Trapavi povratak entropijskog argumenta – I. deo

Teisti preko „entropijskog argumenta” pokušavaju da potvrde metafizički primat svesti, što je svakako pogrešan pogled na stvarnost i pogrešan pogled na zakone prirode.

Devetnaesto stoleće i prava eksplozija naučnih otkrića tog doba kao da su u potpunosti i jednom za svagda odvojili nauku od religije. Sve većem broju ljudi je postalo nemoguće, a svakako i nepotrebno, da traže i pronalaze boga u svakodnevnim pojavama koje više nisu oko sebe širile izmaglicu misterije. Fizika, hemija, biologija, medicina i tehničke nauke pretvarale su boga svedržitelja i tvorca svega što možemo smatrati „svetom” u „boga praznina” (God of the gaps), izbeglicu iz savremenog sveta, osuđenog da se kao beskućnik krije u u sve ređim i sve manjim rupama u znanju.

Naravno, to ni na koji način nije označilo i zvanično razdvajanje religije i nauke, na način da ova prva prestane da svojata ovu drugu. Uporno i sasvim tvrdoglavo, religija je pokušavala da se nametne kao izvorište nauke, a svom zbunjenom i od nauke uplašenom bogu da dodeli novu ulogu – inspiratora izumitelja i iskonskog tvorca zakona prirode koji tog istog boga smatraju, ako ne nepostojećim, ono svakako nepotrebnim.

Sa manje ili više uspeha ili uticaja, ta borba za reanimiranje grogiranog boga traje i do današnjih dana, dok se argumenti potezani pre gotovo 200 godina, formulisani sa eksplozivnim razvojem nauke, često koriste i danas.

Tako u svom kratkom elaboratu, „Entropija i kauzalnost kao dokaz postojanja boga” , hrišćanski apologeta Met Slik (Matt Slick) pokušava da izvede pretpostavljenu istinitost hrišćanskog teizma, odnosno tvrdnju da bog postoji, a preko fenomena koje je u univerzumu moguće posmatrati. Takođe, na sajtu carm.org, ovaj autor se bavi i drugim omiljenim temama hrišćana, kao što su abortus, evolucija, homoseksualnost i dabome, ateisti. No, o pogrešnom pristupu ovim temama, nekom drugom prilikom.

Lagana početna filozofiranja

Dakle, u pomenutom dokumentu, Slik pokušava da pozivanjem na „entropijski argument” objasni da univerzum ne može biti večan, te da mu je stoga neophodan nekakav spoljni uzročnik nastanka.

Jasno je da je u startu u pitanju pogrešan pristup, jer autor polazi od pretpostavke da nešto zaista postoji „izvan univerzuma”, a da uopšte i ne pokušava da na bilo koji način potvrdi ili dokaže tu tvrdnju. Dakle, očekuje da čitaoci to prihvate kao aksiom, odnosno da tek tako slepo poveruju da je to zaista tako, bez ikakvog udubljivanja u činjenice.

Naravno, ukoliko se tvrdi da univerzum ima uzrok koji se nalazi izvan njega samog, neophodno je poći od pretpostavke da je sam univerzum tek jedan događaj, iako on to naravno u fizičkom smislu nije. No, čak ako se i zapitate šta je to univerzum, Slikov dokument vam neće ponuditi nikakav odgovor, iako će pretendovati da obezbedi zaključke o prirodi univerzuma. Ako vam postavljanje teze o uzroku univerzuma izvan samog univerzuma ne digne kosu na glavi, „dokaz” o prirodi univerzuma, bez same definicije univerzuma, mora da vas natera na ozbiljno premišljanje da li uopšte i da nastavite da se bavite ovim pokušajem naučnog pristupa na hrišćanski način.

Ali, hajde da pretpostavimo, samo zarad sopstvene korektnosti i donekle zabave, da je tražena definicija univerzuma ili nekakva tajna, koju Slik ne može da nam saopšti, ili pak toliko dobro poznata i savršeno jasna, da nema potrebe da nam je ponavlja.

Ipak, da ne bude da će čitav „dokaz” postojanja boga biti zaogrnut ili misterijom ili pak pretpostavkama o znanju čitalaca, već na samom početku dobijamo od Slika definiciju Drugog zakona termodinamike. Hmmm, zašto je tako nestrpljiv da odmah dâ definiciju ovog zakona fizike, a opet izbegava definiciju pojma zbog kog se i potrudio da dokazuje postojanje boga?

Prosto se nameće zaključak da je za tvrdnju o postojanju uzročnika nastanka univerzuma jednostavno neophodno zanemariti neke osnovne stvari i insistirati na nekim drugim. Da bih konkretizovao, objasniću zašto je Slik morao da izbegne definiciju univerzuma da bi se uopšte i upustio u svoje izvođenje „dokaza”.

U racionalnoj filozofiji, pojam „univerzum” označava ukupnost svakolikog postojanja. Tu definiciju podržavaju i relevantne enciklopedije i leksikoni. Tako na primer, Merriam-Webster daje definiciju po kojoj je univerzum „celokupnost stvari i pojava koji se posmatraju ili postuliraju” . Odavde je sasvim jasno da ukoliko pretpostavljamo postojanje ma koje stvari, svojstva ili povezanosti, one moraju nužno biti deo univerzuma, odnosno postojati u njemu. Na taj način i ideja o nečemu što se nalazi izvan univerzuma nije smislena, jer ukazuje na nešto što nema nikakvu referencu – jednostavno, ne postoji „izvan” univerzuma.

Već samo ta greška bi bila više nego dovoljna da se čitav „entropijski argument” odbaci kao neosnovan, ali recimo da i ovde možemo zažmuriti na jedno oko.

Ipak, koliko god žmirkali, ne možemo a da ne primetimo da je cilj čitavog tog „entropijskog argumenta” da dokaže da postoji ne samo nešto, već upravo nešto svesno, a što je odgovorno za nastanak univerzuma. Teistima dabome nije sporna potreba za početnom tačkom stvaranja, sve dok je posmatramo kao nešto što je po svojoj prirodi svesno, makar to nazvali i kosmičkom voljom koja stvara univerzum svojom pukom željom, ili figurativnim pucketanjem još figurativnijih prstiju. Tom svojevrsnom mentalnom vratolomijom, teisti preko „entropijskog argumenta” pokušavaju da potvrde metafizički primat svesti, što je svakako pogrešan pogled na stvarnost i pogrešan pogled na zakone prirode. Prema tom pogledu, postojanje svoje izvorište ima u svesti ili je na određeni način zavisno od svesti (volja, naredba) ili pak svesnog delanja (želja). Takav pogled na stvarnost je u suštinskoj suprotnosti sa metafizičkim primatom postojanja nad svešću, gde svest ne stvara nego tek identifikuje objekte i gde se stvarnost ne prilagođava svesti, već se svest nužno prilagođava stvarnosti.

Ukoliko bismo prihvatili tezu da je svest primarna, stvarnost postaje istovremeno plastična, fluidna i vrlo savitljiva, podložna željama te vladajuće svesti, što se u razgovorima sa vernicima često formuliše kao, „To što se desilo je zapravo božiji plan za čovečanstvo.”

Ukoliko prihvatimo da je postojanje primarno, stvarnost postaje apsolutna i nepromenljiva, pa kao takva nije predmet promena prema nečijim željama, odnosno, samo zato što neko nešto jako želi, ili se pak za to moli, stvarnost se neće promeniti. Deluje logično, zar ne?

Dakle, pošto „entropijski argument” teži izvlačenju zaključka koji nije u saglasju sa onim što je metafizički primarno, ne može da bude pravi argument, odnosno, pogrešan je. Da bi se tvrdilo suprotno, morali bismo da svesno idemo pogrešnim putem, ignorišući samu osnovu iz koje koncept proističe. Kako je svest zapravo svest o postojanju, postojanje mora postojati da bi svest bila svesna.

Dobro, priznajem, deluje pomalo blesavo, zar ne?

Ipak, ponekad je neophodno ići malim koracima i objašnjavati zaista polako, da bi se videle sve greške nekih koncepata koji se uzimaju ili zdravo za gotovo, ili kao ozbiljni argumenti.

Došli smo dakle do toga da je tvrdnja da svest ima primat nad postojanjem pogrešna, jer pretpostavlja da je svest došla pre onoga što je sam izvor svesti, a to je postojanje.

Ukoliko se prihvati koncept metafizike primata svesti, nužno se dolazi do greške koja se može okarakterisati kao ukazivanje na sebe. Konkretno, ako se tvrdi da za svest nije potreban nikakav objekt, onda se istovremeno tvrdi i da je „svest svesna samo same sebe”, što je kontradikcija zato što bez nekog objekta iza sebe, svest o kojoj pričamo sebe nikada ne bi mogla da identifikuje kao takvu, odnosno kao svesnu samo sebe same. Svesne čega? Dakle, ukazivanje na sebe.

I upravo je to neprilika u kojoj bi se „neuzrokovani uzrok” pronašao, ukoliko bi za njega rekli da je po svojoj prirodi svestan, na način na koji recimo hrišćani veruju da je svesno njihovo božanstvo. Čega bi to božanstvo bilo svesno pre stvaranja svemira? Pa, ukoliko ništa drugo i ne postoji, jasno je da bi bilo svesno – ničega. Ukoliko se pak prihvati da postoji još nešto, nestaje potreba i za „entropijskim argumentom” ili ma kakvom drugom verskom kosmološkom apologetikom, s obzirom na to da se dakle prihvata da postoji i nešto čemu tvorac nije bio potreban.

Stoga, kada se razmotre sve okolnosti koje i formalno i suštinski poništavaju cilj i osnovu „entropijskog argumenta”, a koje radikalni vernici odbacuju, jasno je da taj „argument” ne može izbeći propast, odnosno mora propasti.

Ipak, poteškoće sa „entropijskim argumentom ovde ne prestaju. Razmotrićemo zato „problem” koji bi „entropijski argument” trebalo da reši, tvrdnjom o postojanju nevidljivog, nedokučivog i natprirodnog čarobnog bića koje je trebalo da „sklopi” univerzum.

Drugi zakon termodinamike i nepostojani Prvi

Slik se odmah poziva na Drugi zakon termodinamike, koji kaže da „količina energije u sistemu koja se može koristiti za obavljanje korisnog rada opada, odnosno, entropija raste kako dostupna energija opada.”

I dok je sasvim jasno da Slikova argumentacija zavisi od njegovog razumevanja Drugog zakona termodinamike, osnovno pitanje je da li ovo tumačenje uzima u obzir nezaobilazni Prvi zakon termodinamike. Verske apologete prilično rutinirano pokazuju svest o tome da postoji drugi po redu zakon termodinamike, dok ostaje nejasno da li su svesni, da ne spominjem to da li razumeju, prvi među zakonima termodinamike. Prema Prvom zakonu termodinamike, tom nezaobilaznom pravilu ugrađenom u fiziku našeg sveta, energija ne može biti stvorena ili uništena. Odatle je sasvim jasno da je tvrdnja o svemiru koji je „napravljen” u direktnom sukobu sa ovim prirodnim zakonom. Ipak, teiste kao da to ne zanima, ili da toga makar uopšte, gotovo blaženo, nisu svesni.

Naravno, ni Slik tu nije originalan, štaviše, takva „argumentacija” se ciklično ponavlja u svim „naučnim radovima” teista na ovu temu.

Tako poznati američki bloger, istoričar i filozof, Ričard Sevantis Kerijer (Richard Cevantis Carrier) , u svojoj detaljnoj analizi dela „The Philosophical Scientists”, iz pera teiste Dejvida Fostera (David Foster) primećuje sledeće:

„ …kada govori o Zakonima termodinamike, Foster kao da ne zna za Prvi. Na strani 124, ponovo u potpunosti ne razume prirodu entropije i čak zanemaruje Prvi zakon termodinamike. Piše da ‘ne postoji zamislivi sistem koji bi stvarao energiju beskonačno dugo’, premda, ‘… moguće je da je postojala gotovo beskonačna energija u početku (Veliki prasak?), ali sa neumitnim protokom vremena, kvalitet ili temperatura energije moraju opasti…’ Dakle, ovde on direktno meša energiju sa entropijom, gde možda misli na dostupnu energiju. U suprotnom, Prvi zakon termodinamike jasno kaže da energiju nije moguće stvoriti ili uništiti, odnosno nešto što bi, da je Foster obratio pažnju, potpuno urušilo njegovu prvu tvrdnju, s obzirom na to da ništa ne može stvoriti energiju, niti to činiti beskonačno dugo. Ipak, tvrdnje poput ove su sasvim uobičajene za Fosterovu konfuznu i povremeno besmislenu argumentaciju.”

U šaljivom tonu, Kerijer poručuje i da „onaj ko ne zna šta je entropija, o njoj ne treba ni da govori.”

Slik, sasvim jasno, pokušava da dokaže postojanje boga tako što će prvo dokazati da univerzum ne može da bude večan, te da stoga mora da ima iza sebe uzrok nastanka. Ipak, čak i da je moguće dokazati da univerzum nije večan (što je zaista nemoguće, ukoliko se koristi sveobuhvatna definicija univerzuma, a za šta je referenca tekst Holmsa (CJ Holmes), naslovljen kao „Odgovor na Šandon Gutrijev početni argument” , gde je ovo pitanje razrešeno), odatle nikako ne sledi ništa od sledećeg:

1. univerzumu je neophodan uzrok nastanka, ili
2. uzrok nastanka univerzuma (sve i da postoji) je
a. po svojoj prirodi svestan, ili
b. i dalje postoji.

Da bi se ijedna od ovih teza racionalno potvrdila, Slik bi o njima morao da diskutuje koristeći ispravnu definiciju „univerzuma”, što on dabome ne radi.

Čak i bez toga, korišćenje „entropijskog” problema kod ovakvih pokušaja argumentacije ima i dodatna pomanjkanja. U svojoj knjizi “Atheism: The Case Against God” , autor Džordž Smit (George H. Smith) obara vrlo konkretno „entropijski argument”. Smit citira kratku formulaciju ovog „argumenta” koju je dao Džon Robins (John W. Robbins), a koja glasi:

„Ukoliko se negira postojanje večnog, ličnog, transcedentnog boga, onda nema druge mogućnosti nego da se smatra da je materijalni univerzum postojao beskonačno unazad kroz vreme, te da će postojati beskonačno unapred. Ali, ukoliko je fizički univerzum postojao beskonačno mnogo vremena, ne bi postojao nikakav red, nikakva složenost, ništa osim pravilno raspoređenih atoma u prostoru. Beskonačno vreme, zajedno sa Drugim zakonom termodinamike, mora proizvesti beskonačnu proizvoljnost, odnosno nultu, nikakvu organizovanost. Tada sigurno ne bi bilo zvezda ili planeta, a svakako ni ljudi.”

Kao odgovor, Smit je ukazao na dve greške koje su u startu očigledne. Što se prve tiče, Smit kaže:

„Robins želi da neko misteriozno biće učini odgovornim za primarno stanje minimalne entropije, iz koga sada, po njemu, univerzum napreduje. No, čak i da je to istina, kako Robins dolazi do krajnje dubioznih svojstava ‘večnog’, ‘ličnog’ i ‘transcedentnog’? U najboljem slučaju, entropijski argument može da pokaže postojanje nekakvog primitivnog izvora energije, koji ne mora imati bilo šta slično sa hrišćanskim bogom.”

I zaista, Robins je tek tako pridodao svojstva „večnog, ličnog i transcedentnog” tom pretpostavljenom „izvoru energije”, za koji tvrdi da je odgovoran za postojanje „fizičkog univerzuma”, samo zato što želi da on ima ta svojstva. Jasno je dakle da apologete stavljaju svoje želje umesto razumskih argumenata, zato što nema ničega što ukazuje na potrebu da bi bilo šta što je stvorilo univerzum moralo ili trebalo da ima ta svojstva. U Slikovom slučaju, on želi da skoči sa zaključka o tome da mora postojati „neuzrokovani uzrok” univerzuma, ka zaključku da taj „neuzrokovani uzrok” mora biti „natprirodan”, te u tu svrhu tvrdi: „Kada kažem natprirodno, mislim na nešto što je sasvim ‘drugačije’ od univerzuma i za njega nije prirodno.”

Ne samo da je ova rečenica čudna i nekoherentna, već nema načina da se u njoj nađe ni tračak logike kojom ona sledi iz prethodnih premisa. I premda on na jednom mestu kaže da, „neuzrokovani uzrok ne može biti prirodni deo univerzuma koji je konačan”, nigde ne kaže zašto bi „neuzrokovani uzrok” morao biti „natprirodan”, kao suprotnost „potprirodnom” (supernatural/subnatural, prim. aut.), ili pak „prirodan, ali ne i deo univerzuma”. Zato moramo načiniti ogroman i slep skok u rezonovanju, koje nigde nije nagovešteno u premisama koje Slik iznosi. Uistinu, čak i Slik priznaje da on pretpostavlja više nego što razum može podržati, kada kaže: “U ovom trenutku, priznajem da sam načinio logički skok i pretpostavio da je natprirodni, neuzrokovani uzrok upravo bog iz Biblije.” Na taj način imamo čitav niz non sequitur („ne sledi”) logičkih grešaka, nabacanih umesto racionalnih argumenata.

Autor: Marko Ekmedžić

%d bloggers like this: