Broj 6 – Uvodna reč: Verovanja u Srba

Sloveni su tvrdoglavo čuvali svoju veru sve dok nisu bili poraženi u vojnim pohodima i hrišćanstvo im je nametnuto na silu.

Verovanja u Srba

Nacionalni identitet Srba podrazumeva epitet pravoslavac. Približava nam se gej parada i ponosni pravoslavci su „ustali u odbranu časti svoje zemlje”, ponosno pevajući pesme o tome kako treba „zaklati pedere, jer pederi nisu dobri Srbi i pravoslavci”. Ponekad se zabrinem da će, ako uspeju da srede sve pedere, sledeći na listi biti Srbi ateisti, ako se ateisti mogu uopšte nazvati Srbima.

Pokrštavanje Slovena je bilo dug proces koji je trajao od velike seobe Slovena do kraja srednjeg veka. Pokrštavanje je teklo sporo jer je samo mali broj ljudi primio novu veru mirnim putem. Stara slovenska vera je imala veliki uticaj na svakodnevni život jer su Sloveni bili nomadski narod koji je zavisio od prirode, i samim tim od volje bogova. Slovenski sveštenici su imali važnu ulogu u društvu i od njihovog tumačenja volje bogova su zavisile sve bitne odluke u životu naroda. Kada su hrišćanske zemlje slale misionare da pokrste stanovništvo, sveštenici su objavili da su bogovi naklonjeni žrtvama u vidu misionara, tako da su misionari bili žrtvovani. Sloveni su tvrdoglavo čuvali svoju veru sve dok nisu bili poraženi u vojnim pohodima i hrišćanstvo im je nametnuto na silu. Zbog žrtvovanja misionara, sledila je odmazda hrišćana. Svi spomenici, hramovi i svako drugo obeležje stare slovenske vere je potpuno uništeno. Vremenom se hrišćanstvo primilo među tvrdoglavim Slovenima, ali ostali su tragovi stare vere.

Hrast, sveto drvo u staroj veri, postao je obeležje Božića. Stari bogovi dobijaju svoje mesto kao sveci i njihovi dani su najpoznatije slave. Same slave se obeležavaju u svakoj familiji i u svakom selu različito. Svaka baba ima svoju verziju slave, i mišljenje kako to treba da se radi, tako da svi imaju različite običaje. Pri spajanju dve familije brakom nastaje mešavina običaja vezanih i za slave i za svadbe i za sahrane i za novorođenčad, koje nastaju kao dogovor dva glavna matrijarha u obe familije o tome kako ti rituali treba da se sprovode. Konsultuju se i predstavnici drugih familija, a povremeno i pita sveštenik za mišljenje. Mišljenje sveštenika je daleko od najvažnijeg, a alfa matrijarhat ili glasanje će odlučiti koji su običaji ispravni da se rade i poštuju od sad pa nadalje u novonastaloj porodici. Od starih običaja je preostalo i pravljenje „gozbe“ na sahrani, običaj koji nije tipičan za hrišćanstvo.

Izuzev izmenjenih hrišćanskih obreda i verovanja, u Srbiji se javljaju i drugi oblici verovanja vezani za staru veru. Običaj i danas poznat kao: „Da kucnem u drvo, da ne ureknem“ takođe je slovenski običaj. Sloveni su verovali da se u drveću kriju zli duhovi koji mogu da čuju šta pričaš i pokvare ti planove, pa se kucalo u drvo da zli duhovi ne bi čuli šta pričaš od buke. Na srpske običaje su velikog uticaja imali i vlaška magija i razna sujeverja koja su se prenosila sa kolena na koleno. Iako nema veze sa hrišćanstvom, mnogi „neće rizikovati” da novorođenčetu ne zavežu crveni konac oko ruke, za svaki slučaj. Običaj prekrivanja ogledala u kući u kojoj je neko preminuo služi da duša umrlog ne bi mogla da se vrati kući, a to je posledica verovanja u vampire. Postoji i verovanje da crni i beli luk u ćoškovima soba štite od zlih duhova. Postoje i razna druga verovanja, koja su mešavina sujeverja, magija, stare vere i hrišćanstva. Određivanje šta je od čega nastalo, i kakve su se sve mešavine verovanja desile zahteva ozbiljne matematičke proračune. Za većinu je davno zaboravljeno objašnjenje zašto se rade, pa se rade tradicionalno, jer se „tako valja”, a ukoliko se neko usudi da izmišlja nova pravila, postaće crna ovca u porodici.

U Srbiji postoje verovanja i običaji vezani za tradiciju, duhove, magiju… Retko se stiče utisak da se veruje u bilo kakvog boga, osim u ideju da se svet nije sam stvorio pa da mora da ga je neki bog stvorio. Čitava “naša” religija se svodi na niz običaja, tradicija i sujeverja. Običaji i tradicije jesu deo nacionalnog identiteta, a na kraju, što i ne bismo voleli naše praznike kad služe da se jede i pije? Svako ima svoje običaje, a ti običaji nisu u saglasnosti ni sa hrišćanstvom, ni sa Biblijom, ni sama sa sobom. Pravila variraju. Svako veruje onako i onoliko koliko hoće i smatra da je neophodno, na način koji mu odgovara. Postoje nejasne ideje o tome o čemu se zapravo radi u hrišćanstvu. Malo ko je pročitao Bibliju, ali to nas ne sprečava da sa velikom strašću branimo ono što je naše. Prošlo je 12 vekova od pokrštavanja Srba, ali i dalje tvrdoglavo verujemo u šta želimo, kako želimo i koliko želimo. Pritom, nismo baš sasvim sigurni ni u šta verujemo, ni zašto verujemo, ali ma koliko bili upoznati sa svojom verom, čvrsto je se držimo, hrabro i ponosno, i branimo je od pedera, zapada i ateista.

Autor: Bojana Ilić