Pop, dud i gole ženske

Išao sam jednog letošnjeg dana po Lapovu, mom rodnom mestu, da snimam neke motive dok još nisu nestali, stare kuće, plotove i slično. Nikako nešto špijunski ili, ne daj bože, bogohulno. Put me naneo u crkvenu portu i tu doživim bogoneugodno dejstvije od popa. To je prosed, stariji čovek, stanuje u starijoj zgradi u porti. U trenutku kada sam snimao stari dud, čije je stablo bar metar i po u prečniku (vidi sliku), uđe pomenuti pop u portu i stušti se ka meni kao da je ugledao kradljivca bostana! Lelujala ja mantija kao da je provetrava. Neprimerenim tonom me upita kome sam se javio da bih smeo da snimam. Kažem mu da ne vidim znak da je fotografisanje zabranjeno i da snimam dud koji je potpuno nebitan i svakako ateista, jer su ga za proteklih 200 godina dušmanski potkresivali i samo što nije dušu ispustio. Pop, ne spuštajući ton, reče osorno da se tako može desiti da snimam ikone u prisustvu golih ženskih osoba. Nisam mu se zahvalio za ideju, a nemam trenutno ni model, ali mu rekoh da živim u Novom Sadu i da, lutajući po Fruškoj gori, nisam zapazio da je potrebno tražiti odobrenje za snimanje u krugu manastira. Pop ne haje, valjda je cugnuo više na nekoj daći, šta li već, pe me glasom predratnog podnarednika upita od koje sam familije. Zadovoljio sam njegovu znatiželju i, držeći se principa da pametniji popuštaju, zauvek napustio crkvenu portu. Ličilo mi je da možda ima kakav ašov poput onog Peranovića iz Crne Reke!

Moja urna će se, bez ikakvih obreda i nepotrebnih troškova, naravno kada se u anegdote preselim, ukopati na groblje u Lapovu pored čukundede Jevrema, koji je pre više od 80 godina posadio petnaestak lipa u crkvenoj porti. Ta skoro stoletna stabla su, verovatno, popovi (ima ih trojica i đakon) nekome skupo prodali i zasadili neke kržljave sadnice kao zamenu. Čuo sam od meštana da se crkveni odbor bunio, ali je stvar nekako zataškana. Izgovor da žile lipa mogu da smetaju temelju crkve je besmislen, temeljenje zgrada mi je uža struka. Još sam čuo da onaj pop, što me je prepao, govori da za svoj rad ima podršku od vladike šumadijskog. Ja cenim vladike i ne verujem u to, pa ću o kakvom zimskom svecu poslati dotičnome dopis o gore opisanom. Da ne odem bogu na istinu sa tom mukom…

Autor: Božidar Anđelković