Galileo i inkvizicija

Kako je Crkva dobila bitku, a potom izgubila veliki civilizacijski rat oko primata u poslovima tumačenja prirode

U vreme u kom se verovalo da je naša planeta centar univerzuma, da veštice hodaju zemljom i da se svakodnevno sklapaju ugovori sa đavolom, razlika između nauke i jeresi bila je tanja od vrha pera kojim su potpisivane osude na smrt. Tamo gde danas bronzane statue okupljaju turiste ne bi li napravili još neku fotografiju modernog Rima, nekada su gorele lomače na kojima su stajali nosioci ideja suviše smelih za vreme u kom su živeli.

Da bi se sa bilo kakvim naučnim dokazom koji je kontadiktirao svetom pismu i njegovom tumačenju sveta izašlo pred biskupe, pape i vladare, morala je postojati određena vrsta slepe hrabrosti i odlučnosti. Kroz čitavu istoriju postojali su ljudi koji su ovom osobinom krčili put kroz svemire neznanja i zabluda: učenjaci, naučnici, koji su davali živote za vladavinu razuma i odgonetanje nerešivog. Crkva je putem naučnog progresa gazila veoma sporo i oprezno, toliko oprezno da su u procesu njenog prilagođavanja na novonastale paradigme nestajale čitave karijere i životi.Veliki Prasak br. 7 - Galileo i  inkvizicija

Putevi inkvizicije

Ideja o inkviziciji nastala je oko 12. veka, kada se javila potreba za ustanovom koja se neće baviti teologijom u najširem smislu, jer su za to već postojali crkveni organi, već će njen zadatak biti prevencija i borba protiv jeresi. Inkvizicija je imala za cilj da pronađe, istraži i osudi sve nevernike, javne ili tajne, koji bi na bilo kakav način ugrozili ili uvredili sveto učenje hrišćanstva. Inkvizitori nisu odgovarali nikome do papi, njihova moć bila je neprikosnovena, a mogli su na sud da izvedu i duhovnike koji su bili na višim pozicijama od njih samih.

Biskupska, a potom i Papska sveta inkvizicija, delovale su po principu tajnih optužbi i anonimnih podkazanja. Svako je mogao optužiti svakoga iz potaje, i inkvizicija je u ovome bila savršeno diskretna, uspevši da u narod usadi paranoidni strah i opštu sumnjičavost. Ukoliko bi optuženi priznao grehe i u tajnosti potkazao svoje saučesnike te prigrlio crkvu, bio bi pomilovan. U suprotnom, kazna bi bila oduzimanje imovine, zatvor ili smrt.
Kako je priznanje bilo tretirano kao značajnije od svakog fizičkog dokaza, jer se samo kroz istinu čovek mogao pročistiti od greha, a kako je crkva uvek bila rada da prihvati pokajnike, uveden je jedan delotvoran metod u pribavljanju priznanja i brendiranja crkve kao prevashodno dobročititeljske institucije koja uvek pruža drugu priliku. Ovaj metod bio je mučenje ljudi do iznude priznanja, a 1252. godine papa Inoćetnije IV ga je uveo u inkvizicijske protokole kao validan i legalan način da se jeresi stane na kraj.

Ukoliko je nekad i imala kakvu pozitivnu i opravdanu konotaciju, inkvizicija ju je tokom svoje krvave istorije zagubila, te su beleške o događajima koje je uzrokovala dokaz o najbrutalnijim i najostrašćenijim torturama u istoriji čovečanstva. Mada izvori nisu savršeno usklađeni kod samih podataka, svi se slažu u tome da je kao posledica delovanja inkvizicije spaljeno oko 30.000 živih ljudi, proterano 18.000, a na druge načine kažnjeno 300.000.

Nova kosmologija

Sredinom 16. veka, crkva i inkvizicija dobile su timove savetnika, učenih ljudi, teologa i pravnika, koji bi pomagali kardinalima, te raskrinkavali lažne doktrine i čuvali integritet vere, Veliki Prasak br. 7 - Galileo i  inkvizicijaa takođe bivali konsultovani u vezi sa gorućim svetovnim pitanjima. Upravo se na ovaj način i ovakvim analitičkim procedurama inkvizicija upoznavala i sa novim naučnim paradigmama koje nisu bile u skladu sa katoličkom dogmom.

Delanje ovih timova dovelo je do zabrane distribucije mnogih jeretičkih knjiga koje su propagirale suviše smele ideje nekonzistentne sa učenjem crkve. Mnoge knjige su spaljivane na javnim mestima kao nauk svima da se takvi sadržaji neće tolerisati. Jednu od takvih knjiga napisao je neposredno pred smrt Nikola Kopernik, poljski lekar, astronom i matematičar, koji se drznuo da predloži fundamentalno različit kosmološki model od onog koji je bio opšteprihvaćen. Knjiga se zvala O kruženju nebeskih tela, a smeštala je u centar univerzuma Sunce, oko koga je kružila Zemlja, obrćući se istovremeno i oko svoje ose.

Ovakav model univerzuma nazvan je heliocentrični model i bio je direktno suprotstavljen Ptolomejevom geocentričnom sistemu, po kome su sva nebeska tela kružila oko planete Zemlje, a koji je crkva podržavala i koji se savršeno slagao sa filozofijom svetog pisma. Biblijski opisana statična pozicija Zemlje toliko je snažno uticala na poimanje realnosti čitavog sveta, čak i naučnog autoriteta, da je heliocentrizam bio ismevan i od strane savremenika astronoma.

Kopernikanski model bio je samo ideja, samo teorija na parčetu papira lišena bilo kakvog dokaza ili mogućnosti empirijske provere. Kako je sam Kopernik umro neposredno po objavljivanju svog rada, čitav problem mogao je pasti u senku vladajuće doktrine i biti zaboravljen od ljudi. Upravo ovo bi se možda i desilo da se jednom matematičaru nije učinilo da heliocentrizam ima suviše smisla da bi bio ignorisan. Istrajavanje u ovoj zamisli i rešenost da je dokaže, formirale su čitav životni put italijanskog naučnika koji se dohvatio ove nove kosmologije.
Nakon Kopernikove smrti, služeći se oruđima inkvizicije, crkva se sukobila sa ovim naučnim divom, jednim od očeva naučne revolucije koji je neposlušno branio Kopernika, a skandalozno opovrgavao Ptolomeja best online casino australia i Aristotela i sve uzdrmaniji geocentrizam – Galileom Galilejem.

Astronom iz Pize

KKao i mnoge druge učenjake tog doba, i Galileja je otac prisiljavao da postane lekar. Tokom studija medicine na Univerzitetu u Pizi, sasvim slučajno, jednom prilikom se zamislio posmatrajući kako vetar ljulja veliki luster koji je visio sa plafona. Koristeći otkucaje svog srca kao vremensku referencu, primetio je da je lusteru potrebno isto vreme da napravi jedan zamah, ma koliko da je luk kojim se njihao bio dugačak. Inspirisan, otišao je kući i ovaj eksperiment ponovio, ovog puta koristeći dva klatna istih dužina. Potvrdio je da je oboma klatnima bilo potrebno isto vreme da naprave jedan zamah, bez obzira na to što je jedno zaljuljao više, a drugo slabije. Galileo se smatra izumiteljem časovnika sa klatnom, iako je bilo potrebno skoro stotinu godina da se ovakav časovnik usavrši i postane precizan.

Strast ka eksperimentima i ljubav prema matematici više nije napustila maladog Italijana, te je uspeo da ubedi svog oca i prebaci se na studije matematike i filozofije prirode. Kasnije profesionalno usavršavanje otkrilo mu je astronomiju i kosmologiju, i time zatvorilo krug njegovih interesovanja i na svojevrstan način definisalo čitav njegov životni put.

Galileo Galilej se smatra ocem eksperimentalne fizike, kao i posmatračke astronomije. Mada mu mnogi pripisiju otkriće teleskopa, Galileo je, zapravo, iskoristio već postojeće nacrte za konstruisanje durbina, adaptirao ih i dosetio se da ovom napravom posmatra noćno nebo. U početku, ovakav durbin mogao je uveličati sliku oko tri puta, ali nakon Galileovih modifikacija i dodavanja staklenog sočiva, napravljen je prvi pravi teleskop – refraktor, koji je, u trenutku kada je bio usavršen, mogao uveličati posmatrani objekat za oko trideset puta.

Pogled u zvezdano nebo

Uz pomoć svog teleskopa, Galileo je prikupio neke od neoborivih dokaza koji su mogli postati empirijska osnova do sada samo teorijskom heliocentričnom sistemu. Posmatrajući planetu Jupiter, primetio je da se oko njega kreću četiri zvezdice slabog sjaja. Posle pažljivog izučavanja, shvatio je da su to, zapravo, Jupiterovi prirodni sateliti koji orbitiraju oko svoje matične planete vezani njenom gravitacijom. Veliki Prasak br. 7 - Galileo i  inkvizicijaNjemu u čast, ova četiri najveća Jupiterova meseca, od ukupno 67, nazvani su Galilejevi meseci, a individualna imena su im Lo, Evropa, Kalisto i Ganimed.

Jedna od najznačajnijih tvrdnji koje je izneo, bio je dokaz da planeta Venera ima svoje mene, slične Mesečevima. Heliocentrični sistem je pretpostavljao ovakav fenomen, imajući u vidu kruženje Venere oko Sunca, te samim tim i promenu osvetljenosti njene površine posmatrano sa Zemlje, ali do tog trenutka faze Venere nisu mogle biti dokazane.

Galileo je posmatrao i Saturn i otkrio njegov sistem prstenova. Služeći se primitivnim teleskopom, u početku mu se učinilo da je Saturn trojni planetni sistem, da bi tek kasnije, posmatrajući Saturn pod drugačijim uglom, uvideo da je pogrešio. Još jedna greška koje nije bio svestan, bila je otkriće planete Neptun. Galileo ju je pronašao na nebu, označio i opisao njene karakteristike, sve vreme mislići da je u pitanju obična zvezda slabijeg sjaja. Kasnije joj više nije mogao ući u trag, te je odustao od njenog izučavanja. U Galilejevo vreme, nije se znalo za dve najudaljenije planete Sunčevog sistema – Uran i Neptun.

Današnji astronomi posmatrači kao nauk koriste Galilejevo iskustvo u posmatranju Sunca. Nakon izučavanja fenomena na površini Sunca, koje danas nazivamo sunčevim pegama i za koje znamo da predstavljaju promene u temperaturi sunčeve površine koje za posledicu imaju tamniji izgled pojedinih regiona u odnosu na okolinu, Galilej je u potpunosti izgubio vid. Sa današnjom tehnologijom, veoma je lako i bezbedno posmatrati Sunce uz pomoć zaštitnih filtera, ali kao pionir astronomskih posmatranja, Galileo je morao platiti punu cenu za svoja otkrića.

Dramatično otkriće bili su i krateri, planine i mora na Mesecu, koji su svedočili o nesavršenosti nebeskih tela, kao i demistifikovanje magličaste trake koja se protezala preko čitave nebeske sfere, a koju zovemo Mlečni put. Galilej je shvatio da ovu maglu zapravo čini stopljeni i udruženi sjaj udaljenih zvezda koje naseljavaju našu galaksiju.

Dokazi su se nizali svaki put kada bi Galilej uperio svoj teleskop u zvezdano nebo, ljuljali su se temelji geocentrizma i teorija koja je stavljala Zemlju u centar univerzuma lagano je gubila na smislu. Budno oko inkvizicije pratilo je svaki korak sada već slavnog astronoma, a crkvi se nimalo nije dopadala drskost i blasfemija nove kosmološke postavke.

Kopernikansko zaveštanje

Mehanizam koji je pokrenula kopernikanska revolucija nisu mogle zaustaviti ni crkva ni njeni inkvizitori, ali je plaćena cena u vidu mnogih ljudskih života. Italijanski naučnik Đordano Bruno, otišao je još dalje od kopernikanske teorije, te zagovarao ideju da je Sunce zapravo zvezda i da u univerzumu postoji beskonačan broj naseljivih svetova na kojima bi mogla živeti inteligentna bića.

Danas poznat kao mučenik nauke, koji je zarad svojih naučnih ideala izgoreo na lomači zapaljenoj rukom inkvizitora nakon sedam godina dugog suđenja, Đordano Bruno svakako je poslužio kao nauk i primer svima koji su mislili da se suprotstave poznatom ustrojstvu.

Nakon Brunove tragične smrti, i nakon što je konflikt crkve i heliocentričnog učenja postajao sve oštriji, Galileo je otišao u Rim u pokušaju da ubedi katoličku crkvu da ne zabranjuje Kopernikove ideje. Međutim, odluka je već bila doneta pa je i Galileju striktno naloženo da ne zastupa ovakve stavove. Godina je bila 1616, a Galileo je obećao da će poslušati papu i da neće dolivati ulje na već razbuktalu vatru sukoba.

Mnogo narednih godina, zaista se i držao datog obećanja. Kada je za papu Urbana VIII izabran Galilejev prijatelj i veliki poštovalac njegovih ideja, kardinal Mafeo Barberini, koji je 1616. bio protiv suspenzije Kopernikove ideje, Galilej je osetio da je to bio pravi trenutak da oživi stari projekat i završi pisanje knjige koja se bavila analizom geocentričnog i heliocentričnog sistema. Za pisanje ove knjige dobio je specijalnu dozvolu kako od inkvizicije, tako i od samog pape, ali tek nakon datog obećanja da neće favorizovati kopernikansko učenje u odnosu na konvencionalno, i da će u knjigu uvrstiti i papino viđenje ovog sukoba.

Galileo jeste obećao, ali je nakon izlaska čuvenog „Dijaloga o dva glavna svetska sistema“ postalo očigledno na čijoj je strani veliki naučnik. Geocentrizam je u knjizi praktično ismejan, a papino poverenje bilo je izigrano, njegov ponos povređen, a njegova politička uloga naterala ga je da oštro reaguje na situaciju u koju ga je stavio nekadašnji veliki prijatelj.

Ipak se okreće

Cenjeni naučnik se obreo u Rimu 1633. godine, na poziv inkvizitora. Suđeno mu je zbog zagovaranja zabranjenih ideja koje govore o fiksnom položaju Sunca i o okretanju Zemlje oko njega i oko svoje ose, što se protivi pisanju svetog pisma i predstavlja jeres. Inkvizicija je tražila od Galileja da se odrekne ovog jeretičnog učenja, što je on i učinio, plašeći se da ga ne zadesi sudbina Đordana Bruna. Do kraja suđenja je poricao da je promovisao kopernikanski stav, te je ostao pri toj tvrnji čak i kada mu je inkvizitor pretio mučenjem ne prizna li svoju krivicu.Veliki Prasak br. 7 - Galileo i  inkvizicija

„Dijalog o dva glavna svetska sistema“ je zabranjen, a Galileo Galilej je proglašen krivim za jeres i osuđen na doživotni zatvor. Već narednog dana njegova osuda je preimenovana na kućni pritvor, u kom je veliki naučnik i ostao do kraja svog života.

O poznatoj, buntovničkoj krilatici „Ipak se okreće“, koju je naučnik navodno izgovorio u momentima kada je osuđen, uprkos tome što je poricao svoj udeo u razvoju zabranjene teorije, ne postoji nikakav zapis ili dokaz. Prvi tragovi ove legende nađeni su tek stotinu godina nakon Galilejevog suočavanja sa inkvizicijom.

U udobnosti svoje vile, tokom poslednjih devet godina svog života, Galilej je napisao svoje najbolje radove, među kojima su i „Dijalozi o dve nove nauke“, visoko hvaljene od strane Alberta Ajnštajna, zahvaljujući kojoj je prozvan ocem moderne fizike.

U potpunosti je oslepeo 1638, a umro je 1642. godine, u svom domu, u 77. godini života. Veliki toskanski vojvoda Ferdinando II, želeo je da ga sahrani u grobnici njegovih predaka, što je katolička crkva odbila, imajući u vidu da se radi o osuđenom jeretiku. Stotinu godina kasnije, njegovo telo je napokon prebačeno u porodičnu grobnicu u bazilici, a tom prilikom je odstranjen srednji desni prst sa posmrtnih ostataka, koji je danas izložen u Galilejevom muzeju u Firenci.

Nasleđe velikog Galileja

Sredinom XVIII papa Benedikt XIV dozvolio je štampu sabranih Galilejevih radova, uključujući i cenzurisanu verziju spornih Dijaloga, ali je knjiga u svom originalnom izdanju i dalje ostala na listi zabranjenih dela. Tek su 1835. godine iščezli svi tragovi vekovnog crkvenog opiranja heliocentrizmu, pa su sa crne liste skinuti i Galilejevi Dijalozi i Kopernikova knjiga „O kruženju nebeskih tela“.

1992. godine, papa Jovan Pavle II izrazio je iskreno kajanje crkve zbog načina na koji se sa njim postupalo, i izdao je proglas o priznanju njegovog rada i zaslugama koje mu se odaju. Mada je predloženo da se Galilejeva statua postavi unutar zidova Vatikana, taj predlog je ipak konačno suspendovan.

Uglavnom zbog činjenice da je 2009. godine bilo tačno četiri veka od trenutka kada je Galilej uperio teleskop u noćno nebo, ta godina je proglašena međunarodnom godinom astronomije i proslavljena je popularizacijom ove nauke i u Srbiji i širom sveta.

Čuveni teorijski fizičar i kosmolog, Stiven Hoking, pobornik je mišljenja da je Galileo Galilej najodgovornija osoba za rađanje moderne fizike. Četiri najveća Jupitera meseca i dalje se nazivaju Galilejevim satelitima, a njegovo ime nosi i svemirska letelica koja je prva u istoriji astronautike ušla u orbitu oko Jupitera, kao i globalni navigacioni sistem satelita. Asteroid Galilea 697 takođe je nazvan njemu u čast.

Veliki Prasak br. 7 - Galileo i  inkvizicijaAutor: Nevena Grubač
Izvor: elementarium.cpn.rs

%d bloggers like this: