se fantastične teorije suprotne postojećem iskustvu;
  • na kritike se odgovara ad hok objašnjenjima;
  • broj pristalica u početku raste, a zatim opada ka zanemarljivom broju.

Nažalost, ova poslednja osobina nije karakteristična za Srbiju.
Na primer, prve dve osobine svrstavaju homeopatiju u patološku nauku, zahvaljujući tvrdnji da što je veće razblaženje to je „lek“ delotvorniji. Kao objašnjenje ove pojave, nudi se takozvana memorija vode, koja se postiže potenciranjem, zapravo mućkanjem, što možemo podvesti pod četvrti princip.
Jedan od ozbiljnijih primera patološke nauke je i priča o polivodi. Naime, sovjetski naučnici su otkrili da voda propuštena kroz kapilarne cevčice ima nižu tačku mržnjenja i višu tačku ključanja od obične vode, a takođe i drugačiji spektar. Ovi eksperimenti su, zatim, ponavljani na zapadu, sa različitim uspehom, ali priča je došla dotle da se poverovalo da je u pitanju polimerni oblik vode koji, štaviše, ima moć da pretvori i običnu vodu u polivodu. Priča je rasla oko 15 godina, čak je korišćena u Zvezdanim stazama, da bi 1973. definitivno bilo dokazano da su osobine polivode najčešće uzrokovane prljavštinom, bilo iz kapilarnih cevi, bilo sa ruku istraživača. Na svu sreću, srpski teoretičari zavere izgleda da još nisu čuli za polivodu.

Kargo-kult nauka

Polivoda može da se podvede pod još jednu klasu nenaučnih istraživanja – kargo-kult nauku.
Istinita ili ne, priča kaže da su Japanci okupirali (padobranskim desantima) preventivno veći broj ostrva u Pacifiku. Zatim su podizali radio-tornjeve radi komunikacije sa bazom, i svakog dana imali drilovanje. Povremeno su im iz baze bacali potrepštine, opet padobranima iz aviona. Domoroci su sve to gledali ne razumevajući u potpunosti šta se dešava. Nakon odlaska Japanaca, na nekim ostrvima su godinama kasnije zaticani domoroci koji svakog dana marširaju sa puškama od trske ili drveta na ramenima i sa improvizovanim radio-tornjem u kome je sedeo čovek s dvema polovinama kokosovog oraha na ušima. Čekali su da im hrana padne s neba.
Ričard Fajnman (Richard Phillips Feynman) koristi ove „kargo-kultove“ da bi opisao situacije u kojima se ljudi naizgled bave naukom, ali samo formalno. Bez pravog razumevanja kako nauke kojom se bave, tako i metoda uopšte. Jedan od primera je Žak Lakan (Jacques Marie Émile Lacan), francuski „psihoanalitičar“. Bez pravog obrazovanja kako iz medicine, tako i iz psihoanalize, Lakan je uspešno koristio terminologiju za koju njegovi protivnici danas smatraju da je nije ni razumeo. Štaviše, koristio je i terminologiju iz oblasti sa kojima nije imao nikakve veze, uključujući topologiju. Ipak, zahvaljujući svojoj harizmatičnoj ličnosti, ovaj „samosvesni šarlatan“ (kako ga naziva Noam Čomski (Avram Noam Chomsky)) uspeo je da stekne određeni broj pristalica. Ali i da svojim šarlatanskim metodama ugrozi pacijente.

Nepodopštine u nauci

I na kraju, kada je već tu „samosvesno šarlatanstvo“, završiću sa „nepodopštinama“ u nauci, tj. sa „svesnim iskrivljenjem procesa naučnog istraživanja putem fabrikacije podataka, lažnog citiranja, plagijarizma ili iskrivljenjem istraživačkog procesa na druge načine“. Dakle, radi se svesnim falsifikatima.
Nažalost, ovakvih slučajeva ima dosta, a počinioci se nadaju što slavi što novcu (ili oboma, jer je to danas prilično skopčano). Jošitaka Fudži (Yoshitaka Fujii), anesteziolog, definitivno je postao slavan – rekorder je po broju radova koji su povučeni nakon što je otkriveno da je falsifikovao podatke (172 rada).
Jedna poznanica mi je pričala da je kao student učestvovala u arheološkom istraživanju koje je sprovodio njen profesor. Oktkrili su ostatke srpske crkve, koja potiče iz 12-13. veka. A malo zatim ispod nje, ostatke vizantijske crkve. Dalje kopanje je obustavljeno jer su „tu bili Srbi i niko pre Srba“.
Mada se ljudi bave nepodopštinama u svim oblastima, od fizike plazme pa do socijalne psihologije, ovde ću detaljnije navesti samo primer Endrjua Vejkfilda (Andrew Jeremy Wakefield), zbog ozbiljnosti njegovog dela.
Radeći kao lekar, pre svega kao hirurg, Vejkfild je analizirao decu sa autizmom. Bez ogovarajućeg odobrenja etičkog komiteta, deca su podvrgavana invazivnim dijagnostičkim metodama, uključujući kolonoskopiju i lumbalnu punkciju. Rad koji je zajedno sa još 12 kolega objavio 1998. u časopisu Lanset, implicirao je da se „kod prethodno normalne dece“, nakon vakcinacije MMR vakcinom (polivalentna vakcina koja se daje deci protiv malih boginja, zaušaka i rubeole) javlja autizam praćen enterokolitisom, odnosno „autistični enterokolitis“ kako ga je Vejkfild nazvao. Ovo istraživanje je uzburkalo javnost, pa ćete i dan-danas čuti neuki svet da vakcinacija uzrokuje autizam. Međutim, druge istraživačke grupe nisu uspele da ponove istraživanje. U samom radu MMR vakcina nije bila direktno imenovana kao krivac za pojavu „autističnog enterokolitisa“ (navedeno je da postoji „vremenska koincidencija“), već je vezu eksplicitno naveo sam Vejkfild u intervjuima koje je davao u vreme objavljivanja časopisa, u kojima je pozivao na obustavljanje primene MMR vakcine. Pozivao je na primenu odvojenih vakcina protiv boginja, rubeole i zauški, na po godinu dana.Veliki prasak speccijal broj 3 - Naučni metod, pseudonauka i patološka nauka
Tek novembra 2004. godine, novinar Sandej tajmsa i Kanala 4, Brajan Dir (Brian Deer), izneo je svoje zaključke da je Endrju Vejkfild falsifikovao kompletno istraživanje. Prvo, samo postojanje autističnog enterokolitisa nikad nije potvrđeno. Drugo, pre nego što će Vejkfild objaviti svoje istraživanje, njegova supruga je podnela zahtev za patentiranje monovalentne vakcine protiv malih boginja. I treće, samu studiju je finansirala grupa koja se zalaže za zabranu MMR vakcine i koja je planirala da na osnovu rezultata studije podigne zajedničku tužbu.
O karakteru Endrjua Vejfilda govori i to da je uzorke krvi dece koja nisu obolela od autizma, a koja su mu služila kao kontrolna grupa, dobio tako što je na rođendanu svog sina svim klincima uzeo krv i dao im po pet funti da kupe sebi nešto i da ne pričaju roditeljima (mali pokvarenjaci očigledno nisu održali reč).
Naravno, Endrju Vejkfild sve do danas negira da je rezultate falsifikovao i tvrdi da mu je sve namestila farmakomafija koja stoji iza MMR vakcine. U svakom intervjuu koji daje najavljuje i tužbu protiv Brajana Dira, ali je, ipak, nikada nije podneo.

[1] Morganisti, ili Vasmanisti-Morganisti – termin kojim su Lisenko i družina nazivali sledbenike klasične genetike, po imenima Avgusta Vajsmana (Friedrich Leopold August Weismann) i nobelovca Tomasa Hanta Morgana (Thomas Hunt Morgan)

Autor: Vladimir Burgić

%d bloggers like this: