Eulogija za Mirka Đorđevića

Bio je tih, ali i ujedno glasan.

18. aprila 2014. nas je napustio dragi Mirko Đorđević. Otišao je odista tiho, pravo u legendu, da se poslužim i ja jednom izanđalom frazom. No, to je bio Mirkov paradoks – bio je tih, ali i ujedno glasan. The meek shall inherit the Earth, pisala je Biblija, čijim se „boljim“ stranama rukovodio i Mirko. Pada mi na pamet… kada bi ostatak religioznog sveta bio poput Mirka, naš svet bi bio jedno mnogo bolje mesto.

U takvom religioznom svetu, u kojem se religije takmiče u surovosti, Mirko Đorđević je, pak, uspeo da vidi ono najbolje i u najgorem. Neumorno se zalagao za modernizaciju crkve i društva, kako bi se ono najgore napustilo ili makar poboljšalo. Zbog toga u crkvenim krugovima nije bio voljen. Ukratko: bio je bolji hrišćanin od crkvenih velikodostojnika. I religiju je poznavao bolje od dotičnih. To možda i nije toliko teško, ali treba naglasiti.

Godine 2006. Mirko Đorđević je dobio i nekoliko kamenica na svoju adresu, zavrljačene kroz prozor, najverovatnije u hrišćanskom jurodivom zanosu. Huligani, naravno, nikada nisu pronađeni, ali njemu to nije smetalo. Nastavio je do kraja da piše, da piše i da piše, da kritikuje i ono što se „nije smelo“ kritikovati.

Mnogi ne znaju, ali Mirko Đorđević je bio više od kritičara religije i religijske misli. Kao književnik i kvalitetan analitičar, napisao je više knjiga. Izdvojio bih „Srpsku konzervativnu misao“ i „Srpsku organističku misao“, u kojima se bavi konzervativizmom u Srbiji na mnogo širem polju, polju koje prevazilazi religiju, mada se sa njome preklapa i neprestano prožima. Njegova kritika mešanja crkve u sekularnu vlast je bila britka na svakom polju. Dela koja je ostavio iza sebe svakako su vredne analize.

10mirkodjordjevic

Poput nekakvog „pravoslavnog protestanta“, Đorđević je smatrao da crkva nema „tapiju“ na spasenje i tumačenje Svetog pisma, iako smatra da ima tapiju i na uređenje države. Verovao je u hrišćanski personalizam (još jedan razlog da ga zamislimo kako prikucava 95 teza na Hram Svetog Save) u kojemu se pozivao na važnost ljudske ličnosti, kao i na njen suverenitet. Iliti: sve suprotno od onoga što je podržavala Srpska pravoslavna crkva. Zalagao se i protiv svetosavlja u Crkvi, kao i protiv justinovaca i nikolajevaca, te protiv sveopšte klerikalizacije srbijanskog društva do koje je došlo tokom poslednje dve decenije. Smatrao je da je Crkva bila „svedok i saučesnik“ u ratovima devedesetih.

Ponekad mi se čini da je Đorđević bio ateista koji se zaodenuo hrišćanskim odorama. Odista, da je više ljudi poput njega, imali bismo neke šanse.

A sada, bez njega…
…neka tišina govori.

 

%d bloggers like this: