Evolucija čoveka – I. deo

Stablo ljudske vrste je veoma razgranato i ne nalikuje direktnoj liniji koja vodi od majmuna do modernog čoveka.

Teorija evolucije povezuje sav živi svet u jednu veliku celinu. Najpre pomoću uporedne biologije, zatim preko fosila, a danas posredstvom genetskih analiza, razvojne biologije, biogeografije, geohemije, i mnogih drugih grana – naučnici proučavaju nastanak naše vrste počev od jednoćelijskih organizama, istražujući grananje drveta života i tražeći mesta gde su se prapreci raznih vrsta rastali…

Evolucija čoveka (I deo)Za mnoge ljude evolucija je fantastična ideja, pomoću koje se može sagledati povezanost svega što postoji, i na osnovu koje se može uočiti čovekovo mesto u opštoj shemi postojanja. Za druge, nažalost, ovo je uvreda – kako iko može da tvrdi da je čovek nastao od majmuna? Ovo pitanje se često koristi kao ključni argument u preziru prema nauci i često se može čuti kako kreacionisti nazivaju teoriju evolucije „majmunskom teorijom“ ili kako same naučnike nazivaju majmunima.

Ova reakcija je pogotovo zanimljiva kada se uzme u obzir da osnovna tvrdnja nije tačna: ljudi ne potiču od majmuna, i teorija evolucije to ne tvrdi. Evolucija čoveka je mnogo složenija, zanimljivija i duža priča nego što mnogi ljudi misle.

Veliki deo ove teme je obrađen u tekstu o prelaznim fosilima, koji objašnjava razvoj života od jednoćelijskog do višećelijskog, nastanak i razvoj životinja, od riba, preko vodozemaca, amniota, sinapsida…sve do današnjih sisara i primata. Dodatna perspektiva je data u opisu ugnježdene hijerarhije ljudske vrste. Cilj ovog teksta je da obradi jedan poseban završni deo evolucione istorije ljudske vrste: razvoj hominina u moderne ljude.

Pre nego što počnemo da, korak po korak, razmatramo poznate podatke o evoluciji čoveka, objasnićemo nekoliko osnovnih pojmova o fosilima i paleontologiji i dati pregled opšteg toka razvoja koji je doveo do modernih ljudi. Nakon ovoga, pozabavićemo se svakom glavnom vrstom na putu do modernog čoveka; i konačno, vratićemo se na još jedan opšti pregled, da povežemo sve delove u celinu.

a) Fosili

Kosti sporije trunu nego ostatak tela, pa mnogi ljudi misle da kosti traju jako dugo; istina je, međutim, da se pod uobičajenim uslovima kosti potpuno raspadnu u roku od nekoliko godina. U suvim područjima ovo može trajati duže, a u slučaju kada su kosti zaklonjene i potpuno izolovane od vode (recimo, u kamenom sarkofagu), one mogu trajati hiljadama, pa i desetinama hiljada godina. Neke kosti naših predaka su očuvane upravo na ovaj način, što omogućava njihovu detaljnu analizu. Recimo, neke kosti Neandertalaca su tako dobro očuvane, da su naučnici iz njih uspeli da izdvoje DNK i da na osnovu poređenja sa uzorkom DNK modernog čoveka obore teoriju po kojoj su se Neandertalci stopili sa modernim ljudima.

Ipak, kosti stare više od nekoliko desetina hiljada godina počinju da se raspadaju same od sebe čak i u potpuno suvim uslovima i ubrzo se pretvore u prah. Jedini poznati način na koji ove stare kosti mogu biti očuvane jeste proces fosilizacije. U ovom procesu, duboko zakopane kosti bivaju mineralizovane: proteini kostiju bivaju zamenjeni neorganskim mineralima, koji tokom kristalizacije zauzimaju prostor u kome se nalazila kost. Ovim fosil doslovno postaje parče kamena u obliku kosti. Fosili se datiraju pre svega radiometrijskim metodama; kombinacija tri metoda radiodatiranja daje datum fosilizacije na osnovu koga se može odrediti u kom periodu je fosilizovano biće živelo.

Arheologija nalaza je takođe važna. Ako su fosili nađeni u istom sloju kao i ostaci vatre, recimo, ili ostaci kamenog oruđa, ti predmeti se takođe mogu datirati i na osnovu njih se može nešto naučiti o kulturi naših predaka i načinu njihovog života.

Zatim, tu je morfološka analiza. Oblik i položaj kostiju, oblik lobanje, zapremina mozga, i mnogi drugi parametri pažljivo se mere i interpretiraju. Na osnovu ovih merenja se uspostavljaju parametri: kako je naš predak hodao, kakvo mu je bilo držanje tela, kako je izgledalo lice, itd.

Konačno, na osnovu datiranja, morfologije i arheoloških nalaza, naučnici pokušavaju da reše zagonetku čovekovog nastanka. Ovaj posao je veoma težak i neizvestan, mada je danas mnogo lakši nego što je bio pre pedeset godina. Masa novih fosilnih nalaza, kao i unapređene, preciznije metode datiranja i analize organskih ostataka, omogućili su značajan napredak…

b) Prvi pogled na stablo razvoja čoveka

Pre nego što počnemo da se bavimo pregledom pojedinačnih vrsta i da sistematizujemo koja vrsta je postojala u kom periodu vremena, vredi pogledati par slika. Prvo, pogledajmo kakva je tačno veza između ljudi i ostalih primata:Veliki Prasak br. 7 - Evolucija Coveka I. Deo

Kao što se može videti, stablo ljudske vrste je veoma razgranato i ne nalikuje direktnoj liniji koja vodi od majmuna do modernog čoveka. Za opis celog stabla bilo bi potrebno napisati nekoliko knjiga; u okviru ovog teksta, usredsredićemo se na poslednji deo grananja, koji sadrži tri generalne grupe.

Prvu grupu čine Ardipithecus i njegovi rođaci, o kojima ne znamo skoro ništa osim da su postojali. Drugu grupu čine sami Australopitekusi, što uključuje i jednu grupu njihovih predaka, Parantropuse. Treću grupu čini genus Homo, koji obuhvata naše neposredne pretke, praljude koji su govorili jedni sa drugima i koristili alatke u svojoj borbi za opstanak.

Iz ove slike, međutim, stvari i dalje izgledaju mnogo jednostavnije nego što jesu – čini se kao da su nam majmuni „iza ćoška“. Zato bi bilo dobro da pogledamo još jednu sliku na kojoj se vidi raspored fosila pomenute tri grupe kroz vreme:Veliki Prasak br. 7 - Evolucija Coveka I. Deo

(Slika adaptirana iz teksta Džima Folija o evoluciji hominida)

Treba imati u vidu da ova slika ne pokazuje koja vrsta iz koje sledi, već samo starost fosila, i njihove najosnovnije osobine. Pogledajmo sada detaljno ove fosile, idući od najstarijih prema najnovijima…

II Magloviti početak

Naučnici danas raspolažu značajnim brojem potpunih fosila gotovo svih koraka našeg razvoja od prvih Australopitekusa do danas. Vredi pokazati, međutim, šta se može zaključiti i iz nepotpunih fosila: malo informacija nije isto što i potpuni nedostatak informacija. Počnimo od tri fosila koji se nalaze u najranijem periodu ljudske evolucije:

Prvi je Sahelanthropus tchadensis, koji nam je poznat na osnovu jedne lobanje i nekoliko delimičnih vilica i zuba, starih između šest i sedam miliona godina (fosil je pronađen 2002. godine). Lobanja je tipična za hominine, sa malim mozgom od oko 350 kubnih centimetara (ljudski mozak ima prosečnu zapreminu od oko 1500 cm3), i mnogim drugim osobinama koje su očigledno homininske. Ali tu je i nekoliko osobina tipičnih za ljudske lobanje, uključujući i daleko manje očnjake nego što je uobičajeno za majmune.

Drugi je Orrorin tugenensis (pronađen 2001.), star šest miliona godina. Sve što imamo od ove vrste jesu delovi kostiju ruke i nogu, kao i ostaci donje vilice. Iako je i dalje očigledno veoma srodan šimpanzi, Ororin je imao zube slične čovekovim, a kosti nogu ukazuju da je, makar deo vremena, hodao na dve umesto na četiri noge.

Treći je Ardipithecus kaddaba, fosil koji se sastoji od nekoliko delića kostiju vilice, nekoliko zuba, i delova ramena i kičme. Ove kosti takođe spadaju u kategoriju „veoma slične početnim homininima, ali sa nekim ljudskim osobinama.“

Dakle, parčići kostiju, dovoljni da se može videti da se radi o tri različite vrste, i da se vide neke sličnosti, ali…šta to u stvari znači? Pre nego što odgovorimo na ovo pitanje, pogledajmo još jedan korak:

U nešto kasnijim slojevima od onog u kome su nađeni bledi tragovi Ardipithecus kaddaba, nađena je grupa od nekoliko fosila jedne veoma slične vrste (toliko slične da se verovatno radi o direktnom potomku). Nazvana Ardipithecus ramidus i stara oko 4,6 miliona godina, ova vrsta je ostavila tragove koji uključuju i jedan danas čuveni fosil: Ardi, oko 45% kompletan skelet prelaznog hominina.

Cifra od 45% može izgledati mala, dok ne uzmemo u obzir simetriju tela. Recimo, ako imamo kosti leve noge, ali ne i desne, to smanjuje kompletnost fosila. Ali pošto iz drugih fosila iste vrste (pored Ardija, imamo delimične ostatke još devet pripadnika iste vrste) znamo da su leva i desna noga bile sastavljene od istih kostiju, na osnovu leve noge možemo rekonstruisati desnu.

Ardi je imao stopalo sa pokretnim palcem, kojim je mogao da se hvata za grane drveća kao i današnje šimpanze. Međutim, ovo stopalo je bilo delimično adaptirano uspravnom hodu, kao i ostale kosti nogu i pelvisa. Ardi je bio stvorenje koje se kretalo na četiri noge u drveću, ali na dve noge po ravnom tlu.

Šta sada naučnici mogu da zaključe iz svega prethodnog?

Pre svega, na osnovu ovih ostataka mi znamo da je pre šest miliona godina u centralnoj Africi postojalo više različitih vrsta hominina. Pošto imamo fizičke dokaze tog postojanja, njihove kosti, ovo je bespogovorna činjenica.

Povrh toga, iz ovih kostiju jasno vidimo da su neka od ovih bića dobar deo života provela hodajući na dve noge. A iz poređenja kostiju Ororina i Ardija, vidimo da se ova sposobnost hoda razvijala i postajala sve bolja i bolja kroz vreme.

Ovo je sve što možemo da kažemo sa potpunom sigurnošću. Ali, mada se radi o samo dve jasne informacije, one uopšte nisu beznačajne kada ih uklopimo u ono što sledi. Jer, pogledajmo sada šta se može naučiti kada posedujemo više kompletnih fosila…

Autori ovog članka se zahvaljuju profesoru Denisu O’Nilu iz Palomar koledža na velikodušnoj dozvoli da ovde upotrebimo mnoge od njegovih slika i primera. Za analizu evolucije hominina sa stanovišta fizičke antropologije, čitaocima koji znaju engleski jezik preporučujemo njegov sajt na adresi: http://anthro.palomar.edu/evolve/

Definišimo dve važne reči ovde: Hominidi su grupa koja uključuje orangutane, gorile, šimpanze, bonobo i ljude. Hominini su podgrupa hominida, potomci jedne predačke vrste koja se podelila pre šest miliona godina; u hominine spadaju šimpanze, bonobo, svi izumrli preci čoveka, i današnji ljudi. Kako i zašto su ove grupacije napravljene je objašnjeno u tekstu o ugnježdenoj hijerarhiji čoveka, a delom i u sedmom poglavlju uvoda u evoluciju.

Mnogi kreacionistički tekstovi tvrde da radiodatiranje ne proizvodi dobre rezultate. Odgovor na te tvrdnje možete naći ovde

Autor: Miloš Babić

%d bloggers like this: