Milanski edikt je slavljen, ali je tolerancije bilo malo

Car nije bio ni teolog ni mistik, klanjao se bogu Sunca i hrišćanstvo je prihvatao iz političkih razloga.

Milanski edikt je slavljen, ali je tolerancije bilo malo

Milanski edikt ostaje kao prelomni događaj hrišćanske civilizacije posle koga se hrišćanstvo inkarniralo u crkvu i državu. Da nije bilo cara Konstantina i Milanskog edikta, koji je on potpisao pre 1.700 godina, istorija hrišćanstva – te posebno hrišćanske crkve – „bila bi kraća i drugačija“.

Ovu tezu modernih francuskih vizantologa i istoričara religije niko nije osporio, a još manje mogu osporiti ili relativizirati pisci crkvenih panegirika, koji o velikom caru pišu kao o svecu koga je bog izabrao za tu misiju. Dimitrij Obolenski (Dimitri Obolensky) u svojoj knjizi „Vizantijski komonvelt“ upozorava na to stanje u crkvenoj publicistici i naglašava – „Međutim, s relativno malim brojem izuzetaka, oni su poglavito pisali s jednog etnocentričnog, ako ne i nacionalističkog stanovišta“. On ne misli samo na Balkan nego i na Zapad. Ernest Renan (Joseph Ernest Renan), čije je delo obeležilo moderna istraživanja hrišćanstva, ostao je upamćen po jednoj frazi koja se ne može ni ovde zaobići – „Može se reći da, da je hrišćanstvo u svom rastu bilo zaustavljeno nekom smrtnom bolešću, svet bi bio mitraistički“. O tome šta hrišćanstvo duguje božanstvima kakva su Mitra ili Kibela znaju oni koji poznaju „sakralni scenario“ tih kultova koje nazivamo paganskim. Tu je i veliki nesporazum koji se teško uklanja – reč pagus znači selo i zabit izvan civilizacijskih puteva gde su opstajala drevna verovanja – i opstaju do danas – ali kult boga Mitre ili Kibele sa sačuvanim veličanstvenim hramovima nije bio u selima, već upravo na civilizacijskim tačkama antičkog sveta. Ko je jednom bio u hramu boginje Dijane u Rimu ili u hramu boga Jupitera lako se može uveriti u gotovo neverovatnu činjenicu – i nakon rušenja od strane hrišćana on deluje kao spomenik – ne neke ruralne kulture nego obrnuto. Sa Milanskim ediktom hrišćani su dobili slobodu kao i drugi, ali pobednici, a to su bili car Konstantin i hrišćanska crkva, nisu bili tolerantni. Započeta su razaranja drevnih hramova koja su zaprepastila i neke hrišćanske biskupe. Ostala su svedočanstva o tome i o varvarstvu pobedničkog kulta i crkve koja je iz godine u godinu dobijala strukturu moći udružena s državom. Proklamovana tolerancija se smenjivala sa netolerancijom poput plime i oseke na morskoj pučini. To su decenije sile i nasilja u sprezi crkve i imperije, odnosno trona i oltara – ko o tome hoće više da zna, dovoljna su dela velikog našeg vizantologa Georgija Ostrogorskog (Георгий Александрович Острого́рский) i njegovih današnjih sledbenika sa Beogradskog univerziteta. O drugima ovde nećemo mnogo. Ni o caru Konstantinu i njegovim vojničkim i državničkim uspesima – i to je dobro poznato.

Ali će biti reči o klišeima kojima se pokrivaju neke činjenice o kojima upravo valja govoriti.

Mudri vladar i istovremeno i okrutni tiranin ostavio je dugu istorijsku senku koja do danas traje. Decenijama je savez trona i oltara bio učvršćivan i oblikovao se u jedan model odnosa između crkve i države koji traje do danas. U ozbiljnoj stručnoj literaturi taj se model zove „konstantinovski zagrljaj“. Crkva je bila slobodna i povlašćena, ali istovremeno i potčinjena vladaru. Nakon decenija surovih progona biskupi su se našli sa carem na „jastucima ležeći” – to je drevni rimski običaj – “i jedući sa carem u njegovim ličnim odajama“, a neki od njih su još uvek imali ožiljke na telu od nedavnih progona iz vremena Dioklecijana. Car je otvarao sabore i potpisivao dekrete i saborska akta. Lično, car nije bio ni teolog ni mistik, klanjao se bogu Sunca – Sol invictus – i hrišćanstvo je prihvatao iz političkih razloga. U tome je bio mudar i dalekovid. Nakon potpisa na Milanskom ediktu, Konstantin je jedne biskupe dovodio, a druge progonio. Posle nesumnjivo velike pobede sa ediktom, car je zadobio – već 314. – jednu pobedu koja se često prikriva, odnosno, o njoj se malo govori. Sledbenici Isusa iz Nazareta su se držali i nisu odstupali od zapovesti da hrišćani ne ratuju i ne uzimaju oružje u ruke. Oci i učitelji crkve su pisali da su hrišćani „vojnici mira“, a Origen je izričito tvrdio da hrišćani „ne uzimaju oružje da ratuju makar to i sam car naredio“. Tertulijana i druge nećemo šire pominjati, ali vidimo da se Konstantin našao pred velikim problemom. Ako crkva iz dana u dan raste – a to je bio slučaj – kako rešiti ratove i učešća u njima? Sazvao je sabor u Arlu 314. i sabor je zaključio da hrišćani moraju ratovati, a ko odbije, „biće ekskomuniciran iz crkve“. Dobio je car ratnike s krstom koji su mogli da ratuju ne samo protiv neprijatelja nego i među sobom. A to je bio problem koji je mučio cara Konstantina. Isusova bespogovorna zapovest je bila pogažena u krstu cara ratnika. Usledila su hapšenja i progoni hrišćana koji se nisu povinovali caru – to je duga istorija pod senkom cara i zvanično priznate crkve. A do tada su se hrišćani držali zaveta da ne nose oružje jer su verovali da ih je razoružao Isus iz Nazareta.

Senka je decenijama bivala sve duža i sve sumornija, ali je car Konstantin bio uporan i, mora se priznati, veoma vešt.

On je znao da eksploatiše verovanja i često se „sretao“ lično s božanstvima. Još godine 310, negde u nekom galskom svetilištu u klancima planine Vogezi, car je imao viziju. Javio mu se bog Apolon i znak je bio XXX. To je bilo predskazanje za trideset godina koje mu slede da vlada. U borbama potom s Maksencijem, caru se javio drugi znak, 28. oktobra 312, sa likom Hristovim, i on je pod tim znakom pobedio jer je znak stavio na šlemove vojnika koji su Maksencija survali u treku Tibar. I Eusebije i Laktancije, koji o tome govore kao o čudu, znaju da je to legenda jer nema nijednog dokaza o tome – osim carevog kazivanja dvorskim piscima. Legenda je palila maštu i podsticala imaginaciju pesnika i slikara tokom dugih godina srednjeg veka – ona traje do danas. Vladalo se kao i uvek mitovima i legendama, ali je neobično da se to sreće i kod današnjih crkvenih pisaca. Bilo je kako je bilo, ali je car Konstantin postao „ravnoapostolni“ i trinaesti apostol i sahranjen je u tom činu. Za pravoslavne je svetac, za katolike nije, ali istoričari znaju šta je bilo i kako je bilo. Iz decenije u deceniju, Milanski edikt je slavljen, ali je tolerancije malo bilo. Primera ima mnogo i to su ozbiljni spisi za koje ovde nemamo mnogo ni vremena ni prostora. Vekovima je tako bilo, pa i godine 1943, kada je J.V. Staljin dozvolio ruskoj crkvi slobodu nakon žestokih progona. Deluje neverovatno, ali navešćemo samo pisanje sovjetske crkvene štampe koja je Staljina slavila kao „novog Konstantina“. To su čitavi traktati kod nas skoro nepoznati. U Milanskom ediktu se samo pominje neko „božanstvo“, a akt je dobio ovo ime tek u XVII veku, a tekst nije ni sačuvan. Tolerancija je vremenom postajala mrtvo slovo na papiru. To su vekovi kojima se ovde baviti nećemo jer su sami ozbiljni istoričari crkve o tome dovoljno rekli, a papa rimski Jovan Pavle II je ponavljao da je istorija Crkve „puna grozota kojih se valja stideti“. On je mislio na inkviziciju. Na Galileja i Đordana Bruna svakako, kao o delima dokazane netolerancije i grubog nasilja koje ruži poruku svetu u našem vremenu, svetu i čoveku koji je ostavio Isus iz Nazareta. Nije hrišćanstvo odmah postalo državna religija – svi su bili izjednačeni – ali je to postala ubrzo sa Crkvom koja je postala državna institucija.

Svi Konstantinovi naslednici su Crkvu čvrsto držali u onom „konstantinovskom zagrljaju“ koji je i danas čas čvršći čas mekši u odnosu između Crkve i države. Dana 28. februara 380. godine car Teodosije je objavio edikt koji je jasan i navešćemo samo mesto iz (XVI 1.) iz carevog kodeksa. Senka cara Konstantina stoji nad njim i njegovim vremenom – „Želja je naša da svi narodi koji žive pod blagom Milošću Našom praktikuju religiju koju je Rimljanima preneo božanski apostol Petar kakva se do danas praktikuje onakvom kakvom ju je propovedao on, upravo da mi moramo verovati u jedno božanstvo Oca i Sina i Duha svetoga i jednako ih slavimo kao Svetu Trojicu. Zapovedamo da oni koji slede ovaj zakon budu sabrani pod imenom hrišćana katolika, a za one druge, nerazumne i lude, da oni budu osuđeni zbog srama koji se vezuje za jeretičke dogme, i da njihove skupštine ne mogu imati ime Crkve i oni će biti osuđeni najpre božanskom osvetom, da bi potom bili udareni našom kaznom i činom na koji nas inspiriše volja Neba“.

To je bila carska zapovest i volja Neba, a Crkva je tek u retkim prilikama uspevala da carsku reč porekne.

Autor: Mirko Đorđević
Izvor: Danas.rs

%d bloggers like this: