Trapavi povratak entropijskog argumenta (II deo)

Drugi zakon termodinamike neprimenjiv na univerzum u celini, jer on važi samo za zatvorene sisteme, a univerzum nije zatvoreni sistem.

Druga greška koju Smit ističe u Robinsovom konceptu „entropijskog argumenta” je to što je Robins, kao i mnogi njemu slični, nedosledan. Da li je Drugi zakon termodinamike nepobitan zakon prirode? Jeste, prema Robinsovom tumačenju, zato što „nikada nije doveden u pitanje.” Nikada? Pa čekajte, šta je onda sprečilo da taj večiti, lični i transcedentni bog doživi užasnu termičku smrt? Ukoliko Drugi zakon termodinamike nije moguće primeniti na boga, onda nije nepobitan. Ako je tako, na osnovu čega teisti tvrde da Drugi zakon termodinamike važi za čitav univerzum i da ga je nemoguće osporiti?

I zaista, teisti već po navici zagovaraju postojanje nevidljivog magičnog bića za koje žele da postoji, ali nikako da uspeju da dokažu da postoji. Ukoliko teisti žele da kažu da Drugi zakon termodinamike važi samo za ono što je prirodno, a da je onda prema mnogim fizičarima, čini neprimenjivim na univerzum kao celinu.” I zaista, Smit nije jedini mislilac koji prepoznaje ovaj ozbiljni nedostatak insistiranja na „entropijskom argumentu”. Kerijer u ranije spomenutom eseju primećuje da je osnovni, ako ne i jedini, premda ključni način na koji se zakoni entropije zloupotrebljavaju upravo zaboravljanje (slučajno ili namerno) uslova u kojima su primenjivi – zakoni entropije su primenjivi samo i jedino na zatvorene termičke sisteme. U skladu sa tim, često se susrećemo sa izuzetno popularnom zabludom među kreacionistima, da je Zemlja zatvoren sistem. Iz svega prethodno iznetog, jasno je da je pretpostavka koju iznose Slik i njemu slični autori o širini primenjivosti Drugog zakona termodinamike prebrzo doneta i da je sasvim pogrešna. Da se sve ne bi svelo samo na, uslovno rečeno, međusobno prepucavanje autora, postoji mnoštvo relevantnih izvora, koji jasno ukazuju na pogrešan pristup teista ovom pitanju. Tako na primer, dr Adolf Grinbaum (Adolf Grünbaum), u svom radu „Filozofski problemi prostora i vremena”[1], kaže: „Urođeno ograničenje primenjivosti entropijskog koncepta na čitav univerzum, leži u činjenici da on uopšte ne može biti primenjen na prostorno beskonačan univerzum.” Takođe, imamo još jedan decenijama star citat Edvarda „neuzrokovani uzrok” za koji, oh-oh tako pogodno, tvrde da je „natprirodan”, izuzet od toga, eto nas ponovo suočenih sa Slikovom non sequitur logičkom greškom.

Veliki Prasak Broj 8 - Trapavi povratak  entropijskog argumenta (II deo) Smit na vrlo elegantan način rešava sva ova problematična pitanja, ističući sledeće:

„Pomirenje Drugog zakona termodinamike sa trenutnim stanjem univerzuma nije tako beznadežno kako teisti vole da predstave. Za početak, Drugi zakon termodinamike je iskaz statističke verovatnoće, a ne postoji ništa što je samo po sebi kontradiktorno u pretpostavci da zatvoren sistem može doživeti smanjenje entropije, ili pak iskusiti fluktuacije između stanja uvećane i smanjene entropije.”

Uz ovo pojašnjenje, Smit dodaje i sledeće:
„Što je još važnije, Drugi zakon termodinamike se odnosi samo na zatvorene sisteme, što ga, prema mnogim fizičarima, čini neprimenjivim na univerzum kao celinu.”

I zaista, Smit nije jedini mislilac koji prepoznaje ovaj ozbiljni nedostatak insistiranja na „entropijskom argumentu”. Kerijer u ranije spomenutom eseju primećuje da je osnovni, ako ne i jedini, premda ključni način na koji se zakoni entropije zloupotrebljavaju upravo zaboravljanje (slučajno ili namerno) uslova u kojima su primenjivi – zakoni entropije su primenjivi samo i jedino na zatvorene termičke sisteme. U skladu sa tim, često se susrećemo sa izuzetno popularnom zabludom među kreacionistima, da je Zemlja zatvoren sistem.

Iz svega prethodno iznetog, jasno je da je pretpostavka koju iznose Slik i njemu slični autori o širini primenjivosti Drugog zakona termodinamike prebrzo doneta i da je sasvim pogrešna. Da se sve ne bi svelo samo na, uslovno rečeno, međusobno prepucavanje autora, postoji mnoštvo relevantnih izvora, koji jasno ukazuju na pogrešan pristup teista ovom pitanju.

Tako na primer, dr Adolf Grinbaum (Adolf Grünbaum), u svom radu „Filozofski problemi prostora i vremena”[1], kaže:
„Urođeno ograničenje primenjivosti entropijskog koncepta na čitav univerzum, leži u činjenici da on uopšte ne može biti primenjen na prostorno beskonačan univerzum.”

Takođe, imamo još jedan decenijama star citat Edvarda Artura Milna (Edward Arthur Milne)[2]:

„Džinsova (Sir James Hopwood Jeans, prim. aut.) proučavanja u vezi sa Drugim zakonom termodinamike su se orijentisala na kinetičku teoriju gasova, u kojoj se pretpostavlja da se uzorak koji se razmatra nalazi zatvoren u posudi konačnih dimenzija. Kod takvih sistema, pojam termičke smrti je primenjiv. Ali, ni na koji način se isti rezultat ne može predvideti za ceo univerzum.”

Napokon, kada se već bavimo citatima koji su objavljeni pre više od četrdeset godina, evo šta su Landau (Ле́в Дави́дович Ланда́у)i Lifšic (Евгений Михайлович Лифшиц) napisali još daleke 1958. godine[3]:

„U opštoj teoriji relativnosti, univerzum u celini se ne sme posmatrati kao zatvoreni sistem, već kao sistem koji se nalazi u promenljivom gravitacionom polju. U ovom slučaju, primena pravila o povećanju entropije ne implicira neophodnost statističke ravnoteže.”

Mislim da je odavde jasno, a prethodni citati su samo kap u moru istih ili sličnih zaključaka, do kojih su naučnici širom sveta nezavisno dolazili, da se entropijska pravila ne mogu lako ili legitimno primeniti na čitav univerzum, s obzirom na to da važe samo za zatvorene sisteme. Uzgred, namerno sam stavio citate naučnika od pre nekoliko decenija, da bih pokazao da su čak i pre ovog savremenog eksplozivnog skoka u otkrićima, fizičari i te kako bili svesni činjenica koje obaraju „entropijski argument”. Savremeni naučnici se verovatno ne bi mnogo ni trudili da objasne zagovornicima ove pogrešne teze koliko je duboka njihova greška, već bi ih samo uputili u biblioteku.
Ukratko, teisti koji insistiraju na „entropijskom argumentu”, uzimaju jedan naučni princip, izveden za specifični kontekst, pa pokušavaju da promene kontekst tako da omoguće, odnosno naprave, potrebu za postojanjem boga. Tako, navodno u ime nauke, teisti stvaraju „boga praznina”[4], boga koji navodno popunjava praznine u ljudskom znanju. Ipak, praznine se vremenom zatvaraju, ostavljajući takvog boga, uslovno rečeno, kao beskućnika. Naravno, za teiste može biti utešno saznanje da čovečanstvo nikada neće znati bukvalno sve, jer je količina znanja beskonačna, te će njihov uplašeni bog (ili bogovi), uvek moći da pronađe novu rupu za svoje moćno, večno, lično i transcedentno sakrivanje.

Razmontiravanje Slikove argumentacijeVeliki Prasak Broj 8 - Trapavi povratak  entropijskog argumenta (II deo)

Hajde da pogledamo prvu premisu Slikovog „entriopijskog argumenta”. On kaže da „univerzum nije beskonačno star, zato što nije u stanju entropije. Da je univerzum beskonačno star, dostigao bi već odavno stanje entropije. Ali, kako nismo u stanju entropije, univerzum jasno nije beskonačno star i morao je da ima svoj početak.”

Jasno je da je ovo pokušaj korišćenja Drugog zakona termodinamike, a da bi se istakao takozvani „kosmološki argument”, odnosno dokazivanje da univerzum ne može biti večan, te da stoga „logično” mora postojati bog.

Ipak, vidimo da prva premisa „entropijskog argumenta” daje jasnu pretpostavku da se Drugi zakon termodinamike mora primeniti na univerzum u celini. Naravno, ta pretpostavka se nigde ne razmatra posebno, kao što ni sam koncept „univerzuma” nigde u Slikovom radu nije definisan. Sa druge strane, videli smo da već decenijama unazad brojni naučnici upozoravaju da je Drugi zakon termodinamike neprimenjiv na univerzum u celini, jer on važi samo za zatvorene sisteme, a univerzum nije zatvoreni sistem. Pošto ni Slik, ni drugi teisti koji koriste „entropijski argument” ne mogu da obore oblast primenjivosti Drugog zakona termodinamike, Slikova prva premisa se može odbaciti.

Hajde da vidimo šta ćemo sa njegovom drugom premisom. On tu kaže da „s obzirom na to da je univerzum imao početak, ne može biti beskonačan. Bilo bi potrebno beskonačno vreme za dostizanje beskonačne veličine. Kako je univerzum imao početak, nije postojalo beskonačno vreme za njegovo širenje, pa je stoga on konačne veličine.” Primećujete kako istinitost premise zavisi od koncepta „vremena” koje se u njoj spominje dva puta? Ali, o kom konceptu „vremena” uopšte možemo da govorimo? Možemo samo da nagađamo, zato što nema eksplicitnog ukazivanja na to. Sudeći prema frazi „beskonačno vreme”, upitno je da li je u pitanju objektivni koncept, s obzirom na to da je vreme mera kojoj je neophodan standard koji se sastoji od odnosa između dva objekta, a da bi se izveo standard mere, kao što je to slučaj kod odnosa između Zemlje i Sunca. Standard našeg merenja vremena se zasniva na rotaciji Zemlje (odnosno, „dana” i „noći”) i njenoj revoluciji oko Sunca (odnosno, „1 godina”, „2 godine”, „5 godina”, „100 godina”, itd.).

Navodno u ime nauke, teisti stvaraju „boga praznina”, boga koji navodno popunjava praznine u ljudskom znanju.

Tako, s obzirom na to da je vreme mera koja nužno zavisi od odnosa dva objekta (ili, makar dva objekta), jasno je da je nemoguće govoriti o vremenu na način da se primenjuje na svemir u celini. Kako je univerzum ukupnost sveg postojanja, očigledno ne možemo jednoobrazno uspostaviti povezanost između univerzuma i nečega što postoji izvan njega, zato što je ideja o nečemu što postoji izvan univerzuma sama po sebi neskladna, nekoherentna. Kao posledica ovoga, a kako se koncept „vremena” ne može primeniti na univerzum u celini, nije moguće ni pričati o tome koliko je univerzum „star”. Univerzum jednostavno postoji zato što postojanje postoji. Stoga, zbog ovog pogrešnog korišćenja koncepta „vremena”, Slikova druga premisa mora biti ili značajno izmenjena, ili odbačena.

Veliki Prasak Broj 8 - Trapavi povratak  entropijskog argumenta (II deo) Dabome, ne treba da zbunjuje korišćenje koncepta „univerzuma” i „vremena”, kada govorimo o starosti svemira kakvog mi poznajemo. Starost takvog svemira, nastalog nakon Velikog praska, meri se vremenom koje je određeno upravo odnosima kakve konvencionalno koristimo, dok se često, gotovo po pravilu, kaže da pre Velikog praska vreme nije ni postojalo. Dakle, nužno je skrenuti pažnju i na to da vreme kakvo mi poznajemo i umemo da merimo nije moglo postojati pre Velikog praska, što opet ne remeti večnost univerzuma kao ukupnosti sveg postojanja. Znam, može da deluje zbunjujuće, ali ne brinite, univerzum kakav poznajemo (makar donekle), zaista je star nekih 14,7 milijardi godina… mereno u godinama kakve poznajemo.

Na red dolazi i treća Slikova premisa. Ona glasi: „Svi događaji imaju uzrok. Ne može postojati beskonačno nazadovanje događaja, jer bi to značilo da je univerzum beskonačno star. Da je beskonačno star, univerzum bi bio u stanju entropije, u kome zaista nije. Da je beskonačno star, univerzum bi bio beskonačno veliki, što zaista nije.”

Ova premisa je izgrađena na sadržaju prethodne, posebno u vezi sa tvrdnjom da se vreme može primeniti na univerzum u celini. Naravno, ova pretpostavka koju ni na koji način „entropijski argument” ne dokazuje, iznikla je iz pukog nerazumevanja koncepta „vremena”. Takođe, neophodno je naglasiti da univerzum nije „događaj” već skup objekata. Sa druge strane, događaji se sastoje iz aktivnosti koje se odigravaju unutar univerzuma, pošto su aktivnosti zapravo aktivnosti postojećih objekata. Gde ti objekti postoje? Ako postoje, nužno su deo univerzuma, kao ukupnosti postojanja ili ukupnosti svega što postoji. Treća premisa tako takođe leži samo na pretpostavci koja je već lako odbačena, a po kojoj je Drugi zakon termodinamike i njegov entropijski princip primenjiv na čitav univerzum, koji se pak posmatra kao zatvoreni sistem, što ne odgovara činjenicama, kako je i pokazano.

Zapravo, čitava Slikova argumentacija se zasniva na vrlo tankim i opštim pretpostavkama koje nije teško oboriti elementarnom logikom i srednjoškolskom fizikom. Veliki Prasak Broj 8 - Trapavi povratak  entropijskog argumenta (II deo)

Tako, ako neko želi da dokaže da univerzum nije večan time što tvrdi da je za večni univerzum neophodno „beskonačno opadanje događaja”, morao bi da prvo objasni šta podrazumeva pod „događajem” i na koji objektivan način se ti događaji mogu prebrojavati. Međutim, takav zadatak bi bio izuzetno problematičan i teško je videti kako bi bio imun na ubacivanje ili primenu proizvoljnih i subjektivnih standarda. Uzmimo samo kao primer obrtanje Zemlje oko svoje ose. Kada je „jedan događaj” okončan i šta razlikuje ovu jedinicu mere od drugih aktivnosti koje se mogu razmatrati u odabiru jedinice mere za „događaj”? Da li je puna rotacija Zemlje oko svoje ose „događaj”, dok je četvrtina rotacije samo „pod-događaj”? Ako je tako, zašto je to tako? Zašto bi puna rotacija bila „pun događaj”, a deo te rotacije bio „pod-događaj”?

Primera je zaista mnoštvo.

S obzirom na to da se „entropijski argument” suprotstavlja „beskonačnom opadanju broja događaja”, morao bi da se bavi dokazivanjem u skladu sa određenim objektivnim standardima, a to do sada, koliko mogu da primetim, nije rađeno. U svakom slučaju, sam Slik nijednom ne pokazuje da je svestan da bi tim putem morao da ide u svojoj argumentaciji. Zašto, primera radi, neko ne bi rekao da se „istorija” univerzuma sastoji od pet primarnih događaja i konačnog broja pojedinačnih aktivnosti koje bi se mogle smatrati „pod-događajima” ograničenim sa tih pet primarnih događaja? Ili, zašto ne četiri, šest ili 12 primarnih događaja, koje ćemo sami definisati, koristeći neka površna znanja ili informisanost, uz konačni broj „pod-događaja”, koje ćemo ponovo grupisati prema svojim, subjektivnim kriterijumima? Pitanja poput ovih, iako mogu delovati krajnje bizarno u svetlu preciznog naučnog pristupa, moraju se postavljati kada neko spori večnost univerzuma tvrdnjama o „beskrajnom opadanju događaja”.

Osim toga, čak i ukoliko bi neko uspeo da dokaže da je problem „beskonačnog opadanja događaja” sasvim legitiman, nije sasvim jasno kako bi taj problem bio rešen postavljanjem tvrdnje o nastanku univerzuma ili postojanju tvorca koja bi bio odgovoran za taj početak. Zar nije bilo nikakvih događaja pre tog čina stvaranja? Ako je to nova tvrdnja, gde su za nju dokazi i odakle saznanje o tome? Ponovo, po ko zna koji put, ovde bismo se susreli samo sa slepom verom teista, ubačenom kao univerzalno rešenje konceptualnih problema koji, kako im se često čini, pogađaju ne-teističku koncepciju univerzuma. To je isto kao da neko tvrdi da je univerzum imao početak, da bi potom počeo da izmišlja priče kao „dokaze” koji izdižu teistički pogled iznad problema koji su nametnuti neteističkom pogledu na univerzum.

To nije razumno i racionalno, već je u pitanju puka mašta, odnosno fantazija, a racionalne osobe to onda svakako moraju odbaciti. Konkretno, primere toga imamo u bezmalo svim „svetim” knjigama različitih religija, u njihovim mitovima stvaranja i pričama koje se na ovaj ili onaj način plasiraju vernicima, ili pak nameću javnosti.

Veliki Prasak Broj 8 - Trapavi povratak  entropijskog argumenta (II deo) Odatle, četvrta premisa „entropijskog argumenta” pokušava da izgradi zaključke koji su navodno obezbeđeni prethodnim premisama. Međutim, kako se već pokazalo da prethodne premise imaju sopstvene nerešive probleme, sve naredne premise, zasnovane na njima, ne mogu se zasnivati na činjenicama, odnosno, jednostavno ne mogu biti istinite. Shodno tome, četvrta premisa, po kojoj „mora postojati jedinstveni neuzrokovani uzrok univerzuma”, mora biti odbačena. Peta premisa „entropijskog argumenta”, ona o „natprirodnosti” tog tvorca univerzuma, već je ranije objašnjena kao vrlo problematična, a i sam Slik priznaje da je u ovaj argument uneo sopstvena, lična verovanja, tvrdnjom da je „biblijski bog neuzrokovani uzrok univerzuma”. Budući da je čitav lanac rezonovanja kojim se dolazi do ovog zaključka, a kako smo već videli, potpuno razbijen običnim konceptualnim problemima, lošim primenama određenih principa i zakonitosti i neprestanim subjektivnim pozivanjima na „veru” (što je dabome samo eufemizam za želju), tako i ovaj zaključak mora biti odbačen.

Zaključak

„Entropijski argument”, kao što smo mogli da vidimo i prilično lako dokažemo, pati od brojnih problema i pogrešnog korišćenja ili razumevanja elementarnih logičkih i naučnih pojmova, pa stoga ne može da bude korišćen kao dokaz za postojanje bilo čega, a kamoli boga, bio on hrišćanski ili neki drugi. Iako se trudi da izvuče zaključak da je univerzum morao imati početak, tragično zanemaruje definiciju „univerzuma”, pa tako čak i ne identifikuje ono o čemu govori. Nadalje, pokazano je i dokazano da uz pravilnu definiciju „univerzuma”, nema govora o njegovom početku, ako želimo da argumentujemo racionalno. Dodatni problemi samo izviru kada teisti koriste koncept entropije na način koji im se sviđa, umesto onako kako je jedino prirodno, fizički moguće. Iz svojih pogrešnih premisa o entropiji, izvlače naravno i pogrešne zaključke. Čak i ako bismo im progledali kroz prste i dopustili da je „univerzum” samo ono što je nastalo nakon Velikog praska, ograničavanje istog i posmatranje kao izolovanog sistema, izaziva samo podsmeh naučne zajednice i svih onih koji se potrude da, makar na srednjoškolskom nivou, razmotre entropiju i Drugi zakon termodinamike.

Napokon, ali i najvažnije, „entropijski argument” u celosti ne uspeva da se prilagodi principu objektivnosti, uzevši u obzir da se potpuno pokorava primatu metafizike svesnosti. To nisu problemi iz kojih se teisti mogu izvući prostim prilagođavanjima argumentacije.

Teisti koriste koncept entropije na način koji im se sviđa.

Umesto toga, u manjoj ili većoj meri, ovi problemi će se ponavljati svaki put kada neko pokuša da iskoristi „entropijski argument” kao dokaz postojanja boga.
I ti problemi će svaki put obarati ovaj hromi „argument”.

Veliki Prasak Broj 8 - Trapavi povratak  entropijskog argumenta (II deo)

1 http://www.jstor.org/discover/10.2307/186321
2 http://trove.nla.gov.au/work/18042195?versionId=21173632

Autor: Marko Ekmedžić

%d bloggers like this: