Intervju sa Dubravkom Stojanović

Ne smemo da čuvamo tradiciju koja je suprotna humanim vrednostima.

Kakva je bila sprega vlasti i crkve u Srbiji u XIX veku? Da li su se, u tom smislu, razlikovali periodi kneževine Srbije (1815 – 1882) i kraljevine Srbije (1882 – 1918)?

010duca

Problem s pravoslavnim crkvama je u tome što su nacionalne i državne, samim tim su one jedan od stubova klasične nacionalne države. Dodatan je problem u sredinama koje su bile u okviru drugih imperija, pa je onda crkva sebi pridodala i oreol onih koji su “čuvali nacionalno sećanje” i sačuvali naciju. Time je crkva dobila i dodatnu ideološku ulogu tvorca nacionalnog osećanja. Crkva je, naravno, i konkurent državi, njihov odnos nije jednoznačan. Ambicije crkve često i plaše one koji drže vlast, tako je tu uvek bilo i sukoba. Ali je problem u tome što je crkva sebe nametnula kao deo nacionalne svesti, pa je onda i država pušta i koristi kad joj zatreba retradicionalizacija društva ili podizanje nacionalizma.

Zašto se u Drugom svetskom ratu na teritoriji Jugoslavije javljaju brojni ekstremni nacionalistički pokreti?

Oni su se javili i svuda u Evropi, ali je stanje u Jugoslaviji bilo specifično zbog nacionalne izmešanosti i ideološkog sukoba oko budućnosti. Mnogi su u toj katastrofi videli priliku da ostvare bolesne nacionalne ciljeve, osvoje šta se može, pobiju ko im se ne sviđa. Takvi veliki svetski lomovi idealni su za razne vrste društvenih patologija i patoloških pojedinaca. Misle da se, kad se pogase svetla i padne mrak, neće videti. Slično je i ono što se desilo devedesetih. Tu je ponovo iskorišćen jedan svetski lom, kao što je bio pad Istočnog bloka, za divljanje. Ti pokreti su uvek tu, pored nas. Ta neostvarena društva nemaju pametnije ideje nego da sačekaju opštu gužvu i da krenu u ostvarenje svojih neostvarivih koncepata.

Za vreme Drugog svetskog rata držanje verskih lidera je u najvećem broju slučajeva bilo kolaboracionističko. Kako to objašnjavate?

Upravo zbog nacionalizma čiji su oni nosioci. Kako je govorio pokojni Mirko Đorđević – to je najveća jeres, povezivanje nacionalnog i hrišćanskog. Ali, to je suština naše crkve. I onda su ti koji su kolaborirali mislili da je saradnja sa okupatorom idealna kombinacija za ostvarenje nacionalnih planova iza kojih mnogi u crkvi i danas stoje. Videli su to kao odličnu priliku. A, uz to, da se ne lažemo, i ideološki su se slagali s okupatorom. To se obično izbegava, ali to i jeste suština. To su ekstremno desni pokreti između kojih su razlike u finesama.

Kako i zašto devedesetih dolazi do ponovnog sukoba između jugoslovenskih republika? Kakva je uloga crkvenih struktura u sukobu?

Do sukoba dolazi jer se, posebno u intelektualnim elitama i naročito u crkvenoj, nije odustalo od tih ciljeva koji su doveli do pokolja u Drugom svetskom ratu. Što se Srbije tiče, to se u Drugom svetskom ratu zvalo Homogena Srbija, a devedesetih je Milošević govorio “država u kojoj će živeti ceo srpski narod”. To je taj program koji podrazumeva granicu na Jadranskom moru i etnički čistac. Kad je došla kriza Jugoslavije i slom globalnog sistema nastalog s hladnim ratom, oni su videli svoju priliku. Lančana reakcija dovela je slične ideje na vlast i u drugim republikama i svi su se složili da je bolje da ponovo dođe do klanja, nego da se krene u stvarnu promenu društva. Ta promena mnogima ne odgovara, a crkvi u prvom redu. Zato je ona bila na čelu barikada, a njeni predstavnici se slikali sa mitraljezima. Ona je branila svoju poziciju i svoju ideologiju, pa joj je prirodno mesto bilo uz tadašnje ratnike.

Zašto su nacija i religija socijalni konstrukti?

Zato što nisu biološke kategorije. Da smo ovce i koze bilo bi lako. Jedne su kovrdžave, a druge nisu. Ovako morate da izmislite razliku između, na primer, Srba i Hrvata, paravoslavnih i katolika! E to izmišljanje je suština nacija i religija. Ko uopšte zna za filioque! A kao zbog toga je došlo do velike šizme 1054! Pa da li bi toliki ratovi bili potrebni zato što jedni prilikom krštenja idu prvo rukom na dole, a drugi na desno? E sve to morate da izmislite da biste napravili razliku, da biste onda mogli da sebe proglasite žrecom ovih što se krste na dole i da biste održavali stalno taj sukob i tako sebi čuvali ulogu vrhovnog vrača. Bez tog sukoba nema ni nacija ni religija. Njihove razlike moraju da se održavaju kroz sukob i zato je on suština i nacija i religija.

U čemu je razlika između patriotizma, nacionalizma i šovinizma?

Za mene te razlike nema. Patriotizam koji je kao fini, takođe zahteva određivanje neprijatelja, jer bez neprijatelja vi sebe ne možete da odredite, ne znate ko ste. On vam je potreban kao slika u ogledalu. A čim je tu neprijatelj, onda nema razlika. Razlike se veštački prave da bi se kao spustio intenzitet, kao da utišate muziku. Ali, ona je još uvek tu.

Zašto su ljudi unutar verskih struktura (sveštenici, vladike, biskupi, imami), a sa njima i njihovi sledbenici-vernici, uvek skloniji političkom tradicionalizmu i konzervativizmu?

Oni su nebitni u modernom društvu. Oni tu postaju neki čudaci koji mašu nečim u praznoj prostoriji. Ne mogu da utiču na svesne i kritički formirane pojedince. Slab im je uticaj na obrazovane. Ne veruju im oni koji su odrasli na naučnim otkrićima. Sve to potpuno podriva njihovu moć. A oni je brane, kao i svoje privilegije. I zato su uvek za nacionalizam i konflikt, jer oni najboje služe njihovim interesima.

Kako procenjujete stanje svesti prosečnog građanina ili građanke Srbije danas, a u kontekstu raznih teorija zavere, u odnosu na stanje svesti pre dvadeset ili pak trideset godina?

Nije se tu ništa promenilo. Evo, imali smo nedavno tu aferu s jednom britanskom knjigom o Prvom svetskom ratu. I svi su odmah, kao po komandi, poludeli, svi su se oglasili. Predsednik je pisao referate o istoriji, nema ko se nije zapljunuo. I sve što su rekli, rekli su i 1991. – svet je protiv nas, niko nas ne razume, opet je Srbija kriva, nameće nam se. I onda – mi to nećemo trpeti, mi ćemo uzvratiti….a bila je to samo jedna knjiga! Za mene je to bio simptom.

Koliko je tzv. tradicionalizam istinski ukorenjen u svesti naroda Srbije, a koliko je u pitanju skorašnje pomodarstvo?

Utemljena je antimodernost, strah od promene, potreba da se guramo u kolektiv, panika od toga da postanemo pojedinci. A kad je to tako jako, onda se tradicionalizam na to lako nadovezuje. To je osnova tradicionalizma i zato je on toliko jak. Ne znaju oni ništa o tim običajima, sve je to smešno i nakaradno. Umrem od smeha kad vidim u pekari sve veći broj polica na kojima piše “Posno”. I onda, kad na sav glas, mušterije traže baš to! Da impresioniraju pekaru i da svima jave da su oni « na liniji ». Meni je to isto kao kad su me gurali u Partiju. Jer to je ta identifikacija s pravovernim, koja je toliko potrebna ogromnoj većini. Lepše im je, toplije, u tom stadu.

Koliki je obim istorijske mitomanije kod nas?

Veliki, jer se tako brane te pozicije koje su, inače, bez toga, neodbranjive.

Šta je istorijski revizionizam, kako se manifestuje danas u Srbiji i kakve posledice po društvo može imati?

Mnogi su oblici, ali najrazvijenija je borba za Drugi svetski rat i za pobedu četnika u njemu. To se radi i u zakonima, sudovima, udžbenicima, književnosti, tv serijama. To bi bila konačna pobeda te ideologije koja je pokrenuta krajem osamdesetih.

Milorad Vukojičić – Maca i Slobodan Šiljak su kanonizovani 2005. godine od strane Sabora SPC, uprkos činjenici da su 1945. osuđeni za ratne zločine i pogubljeni zbog brutalnosti istih. Možemo li da očekujemo da će biti i zvanično rehabilitovani?

Sve možemo da očekujemo. Istorija je legitimizacija za današnje neodržive pozicije. Onda kažete – to je tradicija, moramo da je čuvamo. Pa ne moramo! Tačnije – ne smemo! Ne smemo da čuvamo tradiciju koja je suprotna humanim vrednostima.

Nikolaj Velimirović, “genije, svetitelj, heroj” ili nešto drugo?

Jedan od ključnih ideologa te sveprisutne i bazne ideologije srpskog sonderwega. To je ideologija na koju može da se nadoveže sve – od komunizma do fašizma, jer je ona antimoderna, antiindividualistička, antievorpska, antiurbana…

Da li je, po Vašem mišljenju, verskoj nastavi mesto u državnim školama?

Nije, ali što bi rekao Nušić – to je najbojli način borbe protiv crkve. Smuči se od malena.

Da li je potpuna sekularnost moguća?

Nije, jer ljudi imaju potrebu da veruju. To pravo oni moraju imati, ali crkva ne sme biti politička stranka. Ona se ne može ukinuti, ali ona ne sme imati ulogu u državnoj politici.

%d bloggers like this: