Crte modernog mišljenja u "novom ateizmu"

Crte modernog mišljenja u novom ateizmu

1.

Moglo bi se reći da su napadi militantnih islamskih fundamentalista 11. septembra 2001. i cvetanje radikalnog evangelizma pokrenuli buđenje kritičke racionalnosti manifestovane intelektualnim i političkim besom Novog Ateizma i krajem moralnog relativizma. Međutim, ovaj ateistički i sekularni bes su neki poput novinara Krisa Hedžisa (Chris Hedges), autora knjige „I Don’t Believe In Atheists“, penzionisanog biskupa Oksforda (Oxford) Ričarda Herisa (Richard Harries) ili na primer nadbiskupa Velsa (Wales) Berija Morgana (Barry Morgan), okarakterisali kao novi fundamentalizam koji je u jednakoj meri opasan i bolestan kao i fundamentalizam hrišćanske desnice, islama ili bilo koje druge vrste [1]. Poistovetiti religiozni fundamentalizam s onim što Ernest Gelner (Ernest Gellner) naziva „racionalističkim fundamentalizmom“ koji je u svojoj suštini kritički i zasnovan na dokaznoj građi u najmanju je ruku nepošteno, a onda i u temelju krivo. U debati „Atheism is The New Fundamentalism“ iz 2009. godine Ričard Dokins (Richard Dawkins) je povukao razliku između ateizma i fundamentalizma: „Fundamentalizam znači različite stvari različitim ljudima, ali mislim da su dva elementa zajednička. Prvo je slepa pokornost svetoj knjizi bez obzira na dokaznu građu. A drugo je ekstremizam. Ne postoji sveta knjiga ateizma i nikada ne bi mogla postojati. Ateizam nije sistem verovanja, ne postoji katehizam ateizma, niti trideset i devet članaka vere, niti Tore, niti Kurana. Ne postoji knjiga, samo javno proverljiva dokazna građa. A to je sve osim fundamentalizma, jer sadrži predanost promeni kako nadolazi nova dokazna građa.“ [2].

Ne treba zaboraviti ni da je pojam fundamentalizma hrišćanskog porekla, nastao iz polemike konzervativnog protestantizma, koji je zagovarao verovanje da je Biblija nepogrešiva Božja reč, i teološkog modernizma. Ipak, kritičari Novog ateizma su u jednom smislu u pravu kada tvrde da je fundametalistički. Naime, fundamentalan je jedino u tome što je njegov temelj razum kao jedina pouzdana i autonomna vodilja spoznaje, znanja i opravdanja.

Nešto je umerenija tvrdnja da je „novi ateizam“ forma religije ili rečima Davida Klinghoffera: „religijski fenomen“[3]. Ovaj očiti pokušaj eutanaziranja protivnika često ima nameru da svede ateizam na dogmatični skup verovanja koji se ne razlikuje od religijskog dogmatizma. Ortodoksni Jevrejin i zagovornik inteligentnog dizajna Klinghofer u kolumni „Prophets of the new atheism“ definiše religiju kao „.svaki skup vrednosti utemeljen na verovanju koji isključivo zahteva svoju istinitost i objašnjava zagonetke svemira“[4]. S obzirom da se ateizam u osnovi može pojmiti ili kao odbijanje verovanja u boga ili, u najstrožoj varijanti, kao odlučno negiranje božjeg postojanja, on je kao takav uglavnom prazan stav isključivo u relaciji prema božjem postojanju, bez rituala, sistema verovanja i dogmi, pa je neprihvatljivost takvog poistovećivanja očita. Međutim, ipak ostaje za analizu može li odbijanje verovanja u boga ili odlučno negiranje božjeg postojanja imati sličnost s verom.

“Novi ateisti“ u svom apokaliptičnom jezgru, koje čine Danijel Denet (Daniel Dennett), Ričard Dokins, pokojni Kristofer Hičens (Christopher Hitchens) i Sem Heris (Sam Harris), ne zastupaju pozitivno verovanje (belief) da bog sigurno ne postoji. Za razliku od teista koji tvrde da su sigurni da lični Bog sa svim svojim svojstvima koja mu se pripisuju postoji, da nas nadgleda, brine za nas, propisuje pravila i učestvuje u svojoj kreaciji, najekstremnija tvrdnja koju „novi ateisti“ iznose je da bog, dakle nelični bog, najverovatnije ne postoji. Pri tome ostavljaju mogućnost da promene mišljenje ako dokazna građa i nove spoznaje pokažu suprotno. Čak i ako bi zastupali pozitivno ili aktivno verovanje da božanstva ne postoje, to ih ne bi smestilo u istu kategoriju s vernicima, jer je reč o drugačijem tipu verovanja. Potrebno je razlikovati kognitivni stav (cognitive attitude) ili propozicijsko verovanje, „verovanje da“, od vrednosnog stava (evaluative attitude), „verovanje u“, koje je čvršće i opšte, a u određenim slučajevima, kada implicira poverenje, slično veri (faith)[5]. Sem Heris pod religioznom verom podrazumeva „neopravdano verovanje koje se tiče krajnjih pitanja“. Kada ateista kaže „Ne verujem u Boga“ on zapravo uglavnom misli „Ne verujem da Bog postoji“, što je kognitivni stav. Budući da su odbijanje verovanja ili, u strožoj formi, odlučno verovanje da božanstva ne postoje, zapravo kognitivni stavovi koji nužno ne impliciraju nepromenjivost, nepogrešivost ili autoritativnu dogmačnost, ateizam nije religija. Međutim, iako ne veruju u natprirodno, to ne znači da, kao što kaže Dokins, ateisti ne mogu da upotrebljavaju izraz „religija“ kako bi na primer opisali svoje divljenje prirodi i ustrojstvu svemira.

Razni mediji i apologeti često za „nove ateiste“ koriste izraz „militantni“. Ričard Dokins verovatno je i sam najviše doprineo povezivanju s tim izrazom kada je u poznatom, moćnom govoru „An Atheist’s Call to Arms“ na TED-ovoj (Technology, Entertainment, Design) konferenciji 2002. godine „The Design of Life“ upozorio na opasnost kreacionizma koji se transformisao u teoriju inteligentnog dizajna i svojom tipičnom ironijom pozvao na militantni ateizam. Ne znam koliko je Dokinsu tada bilo poznato da je od 1925. do 1947. u totalitarnoj Sovjetskoj uniji funkcionisala antireligiozna organizacija Liga militantnih ateista koja je kroz antireligioznu propagandu nastojala da iskoreni religiju, koju je videla kao neprijatelja komunizma. Iako se „novi ateizam“ slaže sa sovjetskim militantnim ateizmom u tome da je religija štetna, sve totalitarne i nehumane metode koje je partija koristila inherentno su protivne vrednostima koje promovišu „novi ateisti“. Metodologija napada na koji je Dokins pozvao, ne samo na kreacionizam već na religiju u celosti, ne sme se shvatiti kao doslovno oružana. Naprotiv, kritika religije, odbrana nauke i ateističkog stava treba da bude utemeljena na razumskim argumentima. Kao što je na više mesta rekao, jedino što je militantno u vezi sa „novim ateizmom” je što se ne boji da kaže šta misli, što se ne trudi da bude pristojan i pun poštovanja prema religioznim verovanjima.

2.

“Novi ateisti“ većinom su usmereni na kritiku teističkih podrazumevanja bogova, posebno natprirodnog, ličnog Boga kakvog predstavljaju tri monoteističke religije. Ako bismo želeli da pronađemo dublje razloge koji su doveli do snažne političke aktivnosti ateista i napada na religije počekom 21. veka, pored islamističkih terorističkih napada i porasta hrišćanskog fundamentalizma, onda bi se izvor mogao kriti u, da parafraziram Vitgenštajna (Ludwig Wittgenstein), govoru apsolutne sigurnosti o onome o čemu bi se trebalo ćutati, jer se ništa konkluzivno ne može reći.

Sveštenik i teolog Živko Kustić u članku „Čovekoljubivi ateisti: Bog je došao služiti, a ne vladati ljudima“ tvrdi da ima ateista koji su krivo „informisani“ o Bogu [6]. To povlači logički zaključak da Živko Kustić, kao i mnogi drugi hrišćani koji povlače sličan argument, poseduje tačne informacije o Bogu. Ili, uzmite za primer reči kardinala Josipa Bozanića u jednoj Uskršnjoj čestitki: “Uskrsli dolazi k nama sa svojim Duhom, svojom snagom, svojim svjetlom, svojom jasnoćom, svojom životnošću. On je Bog prisutni i živi. On je naš prijatelj. On je Bog prisutni unatoč sveprisutnoj buci glasnika smrti koji u današnje vrijeme žele zatrti nadu i uništiti vjeru u to da je svaki čovjek dijete Božje i kao takav pozvan na vječni život koji počinje već na ovoj zemlji. “[7] Tvrdnje iz ovog citata nemaju oblik skromnog verovanja, već čvrstih uverenja, koja izražavaju sigurnost u istinitost i univerzalnost svoga sadržaja. Sem Heris uočava da je reč o jedinom tipu verovanja kojem savremeno društvo dopušta da ne bude opravdano, podvrgnuto kritičkom sudu i podržano dokaznom građom. Tako ostaju iz nekog razloga izuzetak, nedodirljiva tabu tema koja zahteva povlašteno poštovanje. Uopšteno, „novi ateisti“ religiozna uverenja za koja se smatra da ih po automatizmu treba poštovati, poput Isusovog uskrsnuća, bezgrešnog začeća, transupstancijacije hostije i vina u telo i krv Kristovu ili vere u život posle smrti, dakle verovanja koja u stvarnosti nemaju podršku dokazne građe i nisu podložna testiranju, upoređuju sa zabludama mentalno bolesnih ljudi.31, 2006 from joining any reindeer casino games in Nj. Jedina razlika je u tome što religijska verovanja imaju podršku velikog broja ljudi. Harris je u pravu kada ironično primećuje da su konzervativci i liberali dosegli konsenzus barem u jednoj stvari, naime da su „religiozna verovanja van dosega racionalnog diskursa“.[8]

U knjizi „The End Of Faith“ Heris takođe tvrdi da je umerenost u religioznom verovanju produkt moderne, rasta znanja i cenjenja dokazne građe, te da su umereno religiozne osobe, koje u svetim spisima nalaze utehu, nadu i inspiraciju, nosioci opasne dogme tolerancije i poštovanja prema mnogim neopravdanim i lošim verovanjima koja nas potencijalno mogu odvesti u propast. Opasnost je postala posebno očita razvojem tehnologije koja spojena s religioznom ideologijom može biti velika pretnja za opstanak čovečanstva. Slično Dokinsu, Hičensu i Denetu u tekstovima Talmuda, Kurana i Biblije, nalazi mogući izvor mržnje i prezira prema grupama koje ne dele ista verovanja ili su poput svesnih nevernika i homoseksualaca u samim tekstovima etiketirani kao loše društvo koje treba izbegavati ili preobratiti, ako već ne pogubiti. „Novi ateisti“ tvrde da postoji logička povezanost između religijskih verovanja i nasilja, a demonstrirana je kroz istoriju putem inkvizicije, svetih ratova. Poznato je, na primer, istrebljenje Katara, fundamentalističkih napada, opravdanje ropstva, antiabortivnih nasilja (uglavnom u SAD-u) koja obuhvataju pretnje, ubistva i dizanja klinika za pobačaj u vazduh. Koliko čovek, zatrovan doslovnim shvatanjem nekih loših religioznih verovanja, može prouzrokovati nesreće videli smo i nedavno kada je muslimanski fundamentalista Muhamed Merah (Mohammad Merah) ubio sedam ljudi među kojima su bili rabin i troje dece.

Crte modernog mišljenja u novom ateizmu

Zbog često nekritičkog pristupa religijskim verovanjima i uticaja na društvene i političke prilike, Danijel Denet poziva na razbijanje čarolije tako da se ukloni tabu i fenomen religije i tradicije podvrgne strogom multidisciplinarnom naučnom istraživanju bez straha od svetogrđa. Da bi istraživanje naučnim metodama bilo moguće, religiju treba posmatrati kao prirodni, ljudski fenomen, lišen nadprirodnih čuda, koji obuhvata „događaje, organizme, objekte, strukture, obrasce i tome slično što se sve pokorava zakonima fizike i biologije“[9]. Ukoliko neko misli da religija nije sasvim prirodni fenomen preuzima na sebe odgovornost da strogim naučnim istraživanjima i dokazivanjima ukloni sumnje skeptika. Denetova je namera bila da formuliše i ponudi teoriju religije koja bi bila proverljiva, opovrgljiva i zamenjiva novom teorijom ukoliko se pokaže pogrešnom. Polazeći od evolucijske biologije, Dokinsovog pojma mema i uvek imajući na umu pitanje ko ili šta ima koristi, gradi teoriju religije kao ljudskog dizajna koji je tokom vremena evoluirao putem procesa selekcije najuspešnije dizajniranih mema. Kao monista koji smatra da um ne postoji odvojeno od mozga i njegov je produkt, Dokins je takođe zainteresovan za racionalno objašnjenje izvora religije. Religiju teorijski podrazumeva kao psihološki usputni proizvod nečeg drugog što ima vrednost opstanka. Primer tog drugog što je bitno za preživljavanje nalazi u verovanju i poslušnosti dece autoritetima ili na primer u njihovoj prirodnoj sklonosti prema dualizmu i teleologiji. Jedan drugi mogući izvor religije, o kojem piše Denet, je urođena potreba za zauzimanjem intencionalnog stava, tj. dispozicija za pripisivanje delovanja i verovanja svesnim bićima. Analogno K. S. Luisovom (Clive Staples Lewis) stajalištu da je zlo parazit koji zavisi od postojanja dobra, Dokins smatra da je usputni proizvod poslušnosti „podložnost zarazi duhovnim virusima“, tj. verovanjima koja nemaju temelj u činjenicama. Da ironija bude veća, prema „Symantec’s Internet Security Threat Report” za 2011. godinu, religiozne i ideološke internet stranice imaju veći prosječni broj pretnji po inficiranim stranicama od pornografskih, a razlog tome nalaze u mogućoj većoj zainteresovanosti vlasnika pornografskih stranica za čistoću od malwarea budući da su profitabilniji[10]. Ne bi uopšte bilo čudno ako bi uskoro Dokins ironično prigovorio da religija predstavlja pretnju čak i računarskim sistemima.

Dokins je uveren da je pitanje božjeg postojanja naučna hipoteza koju, iako trenutno ne možemo da razrešimo pa možemo jedino da govorimo u okvirima verovatnoće, jednog dana možda uspemo. Suprotno Stivenu Džej Gouldu (Stephen Jay Gould), tvorcu sintagme NOMA (Non-overlapping Magisteria), koji je smatrao da su krajnja pitanja postojanja in Nj. a izvan dosega nauke, Dokins tvrdi da čak i ako prihvatimo pretpostavku da su ta pitanja izvan dosega nauke, nema ni jednog razloga da verujemo da su u dosegu filozofije i još manje teologije.

3.

Nakon što joj je u martu 2012. godine majka Šaima Alavadi (Shaima Alawadi) , iračka imigrantkinja u Kaliforniji, divljački prebijena na smrt, njena kćer uputila je sledeće reči nepoznatom ubici: „Mi ne znamo koje si boje, ali znamo jednu stvar. Ti nisi hrišćanin, nisi musliman i nisi Jevrejin, ti si neko bez religije, jer da znaš Boga, znao bi da Bog to ne bi dopustio. Ti si životinja. ti nisi čak ni životinja.”[11] Logički, kada nije vernik, a nije ni životinja, onda mora da je ubica ateista, što u ovom slučaju zasigurno važi i obrnuto: ateista je ubica. Ovakve predrasude prema nevernicima u državi u kojoj 53% populacije misli da je vera u Boga nužan temelj da bi čovek bio moralan i posedovao dobre vrednosti (have good values)[12], u kojoj je navodno Džordž Buš (George Bush) stariji javno izrazio sumnju u to trebaju li se ateisti smatrati građanima i patriotama, u kojoj, iako je ustavno sekularna, zakletva na vernost sadrži deo “jedna nacija pod Bogom”, u kojoj je politički slogan “Bog blagoslovio Ameriku” sveprisutna fraza “U Boga verujemo” od 2006. godine službeni nacionalni moto, u kojoj se legalno obilježava nacionalni dan molitve, a većina političara se izjašnjavaju kao vernici, nikako nisu iznenađujuće.

U Hrvatskoj, koja je deklarativno takođe sekularna država, na kraju zakonski propisanog teksta svečane zakletve pri inauguraciji predsednika stoji “tako mi Bog pomogao” s velikim slovom “B” što upućuje na jednog, ličnog boga, koji se priziva kao da je nužan dodatni garant moralnosti. Po uzoru na američke predsednike ta američka fraza zakonski je ušla u tekst zakletve tek pet godina nakon namerne intervencije prvog predsednika Hrvatske Franje Tuđmana pri inauguraciji u zakonski propisani tekst zakletve iz 1992. godine[13]. Iako su Hrvati raspadom komunističke Jugoslavije postali jedna od najreligioznijih nacija u Evropi, budući da nisu svi građani Hrvatske religiozni, obavezivanje na izgovaranje te fraze je, naravno, potpuno nerazumno, što se pokazalo u stvarnosti kada je sadašnji hrvatski predsednik, Ivo Josipović, deklarisani agnostik, morao da prilikom zakletve izgovori te reči. Osim toga, u suprotnosti je s ustavnim odredbama o slobodi veroispovesti i sekularizmu. Ili se barem tako samo čini? U 41. članu Ustava Republike Hrvatske piše “Sve vjerske zajednice jednake su pred zakonom i odvojene od države”[14]. Kada se analitički pristupi ovoj odredbi čini se da nužno implicira samo ovo: verske zajednice su autonomne u svojim odlukama jer su odvojene od države, tj. država ne sme da se meša u delovanje verskih zajednica. Ali, možemo li iz te odredbe logički zaključiti da važi i obrnuto, da je država odvojena od verskih zajednica i da one nemaju pravo da se mešaju u odluke države? Ne! Barem iz člana 41. to nužno ne proizlazi. Ako je to tako, onda prema Ustavu Hrvatska nije zapravo sekularna država. S obzirom na to i deo istog članka koji glasi “.a u svojoj djelatnosti uživaju zaštitu i pomoć države” teško će proći bilo kakve tužbe o neustavnosti ugovora s Vatikanom. Ova činjenica zahteva hitnu raspravu o spomenutom delu Ustava Republike Hrvatske koji se do sada uzimao zdravo za gotovo osim kao određivanje sloboda verskih zajednica i kao određenje sekularnosti, odnosno odvojenosti države od religijskih institucija.

Kao što je Kristofer Hičens često naglašavao, razdvojenost države od religije je vrednost koju treba čuvati jer je preduslov slobode izbora, veroispovesti, izražavanja, mišljenja i delovanja, a to se može ostvariti jedino u pluralističkom i sekularnom modernom društvu koje u svom temelju ima vrednosti kritičke racionalnosti i humanizma. U tom je kontekstu potpuno promašena optužba Noama Chomskog [15] da su Hitchens i Heris religiozni fanatici koji veruju u državnu religiju, prema kojoj moramo podržavati nasilje vlastite države, jer se čini s dobrim ciljem i koja je puno opasnija i destruktivnija od verovanja drugih religija. Protivno uobičajenom mišljenju da je 20. vek bio najnasilniji u istoriji, eksperimentalni psiholog i kognitivni naučnik Stiven Pinker (Steven Pinker) je u knjizi „The Better Angles of Our Nature“ iz 2011. godine, analizirajući nalaze forenzičke arheologije, etnografske statistike, istorijske podatke o ubistvima, zločinima i ratovima došao do zaključka da je nasilje tokom istorije u opadanju i da trenutno živimo u najmirnijem razdoblju ljudske istorije. Smanjenje nasilja se posebno odnosi na moderne sekularne i demokratske države pa Pinker poziva na rehabilitaciju pojma moderne i zahvalnost prema procesu prosvetiteljstva[16].

Jednako kao što su kritičari moralnog apsolutizma božanske prirode, „novi ateisti“ su, osim po pitanju istine, takođe i po pitanju moralnih vrednosti uglavnom protivnici relativizma. U knjizi „The Moral Landscape“ Sem Heris zastupa stanovište da se moralne vrednosti tiču blagostanja (well-being) svesnih bića koje „potpuno zavisi od događaja u svetu i stanja našeg ljudskog mozga“[17]. Utemeljene na svesnim stanjima i konsekvencama, moralne su vrednosti činjenice podložne objektivnom naučnom istraživanju. Nauka, poput na primer neurologije, bi nam u budućnosti mogla pružiti odgovore na pitanja koja delovanja i želje objektivno vode prema blagostanju. Objektivnost i univerzalnost moralnog suda ne znači da postoji samo jedan put prema moralnim istinama, tj. prema „vrhovima moralnog krajolika“, niti da te istine postoje nezavisno od svesti, već da se nepristrasnim i racionalnim sudom može doći do univerzalnih moralnih istina koje podstiču ljudsko cvetanje (flourishing).

Dokins odbacuje moralnost utemeljenu na apsolutnim Božjim propisima kao lažnu i neiskrenu jer se postavlja pitanje autonomnosti moralnog dobra i nisu li strah od Božje kazne i očekivane nagrade u zagrobnom životu jedini razlozi zašto su religiozni ljudi dobri. Takođe, ne postoji razlog zašto bi se mislilo da su religiozni ljudi moralno bolji od nevernika. Kurt Vonigat (Kurt Vonnegut) je u pismu članovima American Humanist Association napisao: „Ja sam humanist, što delom znači da sam nastojao da se ponašam pristojno bez očekivanja nagrada ili kazni nakon što umrem.“[18] Kristofer Hičensse deklarisao kao antiteista kako bi naglasio da, čak i ako postoji lični Bog kakvim ga predstavljaju tri najveće monoteističke religije, on ne bi želeo da živi u totalitarnom sistemu prividne slobodne volje gde ljubomorni, sveznajući i svemoćni Bog otac poput “Velikog brata“ nadzire sve aspekte ljudskog života i iz čijeg zagrljaja čak ni smrt ne omogućava beg. Tu je uočljiv direktan uticaj Frojdovog (Sigmund Freud) podrazumevanja teističkog verovanja kao iluzije utemeljene na kognitivnom procesu priželjkivanja (wishfull thinking) i potrebi za svemoćnim ocem.

4.

Za uskršnje bdenje 2012. godine, papa Benedikt XVI je u svojoj propovedi izjavio, doduše pomalo kriptičnim, poetičnim jezikom, da je uzrok problema u svetu ljudsko prosvetiteljstvo bez Boga i moralnih vrednosti, i da je istinsko prosvetiteljstvo zapravo vera u Boga koja „omogućava da Božje svetlo prodre u naš svet„ i “otvori naše oči istinskoj svetlosti”. Iz predavanja „Christianity: The Religion According to Reason” iz 2005. godine saznajemo da Racinger (Joseph Aloisius Ratzinger) zastupa stanovište da je hrišćanstvo zapravo izvor prosvetiteljstva, jer je „religija Logosa, religija u skladu s razumom“ [19] i univerzalna. Vera u Boga se prema tome može logički shvatiti kao vera u logos. Benediktov je pojam logosa „kreativni razum“ manifestovan kao ljubav u Isusu Hristu, jedan Bog prema čijoj slici su svi ljudi stvoreni i „Creator Spiritus“ iz kojega proističe sve što postoji. Shvaćen u tom smislu logos je dvojake suštine, prirodne i natprirodne. Da bi opravdao tako odvažnu i samopouzdanu tvrdnju, naime da je hrišćanstvo izvor prosvetiteljstva, Benedikt bi morao ne samo da dokaže razumskim metodama da postoji natprirodni razum koji je stvorio sve i objavio se u Isusu Hristu, već bi morao objasniti zbog čega je izostavio bogatu tradiciju filozofskog mišljenja antičke Grčke.

Za razliku od tragikomičnog Ratzingerovog poziva na obrtanje aksioma prosvetiteljstva na način da „čak i onaj koji ne uspe da nađe put prihvatanja Boga, trebalo bi, uprkos tome, da nastoji da živi i usmerava svoj život ‘veluti si Deus daretur’, kao da Bog postoji“ čime slično neslavnoj Paskalovoj opkladi od nevernika zahteva otvoreno moralno licemerje, „novi ateisti“ poput Hičinsa, iako lišeni naivne iluzije o linearnom napretku, naglašavaju potrebu za novim prosvetiteljstvom utemeljenom na samom razumu. Budućnost čovečanstva zavisi od nas samih i jedino u društvu koje se brine za slobodno ljudsko cvetanje lišeno ideološke indoktrinacije, koje neguje kritički odnos prema tradiciji, promoviše dijalog, slobodu naučnog istraživanja, široku dostupnost naučnih informacija, sekularizam, izolovanje uticaja nerazumnih i neopravdanih verovanja na politiku i društvo, te promociju humanističkih vrednosti i kritičkog, objektivnog mišljenja, možemo da se nadamo mirnom životu u sreći i blagostanju.

Autor: Ljubiša Prica,
doktorand filozofije na Hrvatskim studijima

Primarna literatura: 1) Bunnin, Nicholas i Ju, Jiyuan, Blackwell Dictionary of Western Philosophy, Blackwell Publishing, 2004. 2) Dokins, Richard, Iluzija o Bogu, Izvori, Zagreb, 2007. 3) Dennett, Daniel C., Breaking The Spell: Religion As a Natural Phenomenon, Viking Penguin, New York, 2006. 4) Harris, Sam, The End Of Faith: Religion, Terror, and the Future of Reason, W. W. Norton & Company, New York, London, 2004. 5) Harris, Sam, The Moral Landscape: How Science Can Determine Human Values, Free Press, New York, 2010. 6) Hitchens, Christopher, Bog nije velik, V.B.Z, Zagreb, 2008.

Fusnote: [1] Vidi intervju Wilder, Charly, “I Don’t Believe In Atheists”, 2008. [2] „Fundamentalism means different things to different people, but I think there are two elements that are common. First is blind obediance to a holly book regardless of evidence.And the second is extremism. There is no holly book of atheism and never could be. Atheism is not a belief system, there is no catechism of atheism, no thirty-nine articles, no Torah, no Quran. There is no book, only publicly verifiable evidence. And that’s anything but fundamentalist because it contains a commitment to change as new evidence comes in.“. [3] Klinghoffer, David, “Prophets Of The New Atheism”, 2007. [4] „…any faith-based set of values that makes exclusive claims for its truth and explains the mysteries of the universe”, isto. [5] Bunnin, Nicholas i Ju, Jiyuan, Blackwell Dictionary of Western Philosophy, Blackwell Publishing, 2004. [6] Kustić, Živko, „Čovekoljubivi ateisti: Bog je došao služiti, a ne vladati ljudima“, 2010. [7] http://www.zg-nadbiskupija.hr/index.php?option=com_content&view=article&id=640&Itemid=225&showall=1 [8] Harris, Sam, The End Of Faith: Religion, Terror, and the Future of Reason, W. W. Norton & Company, New York, London, 2004, str. 13 [9] Dennett, Daniel C., Breaking The Spell: Religion As a Natural Phenomenon, Viking Penguin, New York, 2006, str. 25. [10] http://www.webpronews.com/porn-surfing-is-safer-than-browsing-religious-sites-2012-05 [11] http://www.theblaze.com/stories/iraqi-womans-deadly-beating-may-not-be-a-hate-crime-after-all/ [12] Pew Research Center. [13] http://www.goljp.hr/106 [14] Ustav Republike Hrvatske, 2011. [15] http://www.youtube.com/watch?v=PTuawY8Qnz8 [16] http://atheistmovies.blogspot.com/2011_11_01_archive.html [17] Harris, Sam, The Moral Landscape: How Science Can Determine Human Values, Free Press, New York, 2010, str.2. [18] http://www.americanhumanist.org/hnn/archives/?id=293&article=2 [19] Ratzinger, Joseph, “Christianity: ‘The Religion According to Reason’”, 2005.

Crte modernog mišljenja u novom ateizmu

%d bloggers like this: