Kakva je logika “dokaza” da bog postoji

Ateizam nije tvrdnja o postojanju dokaza da bog ne postoji, već obratno – teza da nema dokaza za njegovo postojanje.

Misaone igre radi, zamislimo naučnika koji tvrdi da je otkrio prirodni izvor tečnosti koja, po svim fizičko-hemijskim karakteristikama osim jedne, odgovara vodi. Njena normalna tačka ključanja, naime, iznosi 200 stepeni.

Šta bi bio razuman sled događaja? Da na stotine naučnika počnu da dokazuju kako takva voda ne postoji ili da naučnik od kojeg je vest potekla dokaže da govori istinu? Verovatno, ovo drugo.

U raspravama na relaciji teisti – ateisti taj se princip često zanemaruje, pa se od ovih drugih očekuje da dokažu kako bog ne postoji. Zaboravlja se, za početak, da ateizam nije tvrdnja o postojanju dokaza da bog ne postoji, već obratno – teza da nema dokaza za njegovo postojanje. Štaviše, ni teizam kao doktrina tradicionalno ne izlazi s dokazima da bog postoji, već s argumentima da je on nužan i/ili moguć. Na ateisti bi onda bilo da utvrdi da li iz ponuđenih argumenata zaista sledi da je bog nužan i/ili moguć, odnosno da preispita logičku zasnovanost teističkih tvrdnji.

Mada postoje sajtovi sa listama 50, pa i 100 „dokaza da bog postoji“, reč je o varijacijama daleko manjeg broja standardnih i najčešće upotrebljavanih teističkih argumenata. Koliko su oni logički snažni?

1. Primarni pokretač. Kretanje zahteva pokretača. Svaki pokretač, takođe, zahteva svog pokretača. Nastavimo li niz, zapadamo u beskonačnu regresiju, tj. apsurd. Stoga, mora postojati „prvi pokretač kojeg ništa nije pokrenulo“, a to je bog.

Argument primarnog pokretača pati od kontradiktornosti. Iz premise koja kaže da kretanje zahteva pokretača, zaključuje se da postoji prvi pokretač kojeg ništa nije pokrenulo. No, recimo da se to može zanemariti. Postoji još veća logička praznina od ove: zašto taj i takav prvi pokretač mora biti bog? Dalje, zašto to mora biti hrišćanski bog, tj. bog s obeležjima koja mu pripisuju hrišćanske svete knjige? Argument, naime, nimalo ne gubi na snazi (ili slabosti) ukoliko se pojam „bog“ zameni pojmom „leteće špageti čudovište“ ili „Zevs“.

2. Prvi uzrok ili kosmološki argument. Sve što postoji mora imati uzrok. Univerzum postoji. Dakle, univerzum mora imati uzrok, koji je pak posledica nekog svog uzroka. Da bi se izbegla beskonačna regresija, tj. apsurd, mora se pretpostaviti prvi uzrok koji nije posledica nekog prethodnog uzroka. Taj neuzrokovani prvi uzrok je bog.

Kao i prethodnom, i ovom argumentu je inherentna kontradiktornost. Glavna premisa kaže da sve mora imati uzrok, a zaključak tvrdi da bog nema uzroka.

Osim što se ne može racionalno objasniti zašto je beskonačna regresija manje poželjna od arbitrarno postuliranog prauzroka – boga – postavlja se i pitanje zašto se status neuzrokovanog uzroka, umesto bogu, ne bi dao samom univerzumu? Ako ništa drugo, objašnjenje nastanka univerzuma bi tada bilo jednostavnije i elegantnije; imalo bi jedan element manje. Arbitrarno nametanje prvobitnog uzroka praktično proizvodi logičku grešku: argument podrazumeva entitet čije postojanje treba da dokaže.

[Carl Sagan; Hitchens; Hawking – Did God Create the Universe?; What happened before the big bang? ; Nothing]

3. Ontološki argument. Dobro, istina i plemenitost postoje u različitom stepenu. Dakle, mora postojati nešto što predstavlja maksimum ovih atributa. To je bog. Bog je biće od kakvog se ne može zamisliti veće (ne u fizičkom smislu). Ako ne bi postojao, onda bi bilo moguće zamisliti ga većim. Stoga, bog postoji.

Mora da je čuveni Bertrand Rasel (Bertrand Russell) baš ovaj argument imao u vidu kada je rekao da svaki ontološki argument predstavlja poseban slučaj loše gramatike (gramatika kao skup pravila pravilnog, tačnog mišljenja).

Iako ljudima to često promakne, ontološki argument je praktično naopak. Počiva na shvatanju egzistencije kao atributa. Naprotiv, ona je prethodna datost. Tek nakon što nešto postoji, ono može imati svojstva poput dobrote, lepote, plemenitosti.

Svojstva koja se pripisuju bogu, tačnije, ona koja mu pripisuje hrišćanstvo, rađaju niz ontoloških problema za teiste. Ako je bog sveznajući, i ako uzmemo da je Isus bog, on je morao unapred znati da će se žrtvovati i uskrsnuti. Ako je to znao, šta je zapravo žrtvovao? Ukoliko je bog svemoćan, da li to znači da može da napravi kamen koji ne može da podigne? Ako ne može da ga napravi, nije svemoćan; ako može da ga napravi, ali ne može da ga podigne, ponovo nije svemoćan.

4. Teleološki argument. Mada o tome nemaju znanje, tela u prirodi usmerena su prema nekom ishodu, odnosno cilju. Neko inteligentno biće moralo je obezbediti svrhu i cilj njihovog delovanja. Stoga, takvo biće postoji i to biće je bog.

Najjednostavnije rečeno, ovaj argument unapred podrazumeva ono što tek treba da dokaže. Naime, svaki pokušaj da se nešto objasni zahteva širi kontekst u kojem će se razumeti pojam ili pojava čijem se objašnjenju teži. Nastojanje da se „objasni“ univerzum podrazumeva postojanje nečeg sveobuhvatnijeg od univerzuma. Problem je što je univerzum sve što postoji. Ako bi bog i postojao, on bi morao biti njegov deo. Ukoliko pak objašnjenje univerzuma zahteva postuliranje nekog višeg univerzuma, onda objašnjenje boga mora podrazumevati njegovog boga i tako ukrug.

S nastankom i širenjem kreacionizma, a potom i „teorije“ inteligentnog dizajna (ID), teleološki argument dobio je na značaju, što je praćeno proliferacijom njegovih različitih fomulacija. Sve, međutim, predstavljaju varijaciju osnovne teme i svaka pati od ozbiljnih logičkih kurcšlusa:

Univerzumom upravljaju prirodni zakoni. Zakoni zahtevaju zakonodavca. Zakone univerzuma propisao je nadnaravni bog i on mora postojati.

Prirodni zakon je opis, a ne preskriptivno pravilo. Univerzum nije rukovođen ničim. Prirodni zakoni nisu ništa drugo do naše, ljudske, koncepcije o tome kako se univerzum i ono što ga čini ponaša. Ne radi se o nalozima, zakonima, propisima, receptma… Štaviše, ako bi teleološki argument bio validan, božjim umom takođe bi morali upravljati neki principi koji, po logici argumenta, zahtevaju donosioca.

Malo je verovatno da je život, u svoj svojoj kompleksnosti, nastao slučajno. Drugi zakon termodinamike kaže da svaki sistem teži neredu, što onda znači da je evolucija nemoguća. Stoga, mora postojati stvaralac, dizjaner.

Zbog pseudo-naučnog prizvuka, ovo je jedna od omiljenih formulacija teleološkog argumenta kojoj pribegavaju zastupnici ID. Ona je, međutim, krcata greškama.

Najpre, biolozi ne tvrde da organizmi nastaju u jednom koraku, zahvaljujući jednoj slučajnoj mutaciji. Evolucija je po definiciji dugotrajan proces – postepena akumulacija minornih, praktično neuočljivih promena, koje se događaju kroz generacije.

Drugo, procenjivati verovatnoću nečega što je već činjenica – potpuno je nelogično. Zamislimo dobitnika na lutriji koji kaže: „Verovatnoća za dobitak je bila toliko mala da ja verovatno nisam dobio sedmicu.“

Dalje, kreacionisti najčešće pogrešno citiraju drugi princip termodinamike, koji govori o povećanju nereda u zatvorenom sistemu. Zemlja, planeta koju naseljavamo, jeсте otvoreni sistem koji energiju dobija od sunca. Usložnjavanje je normalna posledica sunčevog i drugih energetskih inputa, baš kao što je to slučaj s embrionom, na primer. U nekoj tački u vremenu, razume se, naše sunce će se ohladiti i život na zemlji će nestati.

Univerzum je suviše dobro prilagođen za nastanak života da bi to bilo slučajno. Dizajn zahteva dizajnera. Stoga, mora postojati dizajner i to je bog.

Teško je navesti nešto netačnije od tvrdnje da je univerzum odlično mesto za život. Naprotiv, univerzum je izrazito neprijateljska sredina za život:

U prošlosti, život s naše planete zbrisan je pet puta. Čak 99.9 odsto vrsta koje su postojale tokom istorije života na Zemlji, izumrle su. Osim toga, normalna materija, kao što su zvezde i planete, zauzima manje od 0.0000000000000000000042 odsto onog dela univerzuma koji možemo da posmatramo. Živi svet čini još manji deo. Ako je univerzum ičemu naklonjen, moglo bi se reći da su to crne rupe.

U čemu se sastoji osnovni previd zastupnika ovog argumenta? Ne shvataju da stvar stoji sasvim obrnuto: Iluzija o gostoljubivosti univerzuma posledica je činjenice da smo kao bića adaptirani na život u onom njegovom delu koji naseljavamo.

[Brian Greene – Why is our universe fine-tuned?; Is the Universe Fine Tuned for Life?; Cosmic Voyage; Dawkins – Fine-tuning + Anthropic Principle; Michio Kaku – Multiverse Theory; Carl Sagan – The Great Demotions + A Universe Not Made for Us]

5. Argument zasnovan na čudima. Čuda opisana u Bibliji predstavljaju kršenje ili suspenziju prirodnih zakona. Kako su se dogodila, ona moraju biti posledica natprirodne sile. Ta sila je bog.

Nema dokaza da su se čuda opisana u Bibliji odista dogodila. Za neka se naprosto može reći da predstavljaju statistički malo verovatne događaje. Uzmimo sasvim ovozemaljski primer: činjenica da samo jedna osoba preživi avionsku nesreću u kojoj strada preostalih 200 putnika i članova posade nije čudo; još manje se može reći da se radi o aktu božjeg milosrđa (ako bog postoji, osim što je poštedeo život jednoj osobi, ubio je 200 drugih ljudi u jednom cugu).

Čitav argument počiva na prethodnom prihvatanju Svetog pisma kao istinitog. Reč je, međutim, o tekstu koji obiluje čudima tamo gde im nije mesto. Tako, na primer, Bog stvara zemlju pre svetlosti i zvezda, a ptice i neke sisare pre reptila; razdvajanje svetlosti i tame događa se prvog dana postanja – tri dana pre nego što nastaju sunce i zvezde kao izvori svetlosti; biljke nastaju trećeg dana, odnosno dan pre nego što će bog stvoriti izvore svetlosti neophodne za fotosintezu.

Sama Biblija je istorijski netačna, sadrži činjenične greške, nekonzistentna je i kontradiktorna. Isto tako,jevanđelja protivreče jedna drugima, čak i u pogledu najvažnijih događaja koja opisuju, kao što su Isusova genealogija i uskrsnuće.

[Deconversion: The Bible; A History of God; PBS Buried Secrets; CH4 Who wrote the Bible?; Core of the Jesus myth]

6. Paskalova opklada. Postojanje boga ne može se dokazati. Ukoliko, međutim, bog postoji, vernik dobija sve (raj), a nevernik gubi sve (pakao). Ako pak bog ne postoji, vernik ne gubi ništa, a nevernik ne dobija ništa. Stoga, verom u boga se dobija sve, a ne gubi ništa.

Mada se teisti na nju ponekad pozivaju kao na „dokaz“ postojanja boga, formulacija čiji je autor francuski filozof Paskal (Blaise Pascal) ne govori ništa o nužnosti nadnaravnog bića. Može se reći da predstavlja zastrašivanje posledicama koje prete neverujućem pojedincu, zbog neverovanja, i argumentu u korist vere na bazi iracionalnog straha. Osim toga, formulacija je netačna.

Nije istina da vernik ništa ne gubi zbog svoje vere. Pod jedan, umanjuje vrednost sopstvenom ovozemaljskom životu u korist mita o životu posle smrti i konstantno žrtvuje istinu i iskrenost da bi laž održao živom. Religija pak zahteva vreme, energiju i novac; često predstavlja oruđe u rukama tirana, a još češće pretnju čovekovoj slobodi.

Isto tako, nije istina da ateista ne dobija ništa time što ne veruje u boga. Psihološki posmatrano, individuacija i samoaktuelizacija su nemoguće ili barem polovične bez slobode mišljenja, radoznalosti, prava na sumnju.

Pogledajmo još i ovo: Paskal je bio katolik. Bog o kojem on govori je hrišćanski bog. Hrišćanstvo, naravno, nije jedina monoteistička religija. Šta ako bog zaista postoji, ali pravi bog nije Hrist nego Alah? Paskala ili bilo kog hrišćanina to dovodi u jednaku opasnost pred bogom kao i ateistu.

7. Argument na bazi morala. Za razliku od životinja, ljudska bića su sposobna za moralno suđenje i delovanje. Osećajem za moral obdarilo ih je natprirodno biće – bog. Da nije njega, ljudi bi bili bez moralnog uporišta.

Suštinski, reč je o argumentu iz neznanja. Etički sistemi zasnovani su na vrednosti koju ljudi pripisuju životu: dobro je ono što je dobro za život; loše je ono što životu preti. Ljudski um biološki je predisponiran da „zna“ razliku između onoga što podstiče i onoga što sputava ili uništava život. Za tako nešto, bog nije potreban.

[Babies can tell right from wrong; Moral behaviour in animals; Altruism in Chimps and Toddlers; Trust, Morality and Oxytocin]

Jedna od premisa na kojoj počiva ovaj argument – da su ljudi jedine moralne životinje – po svemu sudeći je netačna.

[Majmuni, Ptice, Šimpanze]

Kakve moralne svetonazore nalaže Biblija? Kakav je moralni uzor bog kojeg opisuje? Hrišćanski bog je mizogini tiranin koji toleriše, čak zapoveda, držanje robova, silovanje žena i ubijanje dece. Onog trenutka kada neko odluči da ne poštuje zapovest o ubistvu žene zato što nije devica ili deteta zbog nepoštovanja roditelja, on priznaje da je moralno suđenje – uočavanje razlike između dobra i zla – moguće i bez boga.

Iz ovog argumenta proističe i načelo poznato u formulaciji:

Kada ne bi bilo boga, sve bi bilo dozvoljeno.

Ova teza podrazumeva dve stvari: (1) boga kao moralno uporište; (2) boga kao vrhovni autoritet koji propisuje šta je dobro (moralno), a šta loše (nemoralno, zlo).

Iz prve teze sledi da neverujući ljudi nemaju moralnog uporišta. Drugim rečima, nisu u stanju da razlikuju dobro od zla. Emprijski dokazi kažu nešto sasvim suprotno: društva s manjim udelom vernika su, između ostalog, manje konfliktna (pdf); ateizam i sekularna organizacija društva su u pozitivnoj korelaciji s ličnim i opštim blagostanjem (pdf).

Druga teza predstavlja još veći problem za teiste. Naime, postavlja se sledeće pitanje: Da li je nešto dobro zato što to bog odobrava ili ga bog odobrava zato što je to dobro?

Recimo da se teista opredeli za drugu opciju. U tom slučaju, činjenica da je nešto dobro „starija“ je od boga. Drugim rečima, razlog što je nešto dobro nema veze s bogom; bog samo konstatuje da je nešto dobro i zato to odobrava.

Prva alternativa pak uvodi arbitrarnost; na primer, ubistvo je nemoralno zato što ga bog ne odobrava. Drugim rečima, ubistvo nije nemoralno ili zlo samo po sebi, već je takvo zato što ga takvim smatra bog. Da li to onda znači da bi ubiti čoveka bilo sasvim u redu kada bi bog tako nešto odobrio? Zamislivo je, naime, da se bog iz nekog razloga naljuti na ljude i odobri ubistvo. Ako bi ono time postalo moralno ispravno, onda moral zavisi samo od božje volje, a ona, kao i svaka volja, može biti promenljiva. Moral je, dakle, arbitraran i relativan – suprotno od ideje o bogu kao uslovu apsolutnog morala od kojeg teista polazi.

Teista, svakako, uvek može da odgovori da bog nikada ne bi odobrio ubistvo, jer je bog dobar. To nas, međutim, vraća na gore pominjanu drugu opciju, prema kojoj je dobro ono što bog odobrava. Onda iskaz „bog je dobar“ ne znači ništa drugo do da bog odobrava samog sebe. Apsurd.

[Morality – Good without Gods; Sam Harris – Science and Morality; Dawkins on Absolute Morality; The West Wing; Deconversion: Morality; Christianity is Immoral]

Argumenti koji to nisu

Mada se tako mogu nazvati sve tvrdnje kojima teisti „dokazuju“ postojanje boga, s širenjem učenja o ID nastao je čitav niz očiglednih pseudoargumenata – formulacija u koje nije uložen trud da barem liče na logičke iskaze:

Argument na bazi ličnog iskustva.

On se svodi na tvrdnju da je lična spoznaja boga dovoljan dokaz njegovog postojanja. Problem je, međutim, što lično spiritualno (mistično) iskustvo ne ukazuje ni na šta izvan uma onog koji nešto tvrdi.

Bez namere da ovo zvuči uvredljivo i omalovažavajuće, stručnjaci za mentalno zdravlje koji rade s akutno psihotičnim pacijentima svakodnevno se suočavaju s ovom vrstom „argumentacije“ od ljudi koji tvrde da su sam Isus Hrist, Napoleon, Jovanka Orleanka, Elvis Prisli… Njihove halucinacije i deluzije jestu njihova realnost – to niko ne spori – ali ih to ne čini Napoleonom ili Elvisom.

Teisti skloni ovom argumentu često tvrde da ateisti ne mogu da se uvere u postojanje boga jer im nedostaje spiritualno čulo. Negiranje boga od strane ateiste, kaže se, bilo bi isto kao kada bi slepa osoba negirala boje. Analogija, na žalost teista, ne stoji. Za razliku od boga, slepi ljudi i ljudi koji imaju tipičan vid dele isti fizički svet. U tom svetu, moguće je pratiti putanju svetlosti od zdravog oka do mozga.

[PBS Doco; Dawkins; Deconversion: Personal Relationship; How it feels to have a stroke; Ramachandran]

Naučnici veruju u boga.

Ovaj argument je zapravo pozivanje na autoritet i nikako ne ide u prilog teistima. Mada nema spora da znatan broj naučnika veruje u boga, svakako je više onih koji su ateisti. Drugim rečima, ateisti se najmanje jednako dobro mogu pozvati na autoritet tog tipa.

Ovaj argument pada, međutim, na ozbiljnijem nivou. Niko od naučnika koji i javno govore o svojoj ličnoj veri ne tvrdi da ima naučne dokaze za postojanje boga, niti pristaje da o bogu govori drugačije osim kao o ličnom bogu.

Mnogo ljudi veruje u boga.

Tačno. To, međutim, ništa ne govori o bogu, već o čovečanstvu. Popularnost neke ideje ne dokazuje ništa o toj ideji; reč je o logičkoj grešci poznatoj kao argumentum ad populum. Osim toga, ne veruju svi vernici u istog boga. Postoji više monoteističkih i bezbroj paganskih bogova, pri čemu su uverenja koja zastupaju njihovi sledbenici ponekad direktno međusobno isključiva.

Kraći put

Mada bavljenje svakim pojedinačnim teističkim argumentom može da bude zabavno, činjenica je da svi pate od manje-više istih nedostataka: nedefinisani ili loše definisani pojmovi u premisama; povezivanje premisa u zaključak koji iz njih ne proističe… Štaviše, korumpirana je čitava logika na kojoj počivaju, što je moguće videti iz pretpostavki koje su u njih ugrađene:

1 Pretpostavka da nam logika može nešto reći o entitetu koji, kako sami teisti tvrde, nije ograničen logičkim koordinatnim sistemom koji poznajemo. Po svemu sudeći, svemoćni bog može da krši i zakone logike.

2 Pretpostavka da zakonitosti i principi koji važe „unutar“ našeg univerzuma stoje i „izvan“ njega – ma šta to značilo – i mogu se primeniti i na entitete koji su zamišljeni tako da postoje nezavisno od našeg univerzuma.

3 Pretpostvaka da dedukcijom možemo zaključivati o entitetu za koji se tvrdi da je veći od univerzuma i ljudskog bića, a da pri tom koristimo ograničene resurse nesavršenog i konačnog uma i naša ljudska, ograničena iskustva.

4 Svaki od navedenih argumenata tvrdi da dokazuje postojanje natprirodnog bića ili entiteta, zatim ga izjednačava s tradicionalnim entitetom poznatim kao „bog“, a da prethodno ne nudi odvojenu definiciju postuliranog entiteta, niti nastoji da dokaže da on jeste isto što i „bog“.

U najkraćem, teistički argumenti ne pružaju dovoljno osnova za verovanje u postojanje entiteta „bog“ ili „inteligentni dizajner“. S druge strane, kako na ideju boga nije moguće primeniti logičke ili naučne principe koje koristimo u spoznaji prirodnog sveta, nemoguće je dokazati ni da bog ne postoji.

U šta onda treba verovati?

Možda je najbolji odgovor na to pitanje – novo pitanje. Zašto bi trebalo verovati u bilo šta? U redu, neko je u stanju da zamisli biće veće od svega postojećeg: omnipotentno, sveznajuće, najmilosrdnije… Zašto bi trebalo ići korak dalje i verovati da to što je moguće zamisliti zaista i postoji?

Ako vam se čini da ova linija rezonovanja za ishodište ima stav da ne treba verovati ni u šta, u pravu ste. Važno je, međutim, imati u vidu jednu ogradu: Ovaj stav važi samo za teren apsolutnog uverenja.

Ateista, takođe, ima uverenja. Veruje da će sunce narednog dana ponovo izaći ili da će neko ko bez odgovarajuće opreme skoči s vrha nebodera – poginuti. Ovo su, međutim, uverenja zasnovana na naučnim principima i opservacijama. Opravdana su barem u onoj meri u kojoj postoje dokazi da ponašanjem u prirodi vladaju neki principi i da je na osnovu njih moguće nešto osnovano predvideti. Božanski entiteti pak, osim što su nedostupni našim čulima, nisu dostupni ni eksperimentalnim testiranjima i modelovanju. Utoliko je aspolutno neopravdano imati apsolutna uverenja na tom terenu.

Autor: Sonja Pavlović

%d bloggers like this: