Postoji nešto jače i od ljudske gluposti

BIF.rs

Srbiju je napustila tehnološka elita, jer za kreativnog čoveka nema mesta u ovom kleptokratskom i teokratskom ludilu.

vp009-voja6

Voja Antonić, pronalazač, novinar i publicista: Postoji nešto jače i od ljudske gluposti.

Izumitelj prvog domaćeg kućnog računara „Galaksija“, kojeg je na osnovu besplatnih uputstava u časopisu „Računari u vašoj kući“ uspešno sklopilo osam hiljada ljudi širom nekadašnje Jugoslavije, i nakon tri decenije veruje da je njegova odluka da svoj pronalazak pokloni umesto da na njemu zaradi – bila jedina ispravna. Uprkos činjenici da se pamet i kreativnost već više od dve decenije sistematski proteruju iz Srbije, uveren je da će bolje vreme ipak doći, jer uvek postoji nešto što je jače i od ljudske gluposti.

Voja Antonić, koji je u najširoj javnosti postao poznat početkom osamdesetih kao pokretač akcije „Napravite svoju Galaksiju“, pronalazaštvom se„zarazio” još u detinjstvu. Već u šestom razredu osnovne škole, u tadašnjem jedinom konstruktorskom časopisu „Tehničke novine”, objavio je dva projekta – kako iskoristiti snagu vetra za pravljenje mehurova od sapunice i kako proveriti znanje iz geografije pomoću jedne baterije, sijalice, žica i eksera zakucanih u mapu Jugoslavije. Tinejdžerske godine proveo je na Televiziji Beograd kao video mikser, realizator i filmski montažer, za šta se i školovao na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti. Od fatalne naklonosti prema digitalnoj elektronici iz vremena kada je i ona bila mlada nije se izlečio ni danas, na pragu svoje šeste decenije, kada i dalje pretežno projektuje mikroprocesorske kontrolere. Poslednjih četvrt veka aktivan je i u novinarstvu, objavio je dve knjige koje kritički obrađuju fenomen sujeverja, a u poslednje vreme radi kao freelancer na projektima koji objedinjuju neuronske mreže i veštačko prepoznavanje oblika. Bavi se i implementacijom LED rasvete u stambenom prostoru, za koju objašnjava da je tehnologija koja je na pomolu i o kojoj će se uskoro mnogo više govoriti. Istovremeno priprema izložbu koja objedinjuje likovnu umetnost i mikrokontrolere, a koja je planirana krajem ove godine u u galeriji O3ONE.

vp009-voja0

Otkud tako višestruka interesovanja i kako ste uspeli da ih objedinite?

Pikaso je rekao da je slika koja je završena zapravo mrtva, pa bih sličnu dijagnozu mogao i ja sebi da postavim – onog trenutka kad uđem u kolotečinu i prestanem da se menjam, to će biti znak da sam se predao i da moj život više nema smisla.

Šta Vas je motivisalo da pokrenete akciju„Napravite svoju Galaksiju”?

Presudno je bilo moje uverenje – koje je tada bilo tačno, ali ne i danas – da postoji puno entuzijasta koji žele da nešto stvore svojim rukama. Maloumnom odlukom naše tadašnje vlade, uvoz kompjutera je bio zabranjen, pa je samogradnja bila logično rešenje. Govorimo o 1983. godini, kada je malo ljudi znalo šta je kompjuter i čemu on služi, a još manje ga je videlo svojim očima.

Kao i najveći broj svojih projekata, i taj računar sam pravio„za svoju dušu”. Tek kad sam se uverio da je uspešan, došao sam na ideju da ga u saradnji sa nekim časopisom ponudim kao samogradnju, a sve kockice su se poklopile kada je pokrenut prvi domaći kompjuterski časopis „Računari u vašoj kući”.

Da li su reakcije čitalaca premašile Vaša očekivanja?

Celu autorsku ekipu u časopisu činili smo Jova Regasek, koji je bio urednik, Dejan Ristanović i ja. Pred izlazak prvog broja pokušali smo da procenimo koliko ljudi će napraviti računar. Ja sam rekao da bih bio srećan ako bi ih bilo 50, Dejan je procenio da će ih biti 100, a Jova je rekao „nemojte da ste naivni, biće ih bar 500″. Dejan i ja smo se na to nasmejali, ali samo u prvom krugu po izlasku časopisa, pisalo nam je 8.000 ljudi da su napravili računar i da uspešno radi. To nam je dalo za pravo da računaru „Galaksija” pripišemo epitet pokretača kompjuterske revolucije kod nas.

vp009-voja1

Iste godine se pojavio i IBM PC XT, preteča svih današnjih personalnih računara, čime se i u svetu zahuktala kompjuterska revolucija. Naravno da entuzijazam jednog čoveka ne može da konkuriše multinacionalnim korporacijama sa ogromnim budžetima, pa je projekat domaćeg računara pao u zapećak.

Da li neki od njih još uvek postoji?

Jednoga dana sam, pri raščišćavanju krša, svih pet prototipova bacio u kontejner, ali su posle nekog vremena nostalgičari počeli da oživljavaju taj projekat, da prave softverske simulatore i hardverske replike. Preko Interneta sam upoznao nekoliko eksperata iz raznih krajeva sveta koji su pisali disertacije sa analizama nekih procedura koje sam davno ugradio u softver operativnog sistema „Galaksije“. Interesovanje za stare računare je počelo da raste, pa sam čak dobio i molbu da Muzeju tehnike ustupim jedan primerak prototipa. Srećom, setio sam se šestog primerka, koji nije završio na đubrištu jer je bio zaturen u podrumu. Sada je on deo stalne postavke Muzeja, što me čini ponosnim.

Zašto ste doneli odluku da svoje znanje podelite besplatno, umesto da od „Galaksije“ pokušate da napravite posao?

To mi je i danas logična odluka i ja ne vidim drugu. Distribuciju komponenata preuzela je jedna privatna firma iz Istre, na čemu sam im zahvalan, jer mi je to oslobodilo vreme da radim na novim projektima. Zauzvrat, i danas dobijam poruke od naših ljudi iz celog sveta kojima je taj računar pomogao da se profesionalno opredele za IT tehnologije i koji su uz pomoć svog talenta izgradili karijeru u domenu koji se tada nalazio pred nezapamćenom ekspanzijom. Najmanje je poruka iz Srbije, verovatno zato što ljudi koji su ovde ostali sasvim opravdano nemaju razloga da bilo kome budu zahvalni za bilo šta.

vp009-voja2

Znači, niste čak ni razmišljali o mogućnosti da zaradite?

Ne, poslovne varijante prepuštam ljudima koji nikada nisu upoznali čaroliju stvaralaštva. Preskočiću sve emotivne komentare na taj paradoks, jer pretpostavljam da je to način na koji svet funkcioniše.

vp009-voja4

Da li mislite da je neka slična akcija zamisliva u današnje vreme?

Danas, kad se čak i akcije prikupljanja pomoći za gladne pretvaraju u pljačku, otimačinu i pranje novca, nijedna konstruktivna i plemenita akcija nije ostvariva. Sada, recimo, pokušavam da pokrenem akciju digitalizacije papirnih knjiga i štampanih medija, ali takva akcija ne može da uspe ako je vodi usamljeni pojedinac. Napravio sam, naravno bez dinara pomoći, prototip brzog digitalizatora knjiga, samo zato da bih shvatio da to nikoga ne zanima. Mi imamo biblioteke i istorijske arhive, imamo čak i Ministarstvo kulture, informisanja i informacionog društva, ali u njima ne postoji niko ko razume potrebu da blago iz tih skladišta bude dostupno javnosti preko Interneta.

Da li ste još neke patente poklonili kao javno dobro?

Nikada ništa nisam patentirao, pa tako mogu da govorim samo o poklanjanju projekata. Nemam evidenciju o tome, ali verovatno postoji bar stotina projekata čije detalje sam objavio u raznim tehničkim časopisima. Naravno, postoji još dosta onih koje sam pravio po narudžbini, jer je to posao od koga živim i školujem decu.

Da li ste se nekada ozbiljno pokolebali da vredi biti altruista? Šta biste izdvojili kao najlošija iskustva u pronalazaštvu?

Loših iskustava imam napretek. Najveći problem kod nas je nedostatak sposobnih menadžera, jer razvojni stručnjak ne može da radi i kao menadžer. Zato bih poručio talentovanim i vrednim mladim ljudima da nikada ne veruju posredniku koji koristi floskulu „samo ti napravi to i nemoj da brineš za novac”, jer se ustupanje nečega konkretnog za nešto apstraktno nikada ne završi dobro. Ivo Andrić je rekao: „Najjeftinije se prodaju daroviti i sposobni ljudi, jer njih lukavi kupci najviše traže, a oni sami vrlo često nisu ni svesni svoje vrednosti”.

Koliko su tačne ocene da smo na početku informacione revolucije u svetu bili samo korak iza najrazvijenijih, i ako jesu, zašto danas toliko zaostajemo? Može li se to objasniti samo sankcijama?

Početkom šezdesetih godina bili smo jednaod šest država u svetu koje su konstruisale i proizvele svoj kompjuter. Bio je to CER-10, koji je napravljen u Institutu „Mihailo Pupin“. Izolacija i sankcije samo su jedna od karika u nizu događaja koji su nas doveli tu gde smo sada. Devedesetih godina je situacija bila veoma loša, ali ne i beznadežna, jer smo imali nadu da će posle obaranja vlasti jedne porodice doći do preokreta i da ćemo imati ljude koji su u stanju da vode zemlju. Čemu danas da se nadamo? Srbiju je napustila tehnološka elita, jer za kreativnog čoveka nema mesta u ovom kleptokratskom i teokratskom ludilu.

Danas smo svi političari amateri i svako o svemu ima svoje mišljenje, pa ne bih hteo da ovaj naš pad sa svetskog vrha na dno objasnim u maniru još jedne stereotipne jadikovke. Reći ću samo da onaj ko ne vidi vezu između proterivanja mladih stručnjaka iz zemlje i mase gladnih ljudi koji preturaju po kontejnerima, nikada naće shvatiti odgovor na pitanje zašto nam je tako kako nam je.

Koji bi naredni pronalazak mogao da bude revolucionaran kao što je bio Internet?

Internet je sjajna tvorevina i u njega su ugrađeni mnogi pronalasci, ali sam Internet nije pronalazak. U domenu medija, jedan od retkih revolucionarnih pronalazaka bila je Gutenbergova štamparska mašina, a donekle i Markonijev radio. Sve drugo je donosilo više kvantitativan pomak nego kvalitativan. Ovo je naročito izraženo ako govorimo o kulturi, jer je u toj oblasti Internet načinio jedan korak unapred, a dva unazad.

Najbolje kod njega je to što je informaciju načinio zaista demokratskom, ali kao i uvek kada se pojavi novi medij, on kao magnet privlači ljude koji proizvode smeće od informacija, jer se takvima odmah učini da će nedostatak svog ličnog kvaliteta moći da zaklone iza atraktivnosti savremene tehnologije. Sa Internetom je stvar još gora nego sa televizijom, jer sada skoro svako može da se „slika”.

A prognozu o nekom sledećem pronalasku nemoguće je dati. Ipak, ako bi trebalo tipovati na pronalaske koji će značajno izmeniti sliku sveta, to bi bili hladna fuzija, električna vozila u gradovima, maglev vozovi. Razvoj kompjutera se već približio svom kraju, pa tu ne očekujem veliki napredak. Ako neki pronalazak priželjkujem svim srcem, on nije u domenu tehnologija, već pronalazak društvenog sistema koji bi funkcionisao tako da nema gladnih i eksploatisanih, lopova i banaka, političara i crkve, droge i oružja. Svetski resursi su dovoljni da zadovolje potrebe svakoga od nas, ali ne i pohlepu malog broja gramzivih ljudi.

vp009-voja3

Zašto ste odlučili da se bavite temom sujeverja u Srbiji?

Tokom devedesetih godina, situacija je na svim medijima bila takva da ste se neprestano spoticali o crne i bele magove, vidovnjake, proroke i astrologe koji su trovali narod glupostima, a niotkuda nije bilo glasa razuma. U takvom okruženju i normalan čovek bi lako mogao da poludi. Pomislio sam da je dobro da se čuje i suprotno mišljenje i nakon dve godine prikupljanja činjenica objavio sam knjigu „Da li postoje stvari koje ne postoje”, a njeno izdavanje se srećno poklopilo sa petooktobarskim promenama. Mediji su dobro prihvatili tu temu i dobio sam puno prostora da širokoj publici približim racionalni pogled na svet.

Nešto kasnije sam krenuo i u analizu našeg najpoznatijeg mita, Kremanskog proročanstva. Mnogo vremena sam proveo u arhivu Narodne biblioteke, Matice srpske i u biblioteci Akademije nauka, gde sam prelistao na hiljade stranica novina i knjiga s početka XX veka. Sakupio sam argumentaciju koja potvrđuje ono što sam i pretpostavljao, da skoro nijedno od preko 150 proročanstava nije izrečeno pre „prorečenog” događaja, već su se pojavljivala nakon njih, obično u vidu komentara kako su Tarabići još jednom pogodili šta će se desiti. Postoji veoma mali broj proročanstava koja su izrečena unapred, ali su se sva pokazala kao promašaji pa su diskretno uklanjana i zaboravljana. Obe knjige su besplatne i dostupne u elektronskom obliku na Internet adresama dpsknp.savtajnet.com/ i kremna.savtajnet.com/.

Po čemu se današnja Srbija najviše razlikuje od one iz Vaše mladosti?

Danas mi najteže pada to što više ne mogu, kao nekada, da volim svoju zemlju, a da pritom ne dođem u konflikt sa samim sobom. Eto, čak ni ćirilica nije više ono što je bila pre trideset godina, jer su naše „patriote” od nje stvorile simbol nečega čemu ne želim da pripadam. Umesto autentičnog nacionalnog blaga, ona je postala zaštitni znak nečega zaostalog, tvrdoglavog i zarobljenog u svojoj čauri koja nam ne dozvoljava da napredujemo. To nije samo moj problem, poznajem sve više ljudi koji budućnost svoje dece ne vide u ovakvoj zemlji, pa ni u ovakvoj kulturi.

Postoji, srećom, nešto što je jače čak i od ljudske gluposti. Sunce i dalje sija, priroda čuva svoju lepotu, a život opstaje. Onaj ko je uspeo da izgradi dovoljno kvaliteta u sebi, može da se izoluje i da sagradi svoj svet u hobiju, umetnosti, sportu, nauci, porodici – u bilo čemu što može da ga ispuni. To je ono što će nam pomoći da opstanemo do boljeg vremena. A ono će doći, jer će se zlo i dobro i dalje smenjivati, kao i bezbroj puta do sada.

vp009-voja5

%d bloggers like this: