Intervju sa Oliverom Milosavljević

Veliki Prasak broj 7 - Olivera Milosavljević

Olivera Milosavljević

Zašto su međunacionalne tenzije u Kraljevini kulminirale u II Svetskom ratu kroz ekstremno nacionalističke pokrete?

Sam fašizam koji je tridesetih godina postao svetski pokret sa centrom u Berlinu, razvio se kao krajnji izraz razmahnutog dvadesetovekovnog nacionalizma. Sukob fašizma i antifašizma već tridesetih godina je bio i sukob agresivnih nacionalizama i internacionalizma, što je španski građanski rat najbolje pokazao. Prirodno je što su nacionalistički pokreti i u Kraljevini u sukobu fašizma i antifašizma izabrali stranu fašizma, jer su u njemu videli mogućnost za ostvarenje svojih krajnjih ciljeva: etnički čistih država kojima je rasizam dao ključne „argumente“ za „opravdanost“ njihovih zahteva. Sve odlike „novih“ evropskih nacionalizama nosio je fašizam: agresivnost u ostvarenju zahteva, militantnost, težnju za ostvarenjem „životnog prostora“, rasnu teoriju o „sopstvenoj“ superiornosti i inferiornosti „drugih“, konzervatizam i povratak u zamišljenu „idealnu“ prošlost… Zato je privukao i većinu evropskih, pa i ovdašnjih nacionalističkih pokreta.

Na prostoru bivše Jugoslavije, period kada su verske zajednice imale najmanje uticaja na društvo je svakako period socijalističke Jugoslavije. Uporedite taj period sa situacijom u XIX veku, prvoj polovini XX veka i aktuelom klerikalizacijom u XXI veku.

Period socijalističke Jugoslavije je jedino vreme u istoriji ovog prostora u kome je dosledno izvršeno odvajanje crkve od države. To je pre svega bio rezultat ideologije na vlasti koja je to i obećavala dok je bila samo ilegalni pokret, i sprovela dolaskom na vlast. Takva temeljna promena mogla je i biti izvršena samo posle potpune pobede u Drugom svetskom ratu. Pre Drugog svetskog rata dominantno tradicionalističko društvo nije bilo u stanju da tu revolucionarnu ideju sprovede (iako je bilo njenih zagovornika), a posle raspada SFRJ devedesetih godina, retradicionalizacija je izvršena pod parolom vraćanja u „autentičnost“, što je ovde često sinonim za zaostalost. Poraz ovog društva se i inače ogleda u olakom uništavanju civilizacijskih tekovina pod parolom vraćanja u „izvornu“ prošlost.

Zašto se od petooktobarskih promena društvo klerikalizuje?

To je kvaziodgovor na zahtev za „vraćanjem“ autentičnosti, „izvornom“ identitetu, ali je istovremeno i rezultat sasvim drugačijih, mnogo prozaičnijih činilaca; to je licemerno udvaranje pojedinim delovima društva. Licemerno je jer se zbog ličnih (i grupnih) političkih interesa učinila nepopravljiva šteta celokupnom The 261 members serve as “Teaching Fellows” to Middle School students from low-income communities, directly impacting their futures. društvu i njegovoj budućnosti koju za dugi vremenski period neće biti moguće ispraviti.

Kakva je povezanost nacionalizma i religije? Šta je „svetosavski nacionalizam“?

Svi etnički nacionalizmi, tj. oni koji su u XIX veku, veku nacionalizma, nastali bez postojanja moderne državne organizacije koja bi im pomogla u definisanju nacije kao političke kategorije, imali su u svom temelju isključivo kategorije kulture (jezik, veru, istoriju…). To su istorijske situacije u kojima nije moderna država određivala naciju, već su nacionalni konstrukti u krugovima intelektualne elite nastajali istovremeno sa političkim zahtevima o zamišljenoj nacionalnoj državi. Nije se, dakle, zamišljala samo nacija već i nacionalna država, otuda širom Balkana ideje „velikih“ država i prirodno, „velikih“ nacija. Verski faktor je samo delimično u XIX veku određivao ove procese. U krilu crkve je razvijana ideja o identifikaciji vere i nacije („gde je slava tu je Srbin“), ali je mnogo važnije da je u prvoj polovini XIX veka mnogo dominantnija ideja među intelektualcima bila da srpsku naciju određuje jezik, a ne vera. Tek u razvijenom nacionalizmu kraja XIX veka, prevladala je ova teza o identifikaciji vere i nacije, jer je mahom seljačko stanovništvo identitet izražavalo kroz versku identifikaciju. Sukob između „jezičkog“ i „verskog“ koncepta, a oni ne da se ne poklapaju, već se međusobno isključuju, i danas je prisutan, iako mnogi nacionalisti kada govore o sopstvenoj naciji, težeći da je maksimalno uvećaju, objedinjavaju oba faktora, nesvesni kontradiktornosti izgovorenog. Ono što je mnogo važnije je da se sve ove podele dešavaju uvek i samo u okviru etničkog konstrukta nacije, do političkog se ovde nikada nije ni stiglo.

Šta je istorijski revizionizam i kako se manifestuje danas u Srbiji?

Istorijski revizionizam u Srbiji znači novo izmišljanje prošlosti za dnevne potrebe. Taj pojam podrazumeva sasvim konkretne pretpostavke: težnju za „istorijskom“ argumentacijom koja će pravdati postojeći poredak kao prirodan i jedino moguć, nasuprot prethodnom poretku, kao prevaziđenom, neprirodnom, nametnutom, a zatim distanciranje od prethodnog društva uz stvaranje predstave o sebi kao revolucionarnom rezu koji ne baštini elemente prethodnog. Zato istorijski revizionizam danas znači negaciju odbačenog prethodnog sistema i države, kroz svesno izvrtanje njihove suštine, a ključno mesto njegovog raspoznavanja je falsifikat prošle stvarnosti, ne nužno kao produkt otvorenog izmišljanja, koliko selekcionisanja informacija, izvlačenja iz opšteg istorijskog konteksta, učitavanja savremeno poželjnih motiva i pobuda u prošlost i „brisanja“ iz „poželjne“ konstrukcije neuklapajućih elemenata.

Koliko je za istoriju validna sudska rehabilitacija?

Za istorijsku nauku sudske rehabilitacije nemaju nikakvog značaja. Imaće jednog dana u budućnosti značaja samo za analizu današnjeg doba i objašnjenje zašto i sa kojim motivima su se sudovi uopšte bavili rehabilitacijama, i kako je to, u društvu prepunom konflikata, postalo pitanje od bilo kakvog značaja…

Kakva je razlika između šovinizma, nacionalizma i „dobrog nacionalizma“?

Davno je rečeno da „reči nemaju značenje već samo upotrebu“. Tako u upotrebi, danas više nema razlike između termina šovinizam i nacionalizam. U XIX veku kada su još uvek nacionalni pokreti bili oslobodilački pokreti i pokreti za emancipaciju, termin šovinizam je bio izdvojen i značio je mržnju prema drugima. U XX veku, a posebno posle krajnjeg nacionalističkog izraza kakav je bio fašizam, sam nacionalizam je u sebe uključio i mržnju prema drugima, jer se moderni nacionalizam hrani mržnjom. Zato termin šovinizam danas nema nikakvog značaja, nacionalizam ga je uključio u sebe. Treći termin – „dobri nacionalizam“ je izmišljotina nacionalista kojima se ne dopada sopstvena slika u ogledalu.

Šta mislite o uvođenju verske nastave u državne škole?

To je bila izdaja onih koji su poverovali da parola „demokratske promene“ znači napredak, a ne nazadovanje društva, to je bio i produkt neznanja tzv. demokratske opozicije koja je zaista poverovala da je predratno vreme bilo „vreme demokratije“, a posleratno „vreme totalitarizma“ pa je sve iz prvog nekritički preuzimala, a sve iz drugog nekritički odbacivala.

Autor: Vladimir Božanović

%d bloggers like this: