Psihološke implikacije putovanja na Mars kod astronauta

Psihološke implikacije putovanja na Mars kod astronauta

Uvod

U toku druge polovine dvadesetog veka, kada je započelo „svemirsko doba“ i kada je čovek uspeo da se otrgne sili Zemljine gravitacije, tehnološki razvoj kretao se neverovatnom brzinom. Tako je i ideja o putovanju na Mars izlazila iz okvira naučne fantastike i ulazila u planove nauke. Dok su, jedan za drugim, savladavani tehnički izazovi u vezi sa konstrukcijom letelica za svemirska putovanja, pojavljivali su se novi, u vezi sa dugotrajnim boravkom čoveka u svemiru. Naime, kako je tehnologija omogućavala sve duži boravak astronauta u svemiru, tako je sve važnije bilo ispitati kako se taj dugotrajni boravak u svemiru odražava na fizičko i psihičko stanje astronauta. Jurij Gagarin je na samom početku svemirskog doba u svemiru proveo 108 minuta, te dokazao da čovekovo telo može izdržati boravak u svemiru. Već 30 godina kasnije, Valerij Poljakov na sovjetskoj svemirskoj stanici Mir proveo je 14 meseci u kontinuitetu. Njegov dugotrajan boravak u svemiru bio je od izuzetne važnosti za nauku, jer se pokazalo da njegovo zdravlje nije bilo narušeno. Čak je i sam Poljakov nakon sletanja na Zemlju u svojoj kapsuli odbio da bude prenesen u vozilo. Umesto toga, samostalno je prehodao taj kratak put želeći da dokaže kako će astronauti moći da se kreću i rade na Marsu nakon dugog putovanja do te planete („Valeri Polyakov“, n.d.). Pored uticaja na fiziološko i fizičko stanje astronauta, boravak u svemiru utiče i na njihovo psihičko stanje. Šta više, što se dužina boravka u svemiru produžava, psihološki faktori koji utiču na astronaute postaju sve važniji.

Danas postoji nekoliko planova za slanje ljudske posade u orbitu ili na površinu Marsa: plan MARPOST ruske svemirske korporacije „RKK Energija“, program Aurora evropske svemirske agencije „ESA“ ili projekat Orion američke svemirske agencije „NASA“. Mars će biti tek početak, jer će ljudska rasa u budućnosti morati da organizuje letove i ka drugim, udaljenijim svemirskim telima. Sve to znači da će svemirski letovi trajati sve duže i da će posada u njima morati da se adaptira na dug boravak u ograničenom prostoru svemirskog broda, daleko od ljudske civilizacije. Zbog toga smatramo važnim da razmotrimo neke psihološke i psihosocijalne implikacije dugotrajnog svemirskog putovanja kod astronauta, jer će upravo psihološki faktori biti najbitnija stvar o kojoj će istraživači morati da razmišljaju prilikom planiranja dužih svemirskih letova, kao što je let na Mars.

Stres u svemiru

Putovanje na Mars po sadašnjim proračunima trebalo bi da traje od 6 do 9 meseci samo u jednom pravcu. Uzmimo u obzir da će astronauti po dolasku na Crveni planet tamo provesti neko vreme, pa konačno trajanje putovanja može biti i duže od dve godine. U te dve godine putovanja astronauti će biti izloženi velikim naporima, prvenstveno psihološke prirode. Boravak u svemirskoj letelici znači naporan fizički i intelektualni rad u uslovima mikro gravitacije na vrlo ograničenom prostoru – i to je samo početak. Stalno isti ljudi sa kojima će astronauti biti u kontaktu, komunikacija sa Zemljom uz kašnjenje i do 40 minuta, izolacija i odvojenost od porodice i civilizacije, ograničeni resursi, nedostatak privatnosti, senzorna deprivacija, konstantna svest o tome da su u slučaju nepredviđenih situacija prepušteni sami sebi, kao i strah od opasnosti kojima su izloženi stvaraće velike psihičke napore za celu posadu. Zbog svega toga jasno je da će život u takvim uslovima lako dovoditi do stresnih reakcija kod astronauta, a stres može imati teške posledice po produktivnost i funkcionalnost svakog astronauta. Sve nam to govori da je potrebno pažljivo selekcionisati i pripremiti posadu za takav put. Objasnićemo ukratko fenomen stresa i njegove efekte na ljudski organizam.

Kada govorimo o stresu moramo da pravimo razliku između spoljašnjih uslova koji utiču na čoveka i reakcije čoveka na te uslove. Spoljašnje uslove koji pred osobu postavljaju specifične fizičke i/ili psihičke zahteve i od nje zahtevaju adaptaciju nazivamo stresorima, dok emocionalne, fiziološke i ponašajne reakcije na takve uslove nazivamo individualnim reakcijama na stres. Sam pojam stres koristi se za opis i spoljašnjih uslova i individualnih reakcija, a najčešće kao zajednički naziv za interakciju između stresora i adaptivnog odgovora individue. Stres izaziva određene fiziološke, psihološke i ponašajne reakcije kod individua. Psihološke reakcije mogu biti kognitivna ometenost, anksioznost, apatija, depresija, bes i agresivnost. U fiziološke promene spadaju povećanje šećera u krvi, povećanje krvnog pritiska i ubrzanje pulsa i disanja, te povećanje mišićne napetosti. U ponašajne promene spadaju promene apetita i unosa tečnosti u organizam (Strickland, 2001). Iz opisa reakcija na stres jasno je da produženo delovanje stresa može dovesti do lakših i težih fizičkih ili psihičkih smetnji i oboljenja. Kada govorimo o tome šta sve može da predstavlja stresor onda je najjednostavnije reći da to može biti svaki događaj, od individue ocenjen kao pozitivan ili negativan, koji zahteva adaptaciju. U svakodnevnom životu to mogu biti svađe sa bliskim ljudima, preseljenje porodice, smrt člana porodice ili prijatelja, povrede ili bolesti, gubitak posla, ženidba ili udaja i sl. Prilikom dugotrajnog boravka u svemiru, posebno na međuplanetarnom putovanju, izvore stresa mogu predstavljati produženi fizički i intelektualni napori, izolacija, ograničen fizički prostor, odvojenost od porodice i civilizacije, nedostatak privatnosti, problemi u interpersonalnoj komunikaciji među astronautima, ograničenost resursa, istovetnost okoline i stimulusa, posebno hrane, i slično. Zbog toga je bitno da proučimo kako se ljudi ponašaju u takvim uslovima, kakva je dinamika grupe i koje su to karakteristike ličnosti koje doprinose boljoj adaptaciji na takve uslove. Budući da naša civilizacija još nije organizovala nijedan međuplanetarni let, kao i zbog činjenice da postoje individualne razlike u reakcijama na stres, ne možemo da predvidimo sve moguće reakcije astronauta koji se budu našli na takvoj misiji. Međutim, zahvaljujući istraživanjima na Zemlji u uslovima sličnim produženom boravku u svemiru, kao i istraživanjima na posadama svemirskih stanica, mi smo mnogo naučili o ponašanju individua i grupa tokom života i rada u ekstremnim uslovima i uslovima izolacije.

Dosadašnja istraživanja o efektima života u izolaciji

Veoma korisne podatke naučnici su dobili proučavajući život i rad ljudi u istraživačkim bazama na Antarktiku. Izuzetno surovi vremenski uslovi, potpuna izolovanost tokom zimskog perioda (koji u nekim delovima kontinenta traje i devet meseci), relativno mali broj istih ljudi sa kojima se svakodnevno stupa u interakcije i odvojenost od ostatka civilizacije karakteristike su umnogome slične onome što očekuje astronaute na putu za Mars ili neko duže svemirsko putovanje. Strejndž i Jangmen (Strange & Youngman 1971, prema Rothblum, 1989) dobili su podatke da su tri glavna izvora stresa kod članova istraživačkih stanica na Antarktiku izolovanost, nepromenljivost okoline i nedostatak uobičajenih izvora zadovoljstva. Nije teško zaključiti da će ovi stresori biti daleko izraženiji prilikom putovanja na Mars uzimajući u obzir da će u malenom svemirskom brodu astronauti konstantno biti okruženi tamom svemira daleko od Zemlje. Tejlor i Feleti (Taylor & Feletti, 1976) ustanovili su da ljudi koji se nisu uspeli adaptirati na život u izolovanosti pokazuju emocionalnu zaravnjenost, mrzovoljno raspoloženje i relativnu neefikasnost u radu, te se otuđuju od grupe. Njihov rad kasnije je poslužio za konstruisanje Viktorija skale izolacije koja služi za selekciju individua koje dobro funkcionišu u izolaciji. Rezultati Sasakija i sar. (Sasaki et al, 1980 prema Rothblum, 1989) pokazali su da se kod članova japanskih istraživačkih stanica manifestuje izražena anksioznost i depresija, naročito pri kraju boravka u izolaciji. Zanimljivo je spomenuti rezultate Birsnera i Hougana (Biersner & Hogan, 1984; Rothblum, 1989) koji su ustanovili da su se na životne uslove na Antarktiku najbolje adaptirali subjekti koji su vedrog raspoloženja, neskloni depresivnim reakcijama, sa uskim interesovanjima i niskom potrebom za stimulacijom, poverljivi i oprezni. Neka istraživanja su pokazala da je od velike važnosti za privikavanje na uslove života u izolaciji i nivo aktivnosti koje se u tom periodu obavljaju. Dobijeni su rezultati koji govore da odnos mornaričkog osoblja prema poslu opada u toku zimskih meseci na Antarktiku kada je njihova aktivnost smanjena, dok se odnos naučnika prema poslu ne menja, verovatno zbog činjenice da je njihova aktivnost tokom čitavog boravka na Antarktiku ujednačena (Ryman & Gunderson, 1979 prema Rothblum, 1989). Značajan problem može predstavljati i nedostatak seksualne aktivnosti i posledična seksualna frustriranost (Torres, 1976; Hachisuka, 1974 prema Rothblum, 1989).

Jedan od izuzetno bitnih uslova za uspešno sprovođenje misije sa ljudskom posadom na Mars biće i dobri međusobni odnosi članova posade. Karakteristike ličnosti astronauta i njihova kulturna pozadina u interakciji sa situacijom u kojoj se nalaze imaće veliki uticaj na sposobnosti dugotrajne interpersonalne komunikacije, grupnu koheziju i dinamiku, adaptaciju i radnu uspešnost. Dosadašnja istraživanja na polarnim stanicama, simulacijama svemirskih putovanja, ali i istraživanja na stvarnim svemirskim misijama pokazala su da realnu opasnost predstavljaju otvoreni konflikti između članova posade, kao i konflikti između posade i zemaljske kontrole (Kanas, 1987 prema Le Scanff et al., 1997). U nekoliko svemirskih misija posada je čak stupila u štrajk usled neslaganja sa zemaljskim osobljem (Oberg i Oberg, 1986; Bluth, 1981 prema Le Scanff, 1997). Istraživanje sprovedeno među posadom Međunarodne svemirske stanice pokazalo je da od ukupnog broja negativno ocenjenih događaja koje su iskusili tokom boravka na svemirskoj stanici njih 47% se odnosilo na probleme u odnosima između članova posade ili odnosima između posade i zemaljske kontrole (Kanas et al, 2007).

Da bi što bolje razumeli moguće psihološke implikacije putovanja do Marsa kod astronauta, naučnici sprovode istraživanja i u simuliranim uslovima na Zemlji. Iako ovakva istraživanja imaju svoje nedostatke, kao što je činjenica da učesnici nemaju doživljaj izolovanosti kakvu bi imali na pravom putovanju do Marsa, ne osećaju strah zbog mogućnosti opasnih i nepredviđenih situacija, niti se boravak odvija u uslovima mikrogravitacije, ona nam ipak predstavljaju izuzetno vredan izvor podataka. Marsovsko društvo (The Mars Society) razvilo je program sa nekoliko istraživačkih stanica u svetu, smeštenih u izolovanim predelima naše planete, gde naučnici i inženjeri sprovode testiranja opreme i procedura koje bi mogle da se koriste na budućim misijama na Mars, a proučavaju se i psihosocijalni odnosi među istraživačima koji rade zajedno. Evropska svemirska agencija (ESA) sprovela je nekoliko simulacijskih studija u hiperbaričnim komorama u kojima su subjekti provodili i do 240 dana radi testiranja metoda praćenja psiholoških i interpersonalnih faktora pri svemirskim putovanjima. Rezultati ovih studija pokazali su da posade zatvorene u hiperbaričnim komorama imaju tendenciju da svoju nagomilanu agresiju usmeravaju ka zemaljskoj kontroli, a dobijeni su i važni podaci o odnosima između astronauta različitog kulturnog porekla. Tako su u jednoj studiji posade dve različite kulturne grupe morale biti trajno odvojene, a jedan učesnik je napustio eksperiment usled neslaganja sa ostalim učesnicima (Sandal, 2001).

Svakako najambiciozniji projekat ovakve prirode pokrenut je u saradnji Rusije, Evropske unije i Kine u posebno pripremljenom prostoru Instituta za biomedicinske probleme Ruske akademije nauka, koji u svojoj istoriji ima višedecenijsko iskustvo sa ovakvim simulacijama. Projekat nazvan Mars-500 odvijao se u tri faze u periodu između 2007. i 2011. godine. Treća faza projekta sastojala se od simulacije putovanja na Mars detaljno osmišljene kako bi uslovi bili što sličniji stvarnom svemirskom putovanju, što je uključivalo kašnjenje u radio komunikaciji sa Zemljom, štedljivost u korišćenju resursa, ograničeni i izolovani prostor i sl. Simulirano putovanje trajalo je 520 dana, a šestočlana posada različitog kulturnog porekla bila je smeštena u prostoru koji je simulirao svemirsku letelicu, poseban modul za sletanje na Mars, te površinu Marsa. U toku simulacije ukupno je sprovedeno 28 psiholoških i psihofizioloških eksperimenata, a rezultati su pokazali da se ljudi mogu navići na dugotrajan boravak u izolaciji, senzornu deprivaciju i druge okolnosti koje prate ovakvo putovanje. Pokazalo se da komunikacija sa Zemljom od strane astronauta opada kako vreme odmiče. Tako su se u početku astronauti često javljali zemaljskoj kontroli, ali su se s vremenom adaptirali na izolaciju, pa su pisali sve kraće izveštaje, lišene emocija i sa manje zahteva za pomoć u rešavanju problema u vezi sa obavljanjem zadataka. Pokazalo se i da česta komunikacija sa prijateljima i porodicom može delovati kao stresor, jer se na taj način astronauti više brinu za probleme kod kuće. Zbog toga je potrebno ograničiti takvu komunikaciju. Kašnjenje u komunikaciji između astronauta i zemaljske kontrole može dovesti do nepredviđenih situacija kao što je bio slučaj tokom „šetnje“ po Marsu u okviru ove simulacije. Naime, jedan član posade je poslao pitanje zemaljskoj kontroli u vezi sa nekim komplikovanim zadatkom koji je nameravao da obavi, ali dok mu je pristigao odgovor, više nije bio motivisan da ga i uradi. Jedan vrlo zanimljiv aspekt ove simulacije bila je i forma komunikacije između astronauta i zemaljske kontrole. Naime, ranija istraživanja na posadama svemirskih stanica pokazala su da astronauti koji duže borave u svemiru ne reaguju dobro na naređivanje od strane zemaljske kontrole. Zbog toga se u komunikaciji sa astronautima od njih „traži“ da urade nešto, a ne naređuje im se („Mars-500“, n.d.; Corley, 2011a). U razgovoru sa astronautima nakon njihovog „povratka“ sa Marsa ustanovljeno je da postoje velike interpersonalne razlike u aktivnostima kojima su se nosili sa stresom. Nekima je pomagalo pisanje pisama porodici, nekima usmerenost na naučne eksperimente, nekima je važan bio fidbek koji su dobijali od javnosti u porukama koje su stizale preko radio veze, dok su neki koristili samodisciplinu kao primaran način suočavanja sa stresom (Corley, 2011b).

Kakvi su ljudi potrebni za putovanje na Mars?

Imajući u vidu sve do sada napisano, jasno je da će program selekcije za posadu koja će putovati na Mars morati da bude detaljno razrađen. Pored onih zahteva koji se podrazumevaju, a odnose se na obrazovanje i fizičko zdravlje, astronauti na putu za Mars moraće da budu psihički stabilne ličnosti, sa izgrađenom samodisciplinom i sposobnosti samoopažanja i samoregulacije. To znači da su oni u stanju da ostanu smireni u stresnim i opasnim situacijama, da kontrolišu svoje ponašanje i da prepoznaju svoja trenutna emocionalna stanja, te ih adekvatno regulišu. Jednako važne karakteristike koje astronauti na putu za Mars treba da imaju jesu dobro izgrađene socijalne veštine i veštine kreativnog rešavanja problema. Socijalne veštine odnose se na sposobnost komunikacije sa drugim članovima posade i one će biti važne zbog dugotrajnog života s malim brojem istih ljudi kojima će astronauti biti okruženi. Kreativno rešavanje problema znači kreativnost u mišljenju i suočavanju sa novonastalim situacijama ili razmišljanje „izvan kutije“, što će biti od izuzetnog značaja na dugom putu na kojem se može desiti niz nepredviđenih situacija, a posada će zavisiti jedino od sopstvenih sposobnosti. Isto tako, biće poželjno da astronauti imaju razvijen smisao za humor, koji će im dobro doći za razbijanje monotonije dugog puta na Mars, kao i za ublažavanje emocionalnih poteškoća koje će proživljavati. Odabrani kandidati moraće dobro da funkcionišu kao grupa i zbog toga će biti važno da pre polaska na put provedu određeno vreme zajedno u simuliranim uslovima putovanja, ali i u neformalnom druženju. Na taj način steći će se uvid u međusobno funkcionisanje kandidata za let, te će se moći odabrati oni koji optimalno funkcionišu u radu sa ostalim članovima.

Zaključak

Organizacija putovanja na Mars zahtevaće velike napore od svih koji budu učestvovali u takvom projektu. Svemirske agencije u saradnji sa psiholozima moraće da razrade detaljan plan selekcije, obuke i pripreme astronauta za takvo putovanje. Ljudski faktor biće ključan za uspeh jedne ovakve misije. Mnoge stvari u vezi sa selekcijom posade potrebno je još detaljnije istražiti. Tu prvenstveno mislimo na broj članova posade i polnu strukturu iste. Istraživanja su pokazala da u produženom boravku u izolaciji muško-ženski odnosi mogu predstavljati problem, posebno ako su članovi posade različitog kulturnog porekla („Beware Astro-Naughtiness“, 2005). Neizbežna je činjenica da se problem ljudske seksualnosti mora detaljno razmotriti u okviru putovanja na Mars jer će sigurno uticati na odnose između članova posade i njenu funkcionalnost. U prilog tome govori i psiholog Lorens Palinkaš (Lawrence Palinkas) koji kaže da: „…seks može doneti i korist misijama stvarajući osećanje stabilnosti i normalizacije“ („Beware Astro-Naughtiness“, 2005). Pored selekcije i pripreme posade, važan zadatak inženjera i psihologa biće i organizacija prostora svemirske letelice u kojoj će astronauti putovati na Mars. Iako ograničen, deo prostora moraće da bude namenjen za razonodu i opuštanje posade. Slušanje muzike, gledanje filmova, a možda i uživanje u nekom hobiju, adekvatnom za date uslove, aktivnosti su koje će pomoći astronautima da lakše provedu dugotrajan boravak u svemiru. Redovne aktivnosti u sklopu misije trebalo bi planirati tako da tokom celog puta postoji jedan optimalan nivo zaposlenosti celokupne posade. Na kraju, još jedan problem koji se može pojaviti u sklopu misije na Mars jeste resocijalizacija astronauta nakon povratka na Zemlju. Poznato je da neki ljudi nakon dugotrajnog boravka u izolaciji pri povratku u društvo imaju problema sa adaptacijom. Ovako nešto možemo očekivati i od posade koja se vrati sa Marsa. I ovde će važnu ulogu imati psiholozi, koji će morati da pomognu astronautima da se ponovo prilagode životu u društvu, ali će najvažniju ulogu u resocijalizaciji astronauta imati njihove porodice i prijatelji.

Autor: Borislav Miletić

%d bloggers like this: