Karl Segan

Objavio je preko 600 naučnih radova i članaka, a bio je autor, koautor ili urednik više od 20 knjiga.

Karl Edvard Segan (Carl Edward Sagan, 1934–1996) je bio američki astronom, astrofizičar, kosmolog, pisac, promoter nauke, voditelj TV emisija i svojevrsni simbol ulaska nauke u domove običnih ljudi, na način da je svako može lako razumeti i prihvatiti.
Objavio je preko 600 naučnih radova i članaka, a bio je autor, koautor ili urednik više od 20 knjiga. Podržavao je metodologiju naučno-skeptičnog istraživanja i čist naučni metod, bio je začetnik egzobiologije i aktivni promoter programa „Potraga za vanzemaljskom inteligencijom“ (Search for Extra-Terrestrial Intelligence – SETI). Neizbrisiv je i njegov trag u knjigama koje spadaju u tzv. „popularnu nauku“, dok je njegova knjiga „Kosmos“, praćena TV serijom, postavila temelje sasvim novog pravca naučno-popularnog programa u masovnim medijima. Veliki Prasak br. 7 - Carl SaganAko uspete da zamislite Branka „Kockicu“, Rašu Popova i Stivena Hokinga, kako vam kroz igru objašnjavaju najsloženije astrofizičke i kosmološke principe, razumećete svu jednostavnu genijalnost i jedinstvenost Karla Segana.

Koreni

Karl Segan je rođen u njujorškom naselju Bruklin, u skromnoj porodici ukrajinskih Jevreja. Porodica je pripadala takozvanim „reformisanim“ Jevrejima, najliberalnijoj od tri verske frakcije među Jevrejima. Ipak, skromno poreklo i teškoće kroz koje je porodica prolazila za vreme „Velike depresije“ tridesetih godina prošlog stoleća nisu ga pokolebali u potrazi za sopstvenim snovima.

Za svoj put analitičnosti i predanosti nauci, Segan je dugovao uticaju oba roditelja. I pored toga što oni nisu bili niti naučnici, niti ljudi koji su ikada pretendovali da razumeju sva čuda svemira, Segan je od njih preuzeo ono najdragocenije što mu je pomoglo da postane jedan od simbola nauke dvadesetog stoleća – skepticizam i potragu za čudima. Varnica koja je zapalila tu mešavinu sopstvene inteligencije i dragocenog nasleđa bila je „Svetska izložba“ održana u Njujorku 1939. godine, kada je petogodišnji Karl video najveća čuda tadašnje tehnike, najavu medija budućnosti – televizije, ali i zakopavanje „vremenske kapsule“ sa predmetima iz 1930-ih, namenjenu ljudima budućnosti.

Te 1939. godine je prvi put otišao i u biblioteku, sasvim sam, uz saglasnost roditelja. Želeo je da sazna šta su to zvezde, a zapravo je otvorio kapiju ka daleko širim saznanjima, otkrićima i temeljima savremene kosmologije. Tajne neba, zvezda, planeta, kometa, postale su od tog časa doživotna fascinacija mladog Segana.

Naučnik i promoter nauke

Segan je pohađao Univerzitet u Čikagu, gde je učestvovao u Astronomskom društvu Rajerson (Ryerson Astronomical Society), diplomirao 1955. godine, magistrirao 1956. i odbranio doktorsku tezu iz astronomije i astrofizike već 1960. godine. Od 1960. do 1962. bio je stipendista fondacije „Miler“ (Miller Fellow) na kalifornijskom Univerzitetu Berkli, a od 1962. do 1968. godine je radio u Smitsonijan astrofizičkoj opservatoriji u Kembridžu, Masačusets.

Segan je radio na Harvardu do 1968. godine, kada je prešao na Kornel Univerzitet u Njujorku, gde je postao redovni profesor 1971. godine, a potom i upravitelj Laboratorije za planetarne studije. Na Kornelu je ostao do kraja života. Između 1972. i 1981. godine bio je i pomoćnik direktora Centra za radio-fiziku i svemirska istraživanja na Kornelu.

Segan je bio uključen i u američki svemirski program od njegovog nastanka. Od 1950-ih je bio savetnik Nase, gde je, između ostalog, obavljao razgovore sa astronautima misije „Apolo“ pre poletanja ka Mesecu. Veliki Prasak br. 7 - Carl SaganUčestvovao je u pripremama eksperimenata na mnoštvu misija i bio začetnik ideje o slanju univerzalnih poruka sa Zemlje u svemir. Tako je sa misijama „Pionir 10“ i „Pionir 11“ u svemir poslata pozlaćena ploča, a sa sondama „Vojadžer“ i čuvena zlatna ploča. Takođe, verovao je da, u prvo vreme, prednost u istraživanju svemira treba dati robotizovanim sondama, a tek nakon dovoljno sakupljenih podataka, uputiti i misije sa ljudskom posadom.

Segan je imao ključni doprinos u otkrivanju visokih površinskih temperatura na Veneri istražujući radio zračenja sa planete i učestvujući u slanju prve misije „Mariner“ ka toj planeti.

On je bio i među prvima koji su ispravno pretpostavljali da na Saturnovom satelitu Titanu postoje okeani tečnosti i da je atmosfera Titana bogata složenim organskim jedinjenjima, a da na Jupiterovom mesecu Evropa postoje okeani vode ispod površine, što bi Evropu činilo mogućom kolevkom života izvan Zemlje.

Bavio se veoma uspešno i analizom atmosfera Venere i Jupitera, kao i godišnjim dobima na Marsu.

Ipak, najznačajniji deo svojih naučnih napora Segan je usmerio ka istraživanju mogućnosti za postojanje života van Zemlje, uključujući tu i eksperimentalno dokazivanje stvaranja aminokiselina pomoću zračenja.

Godine 1994. dobio je Medalju za javnu dobrobit, najviše odlikovanje Nacionalne akademije nauka, za „istaknuti doprinos u primeni nauke za javnu dobrobit“, iako mu nije dopušteno da postane član te akademije zbog, kako se govorilo, ljubomore dela akademika usled medijske pažnje koju je Segan uživao.

Boreći se za široko, nesebično posmatranje prostranstava svemira, Segan je 1982. godine uspeo da pokrene peticiju za priznavanje programa SETI i obezbedi podršku čak 70 naučnika, među kojima i sedam dobitnika Nobelove nagrade. Ni tu se nije zaustavio – zajedno sa dr Frenkom Drejkom (Dr Frank Drake), tvorcem sada već čuvene Drejkove jednačine, 16. novembra 1974. godine je poslao radio poruku potencijalnoj vanzemaljskoj inteligenciji, iz Aresibo radio-teleskopske stanice u Portoriku.

Segan je aktivno učestvovao u časopisu „Ikar“ (Icarus), posvećenom planetarnim istraživanjima, bio je jedan od osnivača „Planetarnog društva“ sa više od 100.000 članova širom sveta, član Saveta „Američkog astronomskog društva“, član uprave Instituta SETI, predsednik Planetološkog odeljenja Američke geofizičke unije i predsednik Astronomskog odeljenja Američke asocijacije za unapređenje nauke.

U jeku „Hladnog rata“ bio je jedan od najaktivnijih proponenata smanjenja nuklearnog oružja, nakon što je matematički klimatski model ukazao na moguću katastrofu („nuklearna zima“) po ekosistem planete, usled nuklearnih proba. Čak i danas, vidimo koliko je ta tema i dalje goruća, sa svetom koji se prečesto nalazi na ivici sukoba koji ne isključuje i upotrebu nuklearnog oružja.
Njegov TV serijal „Kosmos“ uspeo je da pokrije mnoštvo naučnih tema, od nastanka života, pa do mesta čoveka u prostranstvima univerzuma. Serija je dobila niz nagrada i zaslužna je za revolucionarni ulazak nauke u domove TV gledalaca.

I u knjigama je popularisao nauku na način razumljiv prosečnom čitaocu, pa je tako za knjigu „Zmajevi Raja: Mozganja o evoluciji ljudske inteligencije“ dobio prestižnu Pulicerovu nagradu, a naučno-fantastična novela „Kontakt“ iz 1985. godine je doživela ekranizaciju 1997. godine, osvojivši „Hugo“ nagradu.

Napisao je i nastavak legendarnog „Kosmosa“, knjigu nazvanu „Bleda plava tačka: Viđenje budućnosti ljudi u svemiru“, a napisao je i uvod za bestseler Stivena Hokinga „Kratka povest vremena“.

Ostaće upamćen i po snažnim naporima protiv pseudonauke, a u prilog stalnom naučnom skepticizmu, kao borac za raskrinkavanje prevaranata, posebno onih koji su tvrdili da su ih oteli zli vanzemaljci radi vršenja bolnih eksperimenata.

Pred kraj života, Segan se aktivno zalagao i za detaljnu potragu za nebeskim telima koja bi mogla ugroziti Zemlju, iako je imao dilemu o efektu nuklearnog oružja kao odbrambenog štita planete. Kako je naglašavao, ako bismo imali mogućnost da atomskim oružjem skrenemo asteroid sa putanje ka Zemlji, isto tako bismo ga mogli skrenuti i ka Zemlji, što bi u rukama neodgovorne osobe postalo pravo apokaliptično oružje.

Postala je anegdota priča o tome da je Segan često koristio uzrečicu „milijarde i milijarde“ (billions and billions), iako je on zaista nije koristio. Ipak, kako je često upotrebljavao reč „milijarde“ (billion) naglašavajući namerno prvo slovo da bi se reč jasno razlikovala od reči „milioni“ (millions), stvoren je maleni kult oko ove Seganove fraze. Sam Segan se nije ljutio zbog šala na svoj račun, pa je namerno svoju poslednju knjigu nazvao „Milijarde i milijarde“. Takođe, kao šaljivi znak poštovanja, ustanovljena je „jedinica mere“ nazvana Segan, koja iznosi najmanje četiri miljarde, s obzirom na to da iz fraze „milijarde i milijarde“ sledi da je najmanji broj milijardi koje zadovoljavaju iskaz upravo 2+2=4.

Gotovo epitafski se pamti i Seganova izjava da je nauka način da se misli daleko šire od poznatih znanja.

Veliki Prasak br. 7 - Carl Sagan

Uključenost u društvene teme

Segan je čvrsto verovao da je, uopšteno gledano, Drejkova jednačina ispravna, da ukazuje na mogućnost stvaranja velikog broja vanzemaljskih tehnološki naprednih civilizacija, ali da sve one, usled nedostatka dokaza o njihovom postojanju, a prema Fermijevom paradoksu, teže samouništenju. U skladu sa tim mišljenjem se borio i za podizanje svesti o nesretnoj mogućnosti čoveka da uništi sopstveni svet, čime je pokušao i da podstakne čovečanstvo da aktivnije radi na osvajanju svemira.

Kao humanista po prirodi, u znak protesta zbog vođenja rata u Vijetnamu, dao je otkaz na mesto naučnog savetnika u američkom ratnom vazduhoplovstvu, a bio je i veliki i žustri protivnik programa strateške odbrane koji je promovisao predsednik Ronald Regan, u javnosti poznatog kao „Ratovi zvezda“ (Star Wars). Nakon što je sovjetski vođa MIhail Gorbačov proglasio jednostrani moratorijum na nuklearne probe na 40. godišnjicu bombardovanja Hirošime, 6. avgusta 1985. godine, Amerika je odbila da i sama pristane na takav potez. Mirovni aktivisti su krenuli u niz velikih protestnih pohoda između 1986. i 1987. godine, kada im se pridružio i veliki broj naučnika, intelektualaca i poznatih ličnosti, među kojima je bio i Segan. Šta više, prilikom jednog protesta i on je bio uhapšen zajedno sa velikim brojem drugih demonstranata.

Segan i NLO-i

Malo je poznato da je Segan kratko vreme radio i kao savetnik na Kjubrikovom filmu „2001: Svemirska odiseja“, gde je predložio da film samo nagovesti, pre nego prikaže, pojavu vanzemaljske inteligencije.

To je tek mali detalj iz dugogodišnjeg intersovanja koje je pokazivao prema NLO-ima, a koje je počelo još 1952. godine, kada je poslao pismo Državnom sekretaru Dinu Ečesonu (Dean Acheson) sa pitanjem o stavu SAD prema mogućnosti da se pojave vanzemaljski leteći tanjiri.
Premda je bio oštar kritičar medijski propraćenih tvdnji o vanzemaljskim Veliki Prasak br. 7 - Carl Saganotmicama ljudi radi eksperimenata, zalagao se da se i one ispitaju, makar iz pedagoških razloga.

Između 1966. i 1968. godine, radio je u komitetu koji se bavio pitanjima NLO-a za potrebe američkog Ratnog vazduhoplovstva. Taj komitet je doneo zaključak da uočeni NLO-i, koje god prirode bili, nisu pretnja nacionalnoj bezbednosti SAD.

Na simpozijumu Američke asocijacije za unapređenje nauke (AAAS) 1969. godine, Segan je na jednom mestu uspeo da okupi, u sasvim prijatnoj i pristojnoj atmosferi, i pristalice teorije NLO-a poput Džejmsa Mekdonalda (James McDonald) i Džej Alena Hajneka (J. Allen Hynek), ali i skeptike poput Vilijama Hartmana (William Hartmann) i Donalda Mencela (Donald Menzel). Smatra se da je ovaj simpozijum bio vrhunski uspeh u Seganovom interesovanju za tematiku NLO-a.

Ipak, treba reći da je sam Segan smatrao da su realne šanse za dolazak vanzemaljske letelice do Zemlje izuzetno, gotovo zanemarljivo male, premda ne i nemoguće. Dokaza za takve posete, po Seganovom mišljenju nije bilo, ali je do kraja života ostavljao mogućnost da greši.

Privatni život i verovanja

Segan je često pisao o religiji, i odnosu religije i nauke, izražavajući skepticizam o uobičajenoj konceptualizaciji Boga kao razumnog bića. Kao što je odbijao prikaz Boga kao muškarca duge brade koji upravlja svime u univerzumu, tako je odbijao i ideje Baruha Spinoze i Alberta Ajnštajna o Bogu kao skupu svih fizičkih zakona koji opisuju svemir.

Takođe, jednom prilikom je rekao i sledeće – zamisao o Bogu kao ogromnom muškarcu koji sedi na nebesima i bavi se padom svakog vrapca je suluda. Ali, ukoliko se Bog zamišlja kao skup zakona fizike koji upravljaju univerzumom, onda je jasno da taj Bog postoji. Samo, taj Bog je emotivno nezadovoljavajući… nema mnogo smisla moliti se zakonu gravitacije. Pamti se i njegova oštra i krajnje jednostavna izjava da ne želi da veruje, već želi da zna.

Takođe, Segan je neretko kritikovao i sveštenstvo. Tako je jednom prilikom izjavio i – celibat kod sveštenstva je izuzetno dobra ideja, s obzirom na to da pomaže suzbijanju naslednih sklonosti ka fanatizmu.

Uprkos kritici religije, Segan je negirao da je ateista i čak je mrzeo taj pojam. Kako je govorio, ateista mora da zna mnogo više od njega samog i da zna da boga nema. Verovao je i da je po nekim definicijama ateizam veoma glupav.

Sebe je smatrao agnostikom, dok ljudi koji su ga poznavali veruju da je ipak bio najbliži panteizmu Ajnštajna i Spinoze. Sam Segan je smatrao da je teško dokazati ili opovrgnuti postojanje stvaraoca univerzuma. Ipak, njegova poslednja supruga, En Drujan, kaže da Segan nije bio vernik, i da je i kraj dočekao bez traženja utehe u iluziji religije, te da je ovaj svet napustio u najmanju ruku kao skeptik, agnostik i slobodnomisleći čovek.

U najmanju ruku, pošteno je reći da je Segan pre svega bio slobodouman čovek i večiti skeptik. Kako je sam jednom prilikom izjavio, „izuzetne tvrdnje zahtevaju i izuzetne dokaze“. Genijalna u svojoj jednostavnosti, ova izjava je čak postala poznata i kao „Seganov standard“.

Odgovoran prema čovečanstvu, ali i prema životu u celini, Segan je bio i oštri kritičar antropocentrizma. Šta više, u razmišljanjima o mogućnosti postojanja života na Marsu, rekao je kako sve i da na Marsu život postoji tek na nivou mikroba, čovečanstvo ne treba da se u to meša, nego da prepusti Mars čak i takvim Marsovcima.

Zanimljivo je i to što je Segan bio jedan od podržavalaca upotrebe kanabisa u medicinske i inspirativne svrhe, te je priznao da je i sam povremeno koristio ovaj narkotik da bi pojačao sopstvena senzualna i intelektualna iskustva.

Dugo se nije znalo da se Segan godinama borio sa mielodisplazijom, opakom bolešću zbog koje je čak tri puta išao i na presađivanje koštane srži. Preminuo je 20. decembra 1996. godine u bolnici u Sijetlu od posledica upale pluća, iscrpljen dugim lečenjem. Sahranjen je nekoliko dana kasnije u malom univerzitetskom gradu Itaka u državi Njujork, sedištu fakulteta „Kornel“, na kom je godinama radio kao predavač.

Veliki Prasak br. 7 - Carl Sagan

Autor: Marko Ekmedžić

%d bloggers like this: