Evolucija čoveka ( IV deo)

Mada veličina mozga nije merilo inteligencije, generalni rast zapremine mozga pratio je razvoj oruđa i upotrebe tog oruđa kroz istoriju, tako da neki nivo korelacije postoji.

VIII Opšti pregled

I tako smo stigli do Homo sapiens sapiensa, modernog čoveka, vrste kojoj pripada kako pisac ovog teksta, tako i svi čitaoci. Ostalo nam je još samo da povežemo sve što je prethodno rečeno u jednu celinu.

Prvi korak u razvoju je pojava dvonožnog hodanja. Osim po ovoj osobini, rani australopitekusi nisu bili mnogo različiti od svojih majmunolikih predaka; da su preživeli do danas, ljudi bi ih verovatno smatrali uspravnim majmunima. Dvonožno hodanje je bilo najpre primitivno, ali se veoma brzo razvilo do današnjeg nivoa; već kod Homo habilisa su noge i kičma postali praktično onakvi kakvi su i danas kod modernih ljudi.

Razvoj mozga je bio druga priča. Mada veličina mozga nije merilo inteligencije, generalni rast zapremine mozga pratio je razvoj oruđa i upotrebe tog oruđa kroz istoriju, tako da neki nivo korelacije postoji. Pogledajmo tabelu:

prosek veličine mozga
(cm3)
raspon veličine mozga
(cm3)
vrsta
300-500 šimpanza
400-530 australopitekusi
631 500-750 Homo habilis
1000 800-1250 Homo erectus
1400 1300-1750 neandertalci
1345 900-2300 moderni čovek

 

Može se videti kako se mozak razvijao korak po korak. Skeleti i lobanje pokazuju sličan gradualni razvoj, savršeni evolutivni prelaz od jedne vrste ka sledećoj. Ostalo je još samo jedno pitanje: zašto su ljudi danas jedini preživeli članovi naše familije?

Naši dalji rođaci, šimpanze, žive kao sakupljači u džungli, za koju su mnogo bolje prilagođeni od nas. Između ljudi i šimpanzi nikada nije postojao direktan sukob. Ali sukob jeste postojao između ranih ljudi i australopitekusa: živeli su na istim područjima, hranili su se sličnom hranom i koristili slične resurse. Prvi ljudi, naoružani svojim novim kamenim oruđem i većom inteligencijom, prvo su potisnuli australopitekuse, da bi ih zatim i istrebili. Ovaj proces nije bio brz – od nastanka prvih ljudi do nestanka poslednjih parantropusa prošlo je skoro milion i po godina – ali je bio nezaustavljiv. U nekom smislu, australopitekusima je odzvonilo u trenutku kada je prvi Homo habilis dohvatio polomljeni kamen i pomislio: „Hej, ovim mogu da sečem meso!“.

Sa kasnijim ljudskim vrstama, situacija je malo komplikovanija. Postoje dva osnovna modela razvoja: model zamene i model regionalnog kontinuiteta.

Po modelu zamene, ljudi su se odvojeno razvijali na tri kontinenta, da bi ih onda moderni Homo sapiens sve potisnuo u svom širenju. Po modelu regionalnog kontinuiteta, stalno je postojala genetska migracija između različitih delova, tako da je ljudska rasa na planeti evoluirala kao jedna velika masa.

Istina je verovatno negde na sredini, mada je nagnuta ka modelu zamene. Fosilni i anatomski dokazi pokazuju da je određena količina ukrštanja postojala do razvoja arhaičnog Homo sapiensa, ali da je posle toga najverovatnije došlo do zamene: nova, inteligentnija vrsta je potisnula erektuse, i na kraju ih istrebila.

Direktnije dokaze imamo u vezi sa načinom na koji su neandertalci nestali. Mada postoje neki tragovi ukrštanja neandertalaca i modernih ljudi (nekoliko skeleta modernih ljudi sa nekim neandertalskim osobinama), genetski dokazi ukazuju na nesrećniju priču. Naime, neke kosti neandertalaca su toliko dobro očuvane da su naučnici iz njih uspeli da izvuku mitohondrijalnu DNK, genetski materijal koji su onda mogli da uporede sa istim materijalom kod modernih ljudi. Pokazalo se da potomci neandertalaca nisu preživeli do danas u ljudskoj populaciji. Drugim rečima, najverovatniji scenario je da su naši preci, u svom širenju kroz Evropu, prvo potisnuli pa zatim i istrebili neandertalce.

IX Dodatak: Homo floresiensis, zloupotreba medija, i politika fosilizacije

Relativno nedavno, na ostrvu Flores u Indoneziji su nađeni su ostaci patuljastih skeleta veoma neobične ljudske vrste. Bilo bi lepo kada bi smo mogli ovde da damo čisto naučni pogled i analizu; umesto toga, na žalost, ovu priliku moramo iskoristiti da ukažemo na par problema koje ljudska priroda i ponos proizvode čak i u domenu nauke.

Prvi veliki problem u komunikaciji između javnosti i nauke proizvode medijska preuveličavanja. Svaki put kada se otkrije novi fosil u okviru fosilne istorije čoveka, mediji to objave na sva zvona, sa naslovima u stilu „Novi fosil je najveća i najvažnija stvar u istoriji čovečanstva!“

Verovatno najgori primer ovoga je fosil Ide, jedan lep primerak vrste koja se nalazila veoma blizu osnovnim primatima. Naslovi su govorili o „najvažnijem fosilu u istoriji,“ o „otkriću koje će sve promeniti,“ i svaki aspekt priče je bio preuveličan. U stvarnosti, radi se o veoma lepom fosilu životinje koja je veoma blizu prvim primatima, koji se potpuno uklapa u predviđenu shemu razvoja i ne donosi nikakve posebno iznenađujuće informacije. Zbog Ide se ništa nije promenilo, nikakvih potresa nije bilo, niti se iko uzbunio zbog toga. Otkud onda tolika halabuka?

Pa, ljudi su ljudi, pa i kada su po profesiji paleontolozi. Naučnik koji je otkrio Idu je odmah uvideo da je nalaz važan, ali da nije ni po čemu spektakularan. Prosečan paleontolog može da očekuje da će u životu naći samo jedan ovako centralan fosil: Ida je najverovatnije bila njegova jedina šansa za slavu. Zbog toga, on je odmah zaposlio profesionalnu reklamnu kompaniju da organizuje marketing ovog otkrića.

Paralelno sa objavljivanjem nalaza fosila, ova kompanija je objavila masu reklamnih materijala, poslala informacije gomili popularnih novina, žurnala i sredstava informisanja, i podigla veliku galamu. Sva ona silna priča koja se zatim podigla u javnosti je prosto rezultat uspešnog marketinga, i nema nikakav posebno veliki naučni značaj.

vp010-evolucija-coveka-4-deo

Slično se desilo i kada su patuljasti skeleti nađeni na ostrvu Flores u Indoneziji: novine i mediji su udarili niz naslova u obliku „Novi fosil menja sve što znamo o ljudskoj evoluciji“, ili „svi udžbenici će morati da se menjaju“. Ovakvi naslovi su čist marketing, i u stvari potpuno netačni: nijedan fosil nađen još od prvih australopitekusa nije promenio „sve što znamo“ o ljudskoj evoluciji; u stvari, nijedan fosil nije prišao ni blizu tome. Mi danas imamo veoma dobre informacije o opštem pravcu razvoja ljudske vrste, i novi fosili samo razjašnjavaju detalje.

Drugi veliki problem proizvodi politika fosilnih nalaza. Najvažnije oblasti u kojima se nalaze ljudski fosili su u prethodnim kolonijalnim državama, koje su i dan danas suviše siromašne da finansiraju svoja sopstvena istraživanja. Zbog ovoga, većina paleontologa koji u njima kopaju su stranci, često upravo iz država koje su upravljale tim područjem u kolonijalnom periodu. Fosili sa Floresa su postali žrtva jedne ovakve situacije.

Naime, fosile je našao tim paleontologa iz Australije, na čelu sa Majkom Morvudom. Ubrzo nakon nalaza, indonežanski paleontolozi su tražili da se fosili daju njima na ispitivanje. Ovakvi zahtevi su uobičajeni, pošto je nezavisno ispitivanje fosila neophodno za njihovu tačnu analizu (ovo sprečava da jedan naučnik ili jedna grupica naučnika predstavi svetu pogrešne informacije).

Međutim, indonežanska grupa, na čijem čelu se nalazio stari paleontolog Teuku Jakob, nije samo pozajmila fosile. Ona ih je oduzela, sprečila dalju analizu, i blokirala mesto na kome su nađeni. Motivacija je bila očigledna, i donekle razumljiva: političari su želeli da fosili nađeni u Indoneziji budu ekskluzivno dostupni indonežanskim naučnicima, a ne Australijancima.

Na žalost, ovo je dovelo do situacije u kojoj su indonežani vršili analizu veoma na veoma loš način, što je dovelo do više oštećenja na najboljim primercima fosila. Povrh toga, svi ostali naučnici u svetu su imali samo ograničene informacije, uglavnom one koje su prikupljene pre nego što su fosili oduzeti.

Fosili su konačno ponovo pušteni u analizu, ali su dalja iskopavanja (i samim tim šansa za nalaženje još fosila) ostala blokirana sve do Jakobove smrti 2007-me godine. S obzirom da za potpunu analizu fosila treba više godina, ovo znači da su kosti „hobita“ i dalje velika nepoznanica. Analiza je još uvek u toku, i konačni zaključci su još uvek daleko.

Mogućnosti su, međutim, svedene na dve opcije. Prva opcija je da se radi o relativno modernoj vrsti ljudi, koja je u okviru male grupe (samo nekoliko pripadnika) doživela genetske promene koje proizvode mali stas i smanjenu inteligenciju. Ova opcija je sve manje prihvaćena, pošto se polako nakuplja sve više podataka koji ukazuju da se ipak radi o posebnoj vrsti. Druga opcija je da se radi o grupi predaka ljudi, erectusa ili čak habilisa, koja je ostala izolovana na ovom ostrvu i tu preživela mnogo duže nego igde drugde na svetu.

O čemu je reč, još uvek se ne zna. Potrebne su dalje analize i dalja istraživanja pre nego što budemo mogli da damo iole sigurne odgovore.