Vera, religija, sekta, kult, magija – II. deo

Osnovni oblici verskog grupisanja su kult, sekta, denominacija (konfesija) i crkva.

Veliki Prasak broj 7 - Vera, religija, sekta, kult, magija (II deo)

Komponente religije

Religija je oblik čovekove kulturne delatnosti. To je kompleksna struktura koju čine sledeći elementi, tj. komponente:

1. Prva komponenta je sama osnovna zamisao o natprirodnom, onostranom biću. Ona je nastala spontano, pod uticajem ljudskih osećanja i mašte, pa su i konkretni načini njenog zamišljanja morali biti različiti. Sa razvojem monoteističkih religija javila se potreba da se, radi jedinstva verske zajednice, fiksiraju obavezni i „ispravni“ načini zamišljanja boga i onostranog sveta uopšte. Tako se razvila teologija ili crkveno učenje o natprirodnom biću (bogu).

2. Druga komponenta religije su osobena religijska osećanja. Religiozni čovek zamišlja „onostrano biće“ kao svemoćno, sveznajuće lično biće. Kao osnovno od tih osećanja u prošlosti je najčešće navođen strah kao negativno osećanje. Ali tu su i zahvalnost i ushićenje kao pozitivna osećanja. Najvažniji osećaj je osećaj apsolutne zavisnosti. Filozof koji smatra da je osnova sveta materijalna i naučnik koji utvrdi neki prirodni zakon ne moraju prema tim činjenicama, kao bezličnim silama, koje su indiferentne prema čovekovim željama, gajiti nikakva osećanja skrušenosti ili zahvalnosti. Drugačije je sa religioznim čovekom, koji se u svemu oseća zavisnim od zamišljenog bića. Od tog bića dolazi i sreća i nesreća.

3. Treći element religije su rituali i obredi. Podrazumeva preduzimanje posebnih radnji kojima se dolazi u dodir sa „svemogućim bićem“ i kojima se pokušava uticati na njegovu „volju“. Svrha tih radnji je da se dobije naklonost boga, ili da se odvrati i ublaži njegov „gnev“, da se bog „proslavi“ ili da mu se oda zahvalnost. U te ritualne radnje spadaju molitva, žrtva i slično.

4. Četvrti element religije su simboli. To je ona vrsta znakova koje ljudi stvaraju ili ih uzimaju iz prirode da bi se preko njih upućivali ili podsećali na neke svoje apstraktne zamisli, osećanja i na neke opšte ideje. S obzirom na to da je bog izmešten iz realnog sveta, religija mora da se služi simbolima. Simbol je čulni znak za nešto natčulno. Religija može da se odredi kao skup simbola i kao služenje simbolima.

5. Peti element religije je religijska organizacija. Organizovanje ima za cilj opstanak u konkurenciji sa drugim verskim grupama. Postiže se pomoću verskih funkcionera – sveštenika. Sveštenici formulišu samo versko učenje, prenose ga na mlađe generacije i po mogućstvu na druge grupe, izvode rituale, organizuju društveni i verski život unutar grupe i drugo.

Osnovni oblici verskog grupisanja su kult, sekta, denominacija (konfesija) i crkva. [2]

Funkcije religije

Religija teži da univerzalno zahvati čovekovo biće i egzistenciju i ima više funkcija:

1. Funkcija pogleda na svet je dualistička, jer polazi od ideje o dva sveta, i spiritualistička jer u osnovu sveta stavlja natprirodno duhovno načelo;

2. Filozofska funkcija („religija je kao popularna metafizika“ – Artur Šopenhauer) kojoj se pridružuje njena psihološko-emocionalna ili kompenzaciona funkcija. Religija je jedan od načina čovekovog prevladavanja smrti učenjem o „besmrtnosti duše“. Na sličan način religija nastoji da prevlada i ostale egzistencijalne neminovnosti kao što su patnja, bol, zlo, slučajnost;

3. Etička funkcija proističe iz potrebe za stabilnošću, sigurnošću i poretkom; [2]

Odnos između religije, vere i moralnosti

Tradicionalne religije poput hrišćanstva i islama su istovremeno religije, vere i sistemi moralnosti.

Vera obuhvata verske sisteme i veroispovedne običaje, životne filozofije, mistička učenja i slično, koji ne sadrže interakciju.

Neki sistemi verovanja sadrže samo element čiste religije, jer se ne bave moralnošću, niti predstavljaju veru. Neki drugi sistemi verovanja mogli bi se smatrati čistom verom, bez elemenata religije ili interesovanja za moralnost. Postoje i sistemi moralnosti koji ne sadrže elemente religije i koji se ne mogu opisati kao vera, kao što je na primer humanizam. [1]

Bog je oličenje i garant dobra, a đavo oličenje zla. Tako religija ima svoju etičku komponentu.

Dete počinje da se uvodi u elemente društvenosti i moralnosti pomoću autoriteta oličenog u starijima. To je početak razvoja moralne svesti jedinke. Moralno zrelom i formiranom osobu smatramo tek kad počne da postupa na osnovu vlastitih uverenja, saznanja i osećanja, jer je shvatila društveni smisao normi. Autoritet koji formiranu osobu navodi na određeno ponašanje je autoritet objektivnog razloga i načela, tako da pokoravanje normi prestaje da bude pokoravanje spoljnom autoritetu i pretvara se u samostalno odlučivanje i postupanje prema vlastitom uvidu i ubeđenju. Heteronomiju zamenjuje autonomija. Tu autonomnu moralnost jedinka može da stekne tek na određenom stepenu racionalne i emocionalne zrelosti.

Vernik može i da ne razume verske „istine“, ali se od njega traži da u njih bezuslovno veruje. Crkva definiše veru kao natprirodnu vrlinu, ali ne zato što se razumom prodrlo u sadržaj bitnih objavljenih „istina“, nego radi autoriteta boga koji tu „istinu“ objavljuje. Pošto se za božju „objavu“ zna samo preko proroka, verskih knjiga, verskih funkcionera i verskih skupova (sabora), autoritet boga se svodi na uvažavanje autoriteta verskih osnivača. I po kardinalu Njumenu (John Henry Newman) „suština religije je autoritet i pokoravanje“. [2]

Autor: Vladimir Božanović

Literatura [1] Malkom Hamilton – Sociologija religije, teorijski i uporedni pristup, CLIO, Beograd, 2003. [2] Vuko Pavićević – Sociologija religije sa elementima filozofije religije, BIGZ, Beograd, 1988.

%d bloggers like this: