Milanski edikt je slavljen, ali je tolerancije bilo malo (II deo)

Milanski edikt ne postoji. Imamo samo nekoliko odlomaka koji su sačuvani zahvaljujući citatima.

Veliki Prasak Broj 8 - Milanski edikt je slavljen, ali je tolerancije bilo malo (II deo)

Prvi deo ovog članka završava se čuvenim dekretom cara Teodosija. On je bio Konstantinov naslednik na čelu imperije. U vezi sa njim treba pomenuti događaj, nezaobilazan u istoriji, koji se zbio u Solunu u julu 390. godine. Već je bilo uvedeno hrišćanstvo sa strogim zakonima. U Solunu je postojao hipodrom gde je dolazilo hiljade ljudi. Komandant vojnih trupa, inače Nemac hrišćanin, primetio je da njegovom peharniku neki ljudi daju velike napojnice. Setio se da u toj gomili ima svih nacija i rasa i da ima i homoseksualaca. Primetio je i da je jedan kočijaš primao od peharnika napojnice, a imperija je upravo donela jedan mandatum o strogim merama protiv građana koji vode istopolnu ljubav. Bilo je i smrtnih kazni. Odjednom su se na hipodromu uskomešale mase, došlo je do nereda. Pale su žrtve, a ubijen je i sam zapovednik.

Konstantin je skuvao u vreloj vodi svoju ženu i ubio sina, ali je Teodosije bio gori. Da bi nekako smirio stvar, car Teodosije izdaje naredbu da sve koji su učestvovali u neredima treba pohapsiti i zatvoriti u hipodrom. Naredba je izvršena odmah. Uhapšeno je 7000 ljudi. U roku od 2,5 do 3 sata svi su masakrirani. Problem je zakomplikovao biskup grada Milana, druge prestonica Italije, koji se zvao Ambrozije. Bio je značajna ličnost, hrišćanin, a kasnije i svetac. Javno je nazvao cara ubicom i zločincem. Kada su počele da stižu pretnje da će i sam biti smaknut po kratkom postupku, Ambrozije je javno u propovedima pozvao cara da se pokaje i da odstupi od prestola. Car Teodosije nije poslušao, ali je Ambrozije bio još uporniji. Car je morao da poklekne i došao je pred crkvu, javno kleknuo na kolena i priznao da je zločinac.

Mirko ĐorđevićJa odlazim na međunarodni trodnevni simpozijum „Milanski edikt – istine i falsifikati“ u Subotici. To je tema o kojoj u svetu postoje knjige, ne samo istorijske. Najpoznatija je „Istorija Vizantije“ Ostrogorskog. Ostrogorski je „naš“ Rus. Imao sam čast da ga slušam. Mi smo bili balavci, a on na početku svog stvaralačkog puta, osamdeset druga godina mu je bila.

Milanski edikt ne postoji. Imamo samo nekoliko odlomaka koji su sačuvani zahvaljujući citatima. Naziv „Milanski edikt“ je izmišljen u 17. veku. Pre toga je bio objavljen jedan edikt o toleranciji cara Galerija. I on nije sačuvan u celosti, ali je sačuvan veći deo. Car Galerije je došao na ideju kako imperiju najlakše očuvati sa hrišćanima koji postaju moćna sila. On je prvi proklamovao princip, koji je Konstantin kasnije prihvatio, da hrišćani nemaju privilegije, nego svi moraju javno služiti kultu boga sunca, a i sam Konstantin je ostao paganin. Tek kad je umirao, došli su popovi da ga pričeste. On već nije ni znao za sebe. Na „onaj svet“ ga je ispratio hrišćanski sveštenik iz reda arijevaca, koji su u to vreme još uvek bili moćni. Sam Arije je ubijen na Vaseljenskom saboru 325. godine, tako što je udaren nogom u stomak. Čoveku koji ga je ubio, koga danas znamo kao Svetog Jovana, za ubistvo je izrečena opomena. Branio se od optužbi za ubistvo „velikom ljubavlju i revnošću prema Hristu“Veliki Prasak Broj 8 - Milanski edikt je slavljen, ali je tolerancije bilo malo (II deo) U toku saborskih rasprava otvorila su se pitanja o Isusu iz Nazareta. Arije je tvrdio da on nije nikakav bog, niti je za sebe ikad tvrdio da je bog, niti ga je ko smatrao bogom. „Ako vi tvrdite da mu je bog otac, šta ćemo sa vremenom kad Isus nije postojao?“ Sabor je odgovarao: „Isus iz Nazareta zvaće se Bog, Hristos“, što je prevod jevrejske reči ‘mesija’, onaj koji je rođen „pre svih vekova“. Donet je i dokument koji nazivamo „simbol vere“. Simbol vere predstavlja kratko i sažeto ispovedanje hrišćanske vere. Ovaj simbol je donet na Nikejskom saboru, a dopunjen je na Carigradskom saboru. Danas se u pravoslavnoj crkvi čita na svakoj liturgiji i prilikom krštenja. Car Konstantin je prisustvovao saboru jer se bojao odluka sabora. Inače, sve odluke on potpisuje i imaju važnost i u crkvi i u građansko-pravnom području. Kad je počela rasprava o tome da se uvede opšti celibat, caru je prekipelo. Diskretno je pozvao Jovana Mansura i rekao mu da će, ako se tako nastavi, on raspustiti sabor i povešati kolovođe. Sa celibatom, tj. bez rađanja, država će propasti. Jovan je na saboru zatražio reč. Rekao je da ne treba da remetimo red u prirodi. Čovek ne može bez žene, niti žena bez čoveka. Prevagnuo je glas većine da celibat može da važi u crkvi. Kao što vidite, tolerancije nije bilo uopšte. Hrišćani su počeli da čine neviđena zlodela. One koji su drugačije mislili, javno su ubijali.

Autor: Mirko Đorđević

%d bloggers like this: