Bit uvrede

Osoba koja je uvredljiva očekuje nužno pozitivno mišljenje drugih o sebi. Dakle, ne pozitivno mišljenje koje je zasluženo, nego a priori pozitivno mišljenje.

Bit uvrede, njeno srce, nalazi se u onome ko je uvređen, a ne u onome koji vređa.

Bez uvređenog – uvreda ne postoji.

Onaj koji vređa“ u stvari malo toga govori o osobi, jer je uvreda stvar percepcije posmatrača, dok „onaj koji je uvređen“ govori veoma mnogo (uglavnom loših stvari) o osobi o kojoj se priča.

Šta je uvreda?

Definisaću je ovako: uvreda je izrečen lični stav osobe A, koji u osobi B izaziva osećaj uvređenosti.

Neki su skloni u definiciju ubacivati „nameru da se povredi“, međutim, ta je definicija promašena zato što, implicitno, podrazumeva telepatske sposobnosti posmatrača – kako bismo, inače, imali uvid u nečije namere?

U svakom slučaju „namera da se uvredi“ uvek biva pucanj u prazno onda kada se puca na osobu koja nije uvredljiva.

No, razmotrimo, ipak, mogućnost po kojoj je uvreda „namera da se nekoga povredi sprovedena u delo“.

Odnos uvrede i uvređenosti

Uvređenost je uvek stvarno stanje, stvaran osećaj kod određenog pojedinca, dok je uvreda (koja podrazumeva „nameru da se uvredi“) najčešće ništa drugo do – fatamorgana.

Uvredljiva osoba će se često uvrediti tamo gde nije postojala nikakva namera za povređivanjem te osobe od strane druge osobe.

Brojni su primeri za to – ako okarakterišete nešto što je rekla kao glupo, ta će osoba shvatiti da ste nju okarakterisali kao glupu, to jest, da ste je uvredili.

Iz toga proizlazi da se dotična osoba poistovećuje s jednom svojom izrečenom rečenicom, a što opet znači da zaista jeste glupa, iako joj to niko nije rekao.
(Mada, kad malo razmislite – niko od glupih i nije glup zbog toga što im je neko tako rekao.)

Uvredljiva osoba će se često uvrediti i tamo gde, u stvari, niko nije govorio o njoj konkretno.

Recimo, uzmimo da neko kaže: „Osobe koje puše su neodgovorne“. Neko se može ne slagati s tom izjavom, i izneti protivargumente, ali, ako postoji osećaj uvređenosti onda to znači da se osoba prepoznala u navedenom opisu.

Šta je, naime, izvor uvređenosti?

Da li je to izrečena reč ili nešto drugo?

O izvorima uvređenosti

Osnovni izvor uvređenosti je kompleks niže, zakamufliran u kompleks više, vrednosti.

Osoba koja je uvredljiva očekuje nužno pozitivno mišljenje drugih o sebi.

Dakle, ne pozitivno mišljenje koje je zasluženo, nego a priori pozitivno mišljenje.

Onda kada izrečeni sud pokaže da takvog a priornog pozitivnog mišljenja nema, sujeta je povređena i oseća se uvređenost.

Povređena sujeta zahteva krivca i kaznu, to jest, zahteva da se druga osoba predstavi kao manje vredna (kao „onaj koji je sklon vređanju“). Ovde imamo ništa drugo nego klasičan primer projekcije.

Autor: Sanja Maksimović

%d bloggers like this: