Slobodna dogmatika

Da se sve dogme pojedine religiozne doktrine moraju usvojiti – to je takođe dogma.

Današnji je vernik dobrano eklektički nastrojen. Individualizam i proces kulturne globalizacije umnogome su doprineli tome. Čini se, međutim, da je vernik kao takav oduvek bio eklektičar. Naime, ukoliko svoj svetonazor već ne gradi – kao što je to počesto slučaj danas – elementima iz različitih religija, pa i elementima iz vanreligijskih domena, onda svoje religiozno stajalište gradi birajući elemente isključivo iz religije koju je prihvatio. Dakle, od sveg mnoštva dogmi, učenja i zapovesti, vernik kao takav oduvek je bio sklon izabirati jedino ono što mu odgovara, što mu takoreći paše. Ostalo je skrajnuo, potisnuo.

Uzmimo za slučaj da je u vreme artikulacije biblijskog korpusa jedan apokrifan tekst (pretpostavimo da su svi ostali od boga dati) pod uticajem neke moćne ličnosti uvršten u kanon – na primer, neka sasvim (kontekstualno) konfuzna i budalasta tvrdnja (recimo fragment iz dela nekog rimskog satiričara). U tom slučaju mi bismo danas, ako to već kojim čudom ne bi bilo preduzeto u međuvremenu, lako mogli pomoću razuma identifikovati takvu očiglednu budalaštinu, zapravo uljeznost (koja se ne bi dala “ispeglati” bilo kakvom egzegezom), i isključiti je. Pretpostavimo sada da je u isto to vreme jedan takođe apokrifan fragment uključen u Bibliju, ali da uopšte nije budalast – već da je samo unekoliko neodređen i neuskladiv sa drugim dogmama. Postavlja se pitanje kako danas takvog uljeza prepoznati i isključiti kada u Bibliji ima već množina sličnih mesta? Šta, dakle, preduzeti ako je uljeznost niskog intenziteta – nazovimo je tako – a mestimice i visokog, zapravo aktuelno stanje u Bibliji, a još više u sveukupnoj judeo-hrišćanskoj dogmatici (spomenimo samo starozavetnu Pesmu na pesmama)? U tom slučaju vernik je naprosto prinuđen prepustiti se uverenju da je celokupan korpus od boga, pouzdati se u integralnu pravovernost Biblije. Nema mu druge. U suprotnom, isleđivanje i progon uljeza odvukli bi u bestragiju sitničavosti i paranoje.

vp009-slobodna-dogmatika1

A da se sve dogme pojedine religiozne doktrine moraju usvojiti – to je takođe dogma (koja, opet, počiva na dogmi da je dotična doktrina uistinu božija reč). I ako se bilo čega odreknemo, tj. ako izabiramo samo ponešto, to znači da smo veri pretpostavili razum odnosno lični afinitet. Od probirača tj. eklektičara nema, međutim, vernika tradicionalne, institucionalizovane konfesije (videćemo dalje da svejedno ostaje prostor za jedan drugačiji modus religioznosti). Ako se vodimo razumom, odnosno ličnim afinitetom, a ne bezrezervnom verom u objavljenu dogmu, mi nikako ne možemo biti vernici u uobičajenom smislu tj. vernici tradicionalnih, institucionalizovanih religija.

Razum je, gore smo videli, od velikog značaja. Pa ipak, od samog razuma (koji najčešće dolazi post festum, da naknadno racionalizuje tj. da izabrane sadržaje koherentno integriše u glavi vernika) neuporedivo je značajniji sam lični afinitet – onaj tajanstveni egzistencijalni organ ili, bliže, sistem organa uistinu odgovoran za izabiranje. A, treba reći, uvek se izabiralo, i izabiraće se! Uvek su svojevoljno (pokatkad i svojeglavo) izabirane dogme iz pojedne religije ili, kao što je to često danas, iz više različitih religija, pa čak i iz celokupne duhovnosti, kako bi se pomoću njih oformio lični religiozni svetonazor. Međutim – a u tome je i čitava problematika – zašto jedno preuzeti, a ne drugo (odnosno, i drugo)? Zašto, recimo, prihvatiti pojedine božije zapovesti, a druge odbaciti ili zanemariti?! Takođe, ukoliko je od objavljenog učenja (Biblije) vrhovniji princip sam razum, odnosno individualna sposobnost promišljanja i proosećavanja (lični afinitet), zašto tada uopšte pretpostaviti korpus jedne određene religije korpusu druge (recimo, protestantizam pretpostaviti pravoslavlju ili, načelnije, hrišćanstvo islamu), ili zašto korpus religije staviti ispred korpusa drugih vanreligijskih domena (recimo, filozofije)? Drugačije rečeno, ako je kroz prozor izbačeno načelo da se integralno prihvati božija reč – a kada se ona u celosti ne prihvata to jedino može značiti da se i ne drži uistinu božijom – preostaje da se “birka” prema “ličnim afinitetima”, pri čemu zaista biva zatupljujuće i ničim opravdano dalje insistiranje na pojedinoj religiji (doktrini), ostanak isključivo unutar njenog okvira.

A kada se u jedno posumnja – sve ide niz vodu! Princip tradicionalne, institucionalizovane religioznosti jeste: sve ili ništa! Sve je od boga ili, pak, sve ide dođavola. Samo ponešto izabirati – oznaka je eklektičara tj. probirača: jeretika, dakle. Razume se, eklektički modus religioznosti nije niukoliko po sebi dubiozan, kamoli protivrečan. Može se, štaviše, primetiti da eklekticizam i jeste najautentičniji i u najvećoj meri emancipovan vid religioznosti – naravno, u slučaju kada se religioznost ne posmatra kao realna transcendencija (gde ideji boga u čovekovoj svesti/duši treba da odgovara stvarni, ekstramentalni bog), već tek kao psihička/egzistencijalna potreba za transcendencijom i gde je, po ugledu na dragocene intuicije tradicije misticizma, božanstvo identifikovano u ljudskoj duši.

Eklekticizam i tradicionalne, institucionalizovane religioznosti su oštro protivstavljeni. Nevolja sa eklekticizmom je, međutim, u tome što na svojoj strani nema onaj sugestivni “sakralni štimung” imanentan tradicionalnim, institucionalizovanim religijama, koji izvire iz činjenice teološkog konsenzusa velike množine ljudi (tu dejstvuje argumentum ad numeram – naravno, ne njegovo (pseudo)racionalno, već psihološko jezgro), a izvire i iz psihološkog fakta da čoveku naprosto imponuje sve što je starodrevno, monumentalno i, kao takvo, “provereno”. Navedeni argument, ako se tako uopšte može nazvati, svakako je tek posredan (racionalno se ne može demonstrirati prvenstvo i veća autentičnost (blizina izvoru), recimo, katoličanstva u odnosu na pravoslavlje), međutim, izvestan oreol zaista izvire iz sumnje – ako već ne pozitivnog uverenja – da je tu, u određenoj objavi, mnoštvo ljudi “nanjušilo” boga, da se bog tu uistinu objavio. Neočekivano, i pojedine manje, izolovane i ezoterične verske zajednice mogu širiti intenzivniji oreol koji tu počiva u uverenju da se radi o malobrojnim, izabranim fanaticima ljubomornim na neprikosnovenu tajnu koja je, svakako božijom intervencijom, dospela u njihov posed.

Svakako, i eklekticizmom dobijena doktrina može postati oficijelna i opšteprihvaćena, te na taj način eventualno zadobiti gorenavedene prerogative, međutim, tada eklekticizam prestaje biti to što je bio, a zbog čega je smatran plauzibilnim, čak superiornim modusom religioznog odnošenja.

vp009-slobodna-dogmatika2Eklektička je religioznost po prirodi stvari subjektivna, dok tradicionalne, institucionalizovane religije, per definitionem, neguju takozvanu objektivnu religioznost. Subjektivna religioznost je autonomna (princip religioznosti je u samom subjektu), dok je objektivna heteronomna (princip religioznosti počiva van subjekta). Istina, kod objektivne religioznosti postoji određeno uvažavanje subjektiviteta, ali je princip ipak izvan subjekta – naime, Biblija je tu doslovce božija reč kojoj su takozvani autori bili tek provodnici, a ne religiozno nadahnuto štivo koje stoji pored drugih sličnih dela; Biblija je povlašćeni objekat tj. Objekat, dok su druga religiozna dela prosti objekti – tek izrazi subjekta.

Pa ipak, nema sumnje da je izvesna mera eklekticizma prisutna u gotovo svakoj religioznosti bez razlike što, sa svoje strane, unosi neotklonjivo protivrečje u objektivnu tj. heteronomnu religioznost.

Kada eklektičar ustvrdi da je bog u njemu ili da ga je bog nadahnuo prilikom izabiranja elemenata ili artikulacije individualnog svetonazora – to se, gledajući psiho-teološku uverljivost, obično čini neobaveznijim i labavijim od “objektivnosti” heteronomnog principa koji primarnu vrednost pronalazi (prepoznaje) u knjizi, obredu, hramu, kleru, itd. Uostalom, zašto bi se bog obraćao pojedinim ljudima i tako korenito različito ih nadahnjivao (pitanje je uistinu otvoreno, premda, srećom po vernika, ostaje na raspolaganju volšebna formula: čudni su putevi gospodnji)? Eklekticizmu je subjektivna religioznost jedino primerena, stoga je govor o objektivnom bogu potrebno zameniti govorom o bogu kao predmetu psihičke/egzistencijalne potrebe za transcendencijom – dakle, subjektivnom bogu.

vp009-slobodna-dogmatika3

Po svemu sudeći, vernik je pojedinac koji, kao homo religiosus, naprosto ima psihičku/egzistencijalnu potrebu za transcendencijom. On, dakle, ima potrebu, koja se može razumeti kao forma ili sud (takoreći sasud) koji ište ispunjenje, prikladan sadržaj koji se izabira na osnovu kriterijuma datog od strane njegovog individualnog afiniteta, a koji se, opet, oformio s obzirom na određen porodični, društveno-istorijski i drugi kontekst. To dabome znači da je stvar najobičnije inercije, a ne božije promisli što je recimo u Srbiji najveći broj vernika (pojedinaca sa religioznom potrebom) izabralo ono što im je takoreći pred nosem – dakle, pravoslavlje, dok, recimo, Italijani “prirodno” izabiraju katoličanstvo (pokret inercije pri tom svakako krnji potencijal slobode izbora). Religioznost je psihička/egzistencijalna potreba – ništa više, ali i ništa manje. Uostalom, jedino se tako može objasniti teški nonsens da vernik, odnosno pojedinac koji za sebe drži da je vernik, provede život ne pročitavši Bibliju ili, ukoliko je nepismen, ne zatraživši da mu je neko drugi pročita (a takvih je srazmerno mnogo), dok pronalaze vreme i smisao za drugu lektiru. Naime, elementaran psihološki fakt je da ono što je za nas značajno, čak od vitalnog značaja, mora biti samim tim i zanimljivo, praćeno s najpomnijom pažnjom. Brutalna je, dakle, psihička kontradikcija držati da je Biblija uistinu božija reč, a ne pročitati je.

vp009-slobodna-dogmatika4A ako je vernik zaista “samo” pojedinac sa psihičkom/egzistencijalnom potrebom za transcendiranjem (u tom smislu svi ljudi su verujući tj. imaju manje ili više razvijenu potrebu za transcendencijom), i ako je, saobrazno tome, eklekticizam najadekvatniji modus religioznog ponašanja (koji stoji kao protivnost religioznosti inherentnoj tradicionalnim, institucionalizovanim konfesijama), tada je sasvim zatupljujuće i ničim opravdano insistirati da se prilikom praktikovanja eklekticizma ostaje unutar jedne određene religije, one koju smo prethodno uzeli kao “našu”. Nema razloga, naime, da domen u kome se vrši izabiranje ne bude neograničen – budući da je čitav njegov sadržaj ionako stvoren od strane čoveka, odnosno njegove potrebe za transcendencijom, i, kao takav, jednako relevantan – što, napokon, znači da se nešto, sasvim neprotivrečno, može izabirati, a drugo, po “pravdi” ličnog afiniteta, nonšalantno propustiti.

Ukoliko se stvari na taj način postave, eklektička religiozna neobuzdanost nikako ne treba da vas uznemirava. Naprotiv, prepustite joj se.

%d bloggers like this: