Broj 10 – Uvodna reč: Da li je vera u boga zastarela

http://www.templeton.org/belief/

Originalni problem sa religijom jeste što je ona naš prvi i najgori pokušaj objašnjenja.

Kristofer Hičens (Christopher Hitchens) o temi: “Da li zbog nauke vera u boga postaje zastarela?”

Ovo je bilo veliko pitanje Fondacije Templeton (The Templeton Foundation) u trećoj seriji pitanja koja su postavljena vodećim naučnicima i akademicima, među kojima su: Stiven Pinker (Steven Pinker), Viktor Stenger (Victor Stenger), Meri Midžli (Mary Midgley), Vilijam D. Filips (William D. Phillips), Kristof Kardinal Šonborn (Christoph Cardinal Schönborn) i Majkl Šermer (Michael Shermer). U izdanju časopisa eSkeptic od 4. januara 2012., predstavljamo odgovor Kristofera Hičensa (koji je redigovao Majkl Šermer). Kristofer Hičens je autor knjige Bog nije veliki (God is not Great).

vp010-hitch

Kristofer Hičens (1949 – 2011). Fotografija: Kristijan Vitkin (Christian Witkin)

Da li zbog nauke vera u boga zastareva? Ne, ali bi trebalo. Sve do 1832. godine, kada je izgleda prvi put ustanovljen termin “naučnik”, kao imenica i koncept, ovaj termin nije imao zaista nezavisno značenje. “Nauka” je značila “znanje” isto kao što je “fizika” označavala medicinu, a oni koji su izvodili eksperimente ili terenska istraživanja ili upravljali laboratorijama bili su poznati kao “filozofi prirode”. Za ovu gospodu (jer, većinom su bili gospoda), verovanje u svevišnje prisustvo ili inspiraciju je često podrazumevano kao deo prirodnog poretka, na prilično sličan način kao što se podrazumevalo, ili bolje reći insistiralo, da profesor na Univerzitetu Kembridž polaže zakletvu kako bi postao hrišćanski sveštenik. Po mišljenju ser Isaka Njutna (Isaac Newton), entuzijastičnog alhemičara i fanatičnog antipapiste koji je prezreo doktrinu Triniti koledža, osnovne indicije ka komosu je trebalo tražiti u Bibliji. Džozef Pristli (Joseph Priestley), otkrivač kiseonika, bio je posvećeni unitarijanac koji je verovao u flogistonsku teoriju. Alfred Rasel Volas (Alfred Russel Wallace), kojem dugujemo veliki deo onoga što znamo o biogeografiji i prirodnoj selekciji, uživao je sesije paranormalnog ili spiritualnog povezivanja sa preminulima.

Stoga, moglo bi se tvrditi da posvećenost nauci nije ni u kakvoj kontradikciji sa verom u natprirodno, mada, kad bih ja verovao u boga, ne bih baš pokušavao da to tvrdim. Najpoznatija izjava ovog mišljenja pripada preminulom Stivenu Dž. Goldu (Stephen Jay Gould), koji je taktično zaključio da svetovi nauke i religije upravljaju “magisterijima koji se ne dodiruju”. Koliko je ovo tačno kada malo bolje pogledamo, ili čak ina prvi pogled? Da li bismo mi uopšte i usvojili monoteizam da smo znali:

  1. Da je naša vrsta stara najviše 200.000 godina i da se nedavno priključila u 98,9 procenata ostalih vrsta na našoj planeti tako što je bila pred istrebljenjem, a da se sve to desilo u Africi pre 60.000 godina, kada je broj primeraka naše vrste pao ispod 2.000 pre nego što smo se ukrcali na naš pravi “egzodus” u savani?
  2. Da je sada poznato da se univerzum, za koji je prvi Edvin Habl (Edwin Hubble) otkrio da se neprestano širi brzinom crvene svetlosti, širi još brže, tako da će uskoro biti nemoguće posmatrati dokaze za prvobitni “veliki prasak”?
  3. Da je galaksija Andromeda na putanji direktnog sudara sa našom galaksijom, što je zloslutno, ali i prelepo predskazanje koje se već može noću videti golim okom na nebu?

Ovo su nedavni primeri, postdarvinistički i postajnštajnistički, i oni čine patetično besmislenom bilo kakvu ideju da je naše prisustvo deo nekog plana, naročito u ovolikom broju galaksija. Koja to tvorevina, ili tvorac, može biti toliko sigurna da će apsolutno ništa (vidi iznad) proisteći iz krhkog, trenutnog “nečega”? Koji to plan, ili planer, je odredio da će milioni ljudi umreti bez makar i groba, za naših prvobitnih 200.000 godina mučenja i očajnog postojanja, a da će samo tada, napokon, doći “otkrovenje” i spasiti nas, pre oko 3.000 godina, ali će se ukazati samo zapanjenim seljacima u zabačenim krajevima Bliskog istoka, gde vladaju nasilje i nepismenost?

Reći da postoji malo “naučnih” dokaza za poslednju pretpostavku izazvalo bi smeh. Ne postoje dokazi, tačka. A, ako bi nekim napornim i neverovatnim otkrovenjem i bilo ikakvih dokaza, oni bi samo potvrđivali da je tvorac svih stvari bio ili (a) veoma mučan, indirektan, sitničav i nekompetentan i/ili (b) izuzetno kapriciozan i nemilosrdan, čak i okrutan. Neće biti dovoljno reći kao odgovor na ovo, da su čudni putevi gospodnji. Oni koji tvrde da su njegovi statisti, vernici i tumači moraju ili prihvatiti njegovu okrutnost i haotičnost, ili je se odreći. Oni ne mogu birati između toplog i benignog i frigidno ravnodušnog. Niti religijska tvrdnja može posedovati tajni izvor informacija koji je nama ostalima uskraćen. Ta tvrdnja je nekada bila privilegija Pape i doktora vrača, ali toga više nema. Ovo bi bilo isto kao reći da razum i logika odbijaju boga, što bi bio približno sličan pristup kao i naučno opovrgavanje (bez preterivanja u zaključku). Takođe bi bilo blizu govorenja nečega što leži tik izvan opsega ovog eseja, a to je da se i moralnost strese od pomisli na boga.

Religija je, zapamtite, teizam, a ne deizam. Vera se ne može održati na argumentu da možda postoji ili ne postoji primarni pokretač svega. Vera mora da veruje u odgovorene molitve, božansku moralnost, rajski nalog za obrezivanje, pojavu čuda ili čega god hoćete. I fizika, i hemija, i biologija, i paleontologija i arheologija su nam dale, najblaže rečeno, objašnjenja za ono što se nekada smatralo misterioznim i opremile nas hipotezama koje su, ako ništa drugo, barem isto tako dobre, ako ne i bolje, kao i one koje nam nude vernici u druge, neobjašnjive dimenzije.

Da li ovo znači da su neobjašnjivo i sujeverno zastareli? I sam bih voleo da kažem ne, makar zbog toga što verujem da ljudska ljubopitljivost neće biti, niti bi trebalo da bude uništena ili zamenjena. Ali, originalni problem sa religijom jeste što je ona naš prvi i najgori pokušaj objašnjenja. Putem nje smo dosli do odgovora pre nego što smo imali bilo kakve dokaze. Ona pripada prestravljenom detinjstvu naše vrste, pre nego što smo znali za bacile ili odakle dolaze zemljotresi. I ona priprada našem detinjstvu, takođe, u ne tako šarmantnom smislu, jer je zahtevala autoritet tiranina: protektivni roditelj koji zahteva obaveznu ljubav čak i kada izaziva savijanje od straha. Ovaj nepromenljivi i večni despot je poreklo totalitarizma i predstavlja prvi bedni pokušaj čovečanstva da sva teška pitanja pripiše oltaru Velikog Brata koji se puši i zabranjuje sve. Naravno, zbog toga bi čovek i poželeo da nauka i humanizam zaista i čine veru zastarelom, čak i kada nažalost shvati da dokle god postoje nesigurni primati, mi ćemo ostati u strahu od oslobađanja od tog okova.

%d bloggers like this: