Ispovest bivšeg učenika bogoslovije

Kada nam zaključaju sobe, moramo da spavamo po toaletima.

Šta te je motivisalo da upišeš bogosloviju, i gde si je pohađao?

Ja sam iz Mostara, a trenutno studiram fiziku u Bosni. Potičem iz religiozne porodice. Želeo sam da odem od kuće. Kada sam imao četrnaest godina, upisao sam bogosloviju u Kragujevcu. Procedura je takva da se pošalje molba nadležnom episkopu i on odlučuje koju bogosloviju će učenik da pohađa. To može biti ustanova udaljena i hiljadu kilometara. Plaćao sam školarinu osamdeset evra. U bogosloviji nema devojaka, mogu da je pohađaju samo muškarci.
Smatrao sam da je to hrišćanska škola i da je tu sve najbolje. Međutim, uvideo sam da nije tako.

Kako je bilo na početku tog školovanja?

Jedan momak je napustio internat prvog dana. Profesori su dozvoljavali starijim učenicima da maltretiraju mlađe. Već u prvom razredu, trpeo sam torturu maturanata. To se događalo uz blagoslov vaspitača koji su bili upućeni. Cilj je bio da pokažu da su oni jači i da postoji hijerarhija. Od prvog dana su počeli da nam prete: „Vaši roditelji više nisu tu, zato sada morate da radite ono što vam mi kažemo, a ako ne budete tako postupali, gotovi ste“. Nisu nam dozvoljavali da ulazimo u sopstvene sobe. U pravilniku SPC jasno piše da je đacima preko dana strogo zabranjeno da ulaze u spavaće sobe. Kada nam zaključaju sobe, moramo da spavamo po toaletima.

Kakva su to maltretiranja bila?

U 6.00 moraš da ustaneš na jutarnje bogosluženje. Ako zakasniš makar sekund, dobijaš ukor. Za najmanji prekršaj sledi neprimereno stroga kazna.
Ako cipele nisu lepo složene ili ako su u kesama, dežurni profesor naredi da se bace u smeće. To se I meni desilo. Učenik koji je bacio moje cipele, bacio ih je tamo gde ima najviše đubreta, tako da cipele nisam uspeo da pronađem. Jednom prilikom su i naše lične stvari, cipele i majice, uzeli i pobacali u smeće.
Ne daju nam ni dovoljno vremena za učenje, a traže mnogo. Ne dozvoljavaju odlazak kući čak ni kada je porodična slava. Imao sam temperaturu 39 stepeni i vaspitač mi nije dao da odem iz crkve u sobu.
Hrana je bila loša. Hleb je ponekad bio star i do 10 dana. Neki učenici su bili privilegovani i dobijali su bolju hranu. Nisu nam dozvoljavali da se kupamo kad mi hoćemo. Retko smo dobijali dozvolu za izlazak u grad. Ako neko zatraži da ide u grad za vreme prve nedelje posta, biva kažnjen tako što utovaruje ugalj.

Da li su vam dozvoljavali da se viđate sa svojim devojkama i porodicom? Da li su bile dozvoljene posete?

Nisu nam branili da se viđamo sa devojkama. Ali jednom mom drugu je došla poseta iz Beograda. Pitao je vaspitača da ga pusti i on ga je pustio. U međuvremenu, vaspitač se naljutio iz nekog razloga. samo mu je rekao da ne može da se vidi sa roditeljima, a ako izađe može slobodno sa njima kući. Radili su sa nama šta su hteli, a kažu – hrišćanska škola… Mnogo ljudi odustane od bogoslovije. Oni koji su voleli tu školu, lako su podnosili sve nepravde. Ali ja sam je teško podnosio jer je nisam voleo.

Kako si podneo to psihičko mučenje?

Bilo mi je sve teže, više nisam mogao da trpim i pokušao sam da se ubijem. Hteo sam da se svega toga oslobodim samoubistvom, ali sam odustao u poslednjem trenutku. Presekao sam vene i krv je počela da lije. Presekao sam glavnu arteriju, ali sam nekako pomislio: „Zar da se zbog škole ubijem?“. Jedva sam zaustavio krv. Na sreću, moji roditelji nisu saznali za to, a ja sam se vratio u bogosloviju. Svake godine sam redovno padao na popravni.
Jedva sam to izdržao i završio ovu školu, ali sam se zakleo da u crkvu više nikad neću ući, jer sam uvideo da sve ono čime su mi punili glavu nije tačno i da je svet nastao velikim praskom.

Da li je, osim tebe, bilo još bundžija i nezadovoljnika?

Naravno, ali ni oni nisu smeli da napuste bogosloviju. Zbog svojih roditelja, prijatelja, okoline, ali najviše zbog verske indoktrinacije kojom su im celog života punili glave.

Kako si pokušao da se izvučeš iz svega? Razgovor sa roditeljima, promena škole ili nešto treće?

Najveću grešku sam napravio što nisam o tome pričao sa roditeljima. Hteo sam da promenim školu, ali bilo je prekasno.

Kada si počeo da sumnjaš da ono što vas uče možda i nije istina?

Počeo sam da sumnjam pri kraju druge godine, kada sam video da ono što nas uče nema nikakve logike. Kada upišete bogosloviju, možete da postanete veliki vernik ili veliki nevernik. Da nije bilo bogoslovije, nikad ne bih saznao šta je prava istina.

Da li je u toku tvog školovanja bilo „nezgodnih pitanja“ upućenih profesorima?

Jedan učenik je pitao: „Zašto su se sveci toliko žrtvovali Bogu?“. Profesor nije znao da odgovori i dao mu je dvojku zbog toga što je postavio pitanje. Od tad više niko nije pitao ništa slično.

Da li si imao ponude za posao?

Nudili su mi da postanem sveštenik, što je tada moglo sa srednjom bogoslovskom. Naravno, nisam pristao na to.

Kada si definitivno postao ateista?

U trećoj godini bogoslovske škole, po savetu jednog starijeg čoveka, takođe ateiste, koji ne pripada crkvenim krugovima.

Da li se neko od tvojih drugova iz bogoslovije izjasnio kao ateista ili agnostik?

Bilo je dosta mojih drugova koji su postali ateisti. Nismo smeli da pričamo da smo ateisti u bogosloviji. Morali smo da krijemo jer smo bili ubeđeni da bismo trpeli najstrašniju torturu da se to nekako saznalo. Čovek koji upiše i završi bogosloviju, po mom mišljenju, nije „sasvim svoj“.

Kakvi su bili profesori-veroučitelji?

Bili su veoma nadmeni i u ponašali su se vrlo nehrišćanski. Jedan profesor je imao velike dugove, a na nama je istresao svoj bes. Samo dođe i počne da deli ukore uveče po sobama. Jednom sam pošao da operem zube, a on mi kaže: „Sutra ideš da utovaraš ugalj!“. To je apsurdna situacija. Nisam ništa uradio čime bih zaslužio kaznu.

Šta bi poručio mladima koji žele da upišu bogosloviju?

Dvaput razmislite, ali moj vam je savet da ne upisujte tu školu.

Autor: Vladimir Božanović

Leave a Reply