Broj 7 – Uvodna reč: Da li i dalje veruješ u veštice?

Da li želiš bojiti svoj svet mržnjom ili akvarelom?

Veliki Prasak Broj 7 - Uvodna Reč

Kada si veoma mali, ne razmišljaš puno. Nemaš potrebe da to činiš. Sve ti drugi uradi. Kako krećeš fizički da se razvijaš, tako se javljaju i razgovetne misli, ali su obično poklonjene od mame i tate, društva, čike sa televizije. A onda odrasteš. Neko samo fizički, dok neko tamo povede i misao.

Razumem te, dečače. Trebalo je i meni puno vremena da shvatim da li i u šta vredi verovati. Sećam se, jednom mi je jedan čovek, pomalo pretenciozno, ali prijateljski, ovako govorio: „Care, kada si bio mali, verovao si da u šumi žive veštice, pa se nisi usuđivao da uđeš. Sada si veliki i izlišno je misliti tako. Zašto onda još uvek veruješ u tog čiku s belom bradom? Ta, nije on Deda Mraz!“

Naravno, onda odrasteš. Sazriš, stasaš. Napokon, misliš svojom glavom. Svima si nekako čudniji. A tebi su svi oni ljudi od pre, nekako manje u pravu. Ulaziš u neku čudnovatu verziju puberteta. Opet samostalnost i svojeglavost, ali, ovoga puta, sa pokrićem. Otkrivaš šta ti, zaista TI, želiš i u šta veruješ.

Ako si bio takve sreće da te puste da u to uploviš sam, imaćeš izbor. Velike su šanse da u jednom trenutku postaneš ateista, ili da se barem odseliš nekud gde se o tim stvarima ne misli. Ali, ako si stasavao u okruženju i familiji gde se srpstvo krvlju piše, verovaćeš u Hrista, u karabin i Srbiju, gde god odlazio. I što dalje budeš išao, to će ti te stvari postajati važnije. Biće važnije od života, ljubavi i Sunca. Tako će te stezati, da ćeš postati to. A onda ćeš se – jer, pobogu, jedna žena ne sme da bude iznad ikone – venčati s nekim ko će samo ćutati i mnogo ti sinova rađati. Jednog za vojsku, jednog za crkvu, a još puno za stadione, plakate i Kosovo. Da, Kosovo! Ta reč će ti biti istetovirana na levoj strani grudi. Decu ćeš učiti kako je to bilo, kad su bombardovali i odneli nam Kosovo, zlikovci. Učićeš ih da pucaju, tamo negde u Wiesbadenu, da pokažu „seljacima“ kad dođu u rodnu ti zemlju. A onda će jednoga dana jedan od njih upucati nekog od tih „seljaka“. Ili tebe. Onda ćeš, pre svih lekara, zvati Boga. Bog će ti pomoći, tako što će dovesti hitnu pomoć i spasiti ti život. Tako ćeš pričati, hvaleći se junaštvom i verom. Kada ostariš, vera će ti postati važnija i od sinova i mrzećeš sve ostalo, a posebno nauku i zapad – taj prokleti zapad – jer je on sigurno doneo bolest u tvoje telo.

Ono što nikada nećeš znati, dečače – jer ti nikada to nisu rekli – je da si mogao da biraš. Bolest o kojoj sada razmišljaš je već stanovnik tvoje glave. Zove se ogorčenost ili pakost i genetska je. Naš narod tu bubicu vuče već vekovima. Kao neko kome su dali mogućnost da odraste sam, ja nikada to ne mogu iskusiti, ali se oseti, svaki put kada izrazim sopstveno mišljenje. Pa dobijem taj čuveni šamar, zvani: „marš iz Srbije, izdajniče“. Jer, tu gde živiš, mladi čoveče (iako je „čovek“ zaista rasprostranjen dar) ljudi vole da budu pomirljivi. To je ono što ih drži živima, a i dole. Stalno dole. „Ćuti, dobro je“, je nešto što ćeš puno puta čuti i govoriti. A, zašto jednom ne pokušaš da ustaneš i kažeš: „Mogli bismo bolje“? Možda bi tako i bilo? Znam, plašiš se da se skončaš kao svi koji su to pre tebe rekli. Ali, to je cena, dečače!

Kako sam rastao, upoznavao sam puno ljudi koji su isti, ali i nekoliko različitih. Neprilagođenih. Veruj mi, vrlo lako se prilagodiš neprilagođenosti. Da nije tako, ne bi bilo umetnosti, nauke, filozofije i ljubavi. Kada sledeći put budeš dobio palicu u ruke, da bi modricom počastio onog koji ne odgovara – nekome gore ili svakome kog znaš – uporedi tu palicu sa krstom oko vrata. Ima li razlike? Obe stvari tuku, obe kažnjavaju. U stvari, mislim da je krst najmoćnije oružje ikada izmišljeno. Dovoljno je da njime zamahneš i – gotovo. Neko je… gotov. Ili hiljade njih. Zato pazi, dečače. Zapitaj se: da li, kad odrasteš, želiš da mašeš krstom ili kičicom? Da li želiš bojiti svoj svet mržnjom ili akvarelom? Znam da ćeš ipak odabrati ovo prvo. Jer su tako rekli. Jer znaš da je to efektnije. Tako ćeš biti moćan, veliki, jak. Najjači! A možda si u stvari ti želeo kičicu i pero, ali si se plašio? Strah – to je ključ i temelj vere u „viša bića“. Ti se mene plašiš, kao različitog, pa odatle želja da me se otarasiš. Kao što su se ljudi, nekada davno, plašili veštica, pa su ljude poklanjali plamenu. Ti, dakle, do današnjeg dana veruješ u veštice. Da te nešto progoni. A sve je više vas, baklje su i dalje u rukama, nakon toliko vekova. Sa bakljom u ruci hrlite da istrebite nekog ko se rodio sa jednom jedinstvenom razlikom – živi u skladu sa sopstvenim željama, strastima, sposobnostima. Voli sebe i ljude, na prvom mestu, a ne izbledelu sliku u lokalnom hramu. Kaži mi, dečače, zašto? Zbog čega se i dalje plašiš veštica? I, naposletku, da li ćeš ikada priznati da si ti taj koji je rođen da bude lišen, pošteđen, jedno veliko – ali blagosloveno – ništa?

Autor: Branko Stevanović

%d bloggers like this: