Alan Tjuring – otac savremenih računara

Alan Tjuring je bio čovek nesputane, slobodne misli, nesretno rođen u vremenu u kom je zadužio celo čovečanstvo, a sopstvena zemlja mu se odužila porugom i čudovišnom kaznom.

Alan Mathison Turing

Alan Mathison Turing

Smrt Alana Tjuringa (Alan Mathison Turing), 8. juna 1954. godine, imala je gotovo beznačajan odjek u javnosti. Nije bilo dugih in memoriam članaka u novinama, nije bilo prigodnih programa na radiju, a i najveći britanski javni servis, čuveni BBC, ćutao je.

Poneki skromni članak, uz sećanje njegovih kolega i članova porodice, probijao se kroz sramotni zid ćutanja, podignut da odbrani nehumani i neetički zakon iz 1885. godine, po kom je Tjuring bio okrivljen i osuđen za „veliku nepristojnost“ sa drugim muškarcem.

Da, Alan Tjuring je bio homoseksualac.

Više od toga, Alan Tjuring je bio genije, briljantni matematičar, logičar, kriptolog i teoretičar računarske nauke.

Više i od toga, Alan Tjuring je bio otac savremenih računara i veštačke inteligencije.

Najviše od svega, Alan Tjuring je bio čovek nesputane, slobodne misli, nesretno rođen u vremenu u kom je zadužio celo čovečanstvo, a sopstvena zemlja mu se odužila porugom i čudovišnom kaznom.

Rođen je 1912. godine u Londonu, u porodici škotskog aristokratskog porekla, kao drugi sin. Alanov stariji brat Džon nasledio je titulu i obaveze plemića, pa su okolnosti dopustile da se genijalnost mlađeg Tjuringa nesmetano razvija kroz školovanje i priliku da se posveti karijeri naučnika.

Ipak, sasvim je moguće da ukoliko niste matematičar, informatičar ili eventualno ljubitelj špijunskih priča iz Drugog svetskog rata za njegovo ime niste čuli i da vam ne znači kao ime Tesle, Edisona, Vata, Njutna, Galileja ili Pitagore. Bez obzira na to, u pitanju je čovek bez čijeg rada teško da biste danas čitali ovaj elektronski članak, teško da biste „surfovali“ Internetom i teško da biste uživali u igranju neke gejmerske konzole ili svoj mobilni telefon koristili kao mali prenosni računar. Ili bismo možda ipak imali personalne računare, Internet, mobilne telefone i konzole za igranje, ali kao sasvim drugačije, moguće i banalnije uređaje.

Genijalnost mladog Tjuringa se pokazivala još od najranijeg detinjstva. Donekle uskraćen za stalno prisustvo roditelja, koji su zbog očevog posla bili prinuđeni da vreme provode između Engleske i Indije, Tjuring se okrenuo detinjem istraživanju, otkrivanju sveta i sitnim interesovanjima, koja su kasnije postala životna opsesija matematikom i logikom. Ipak, pojedini biografi navode da je u onim trenucima u kojima je porodica bila na okupu, uticaj majke, Etel Sare, doprineo da mladi Tjuring nesmetano razvija svoja interesovanja i specifičan pogled na svet.

Bez obzira na to što u prvim godinama njegovog detinjstva roditelji nisu bili stalno prisutni, Tjuringovo obrazovanje nije bilo prepušteno slučaju. Osim bračnog para koji je brinuo o njemu i starijem bratu tokom odsustva roditelja, za razvijanje detinje radoznalosti u kvalitetniji pristup znanju zaslužno je i upisivanje mladog Tjuringa u školu „Sent Majkl“, a potom, kada je napunio trinaest godina, i u prestižnu nezavisnu školu „Šerborn“. Već u tom ranom, školskom uzrastu, učitelji su uočili specifičnu genijalnost Alana Tjuringa, kao i njegovu neutoljivu žeđ za znanjem, toliko snažnu i nepokolebljivu da je u vreme štrajkova železničara biciklom putovao tih stotinak kilometara između Sautemptona, gde je porodica u to vreme živela, i sedišta škole u Šerbornu.

Ipak, istine radi, treba reći da nisu svi učitelji bili oduševljeni Tjuringovom opsesijom matematikom, umesto ostalim klasičnim naukama. Gotovo autistično, Tjuring je bezmalo zanemarivao ostale školske obaveze, istražujući domete sopstvene logike i sopstvenu mogućnost rešavanja složenih matematičkih problema. Kao anegdote ostaju zabeležena njegova rešenja teorema, koje su uspešno rešene decenijama pre toga, a na šta Tjuring nije obratio pažnju, skoncentrisan na sopstvene algoritme rešavanja. Pamti se i kako je sa 15 godina uspešno rešavao matematičke probleme, složenije od školskog uzrasta u kom je bio, kao i to da je sa 16 godina prosto „progutao“ rad Alberta Ajnštajna i čak ekstrapolirao Ajnštajnovu analizu Njutnovih zakona kretanja.

U „Šerbornu“ je Tjuring začeo i prijateljstvo, a po nekim biografima i platonsku ljubavnu vezu sa kolegom Kristoferom Morkomom (Christopher Morcom), što ga je inspirisalo za još intenzivniji i nadahnutiji rad na matematičkim problemima. Kada je Morkom iznenada umro 1930. godine od komplikacija usled goveđe tuberkuloze, Tjuring je bio slomljen. Iz sačuvane prepiske sa majkom se vidi da je smatrao da je doživeo najteži udarac u svom životu i gubitak koji nikada neće preboleti. Taj događaj je u potpunosti razbio sve preostale verske iluzije koje je Tjuring još mogao imati i od tog trenutka pa do kraja života bio je iskreni ateista. Sve prirodne, pa i biološke fenomene, od klimatskih promena pa do funkcionisanja mozga, počeo je da posmatra kao čisto materijalističke, iako je zadržao uverenje da svojevrsni duh opstaje i nakon smrti tela.

Nakon „Šerborna“, Tjuring se posvetio studijama na prestižnom Kraljevom koledžu (King’s College) u Kembridžu, gde je 1934. godine sa izuzetnim uspehom diplomirao na matematici. Već naredne godine postaje asistent, a na osnovu sjajne doktorske disertacije na temu centralne granične teoreme. To što sam Tjuring nije bio svestan toga da je pomenuta teorema dokazana još 1922. godine nije ni na koji način umanjilo utisak komisije o njegovom originalnom i preciznom pristupu. Doduše, sam Tjuring se često nervirao kada bi saznao da je dokazivao već dokazane stvari, ali u njegovom umu sama zagonetka je bila mnogo bitnija od mogućnosti da ju je neko nekada i negde već rešio.

Još pre početka studija, Tjuring se zainteresovao za ono što je nemački matematičar David Hilbert 1928. godine nazvao „problemom odlučivanja“ (Entscheidungsproblem), tj. osnovom svih današnjih algoritama – čistim logičkim argumentom ili pitanjem na koje su jedini mogući odgovori „DA“ i „NE“. Nakon dugog izučavanja, mladi Tjuring je 1936. objavio rad na ovu temu, u kom je na briljantan način preuredio rezultate Kurta Gedela (Kurt Gödel) iz 1931. godine i zamenio neke složenije mehanizme koje je ovaj predvideo formalnim i jednostavnim hipotetičkim uređajima koje su kasnije nazvane „Tjuringove mašine“.

Najjednostavnije posmatrano, Tjuringova mašina ima rudimentarnu konstrukciju. Sastoji se od beskonačne trake koja na sebi ima kućice u koje mogu da se upisuju simboli i glave koja može da čita i piše simbole. Za Tjuringovu mašinu se definiše azbuka simbola koja će se u njoj koristiti, i spisak stanja u kojima glava za čitanje i pisanje može da se nalazi. Definišu se početno stanje (Sp) i završno stanje (Sk). Početno stanje je stanje u kome se mašina nalazi na početku rada, a kada mašina dođe u završno stanje, prestaje sa radom. Glava može da se pomera za jedno polje ulevo (L), za jedno polje udesno (D), ili da ostane u mestu (M). U zavisnosti od stanja u kome se glava nalazi i od simbola koji se nalazi u kućici iznad koje je glava postavljena, glava će u tu kućicu upisati određeni simbol, pomeriti se levo ili desno (ili ostati u mestu), i promeniti svoje stanje. Ovaj proces se ponavlja dok Tjuringova mašina ne stigne u završno stanje.

Uspešno je dokazao da bi takva mašina mogla da obavi ma koji matematički proračun, ukoliko bi on bio predstavljen u formi algoritma. Potom je dokazao da ne postoji rešenje „problema odlučivanja“, tako što je isprva pokazao da je „problem zaustavljanja“ za Tjuringove mašine bez konačnog rešenja. Uopšteno gledajući, pomoću algoritma nije moguće reći da li će zadata „Tjuringova“ mašina ikada zastati.

Dakle, problem zaustavljanja je problem odlučivanja koji se može izraziti na sledeći način – ako je dat opis računarskog programa, odrediti da li će program završiti sa izvršavanjem ili će nastaviti da se izvršava do u beskonačnost. Ovo je ekvivalentno problemu odlučivanja za dati program i ulaz, da li će program ikada stati za taj ulaz ili će se izvršavati beskonačno dugo.

Za vreme u kom je Tjuring postavio ove modele to je bilo izuzetno napredno, posebno imajući na umu da je praktična potvrda efikasnosti, uz konkretne fizičke modele računara, došla znatno kasnije.

I kao po pravilu, i ovde je postojalo slično rešenje koje je objavljeno pre Tjuringovog. Alonzo Čerč (Alonzo Church) je neposredno pre Tjuringa dao svoj dokaz, iako je Tjuringov bio detaljniji, i predviđao takozvanu „Univerzalnu Tjuringovu mašinu“, sa idejom da bi takav uređaj mogao da izračuna sve što je makar i teorijski podložno izračunavanju. Danas se bez ikakve sumnje ovaj Tjuringov rad smatra osnovnim konceptom savremenih računara, a „Tjuringova mašina“ je središnji deo proučavanja u teoriji izračunljivosti.

Ipak, od 1936. do 1938. godine, Tjuring je svoja znanja produbljivao baš pod mentorstvom Čerča, u Prinstonu, šireći polje interesovanja sa čiste matematike ka kriptologiji, napravivši čak u tom periodu tri od četiri stepena elektromehaničkog binarnog umnoživača (računska mašina). Godine 1938. je doktorirao na logici rednih brojeva i relativnom računanju kao delu principa rada računskih mašina. Tokom rada u Prinstonu, uspeo je da nadogradi koncept „Tjuringove mašine“ uvođenjem koncepta tzv. „Proročke mašine“ (oracle), učinivši je boljom.

Po povratku na Kembridž, počeo je da prati predavanja nadahnutog filozofa Ludviga Vitgenštajna (Ludwig Josef Johann Wittgenstein), na temu osnova matematike. Provodili su mnogo vremena u razgovorima punim slaganja i razmimoilaženja mišljenja, gde je Tjuring branio formalizam, dok je Vitgenštajn bio na stanovištu da matematika ne otkriva nikakve apsolutne istine, već ih zapravo izmišlja poput kakvog izumitelja. Ove rasprave su dodatno oblikovale kritički um mladog genija, koji teško da je mogao imati boljeg „rivala“ od Vitgenštajna. Čuveni Bertrand Rasel (Bertrand Russell) je umeo da kaže da je Vitgenštajn najsavršeniji primer genija punog strasti, dubine, snage i nadmoći.

Enigma

Enigma

Negde u to vreme, Tjuring počinje da radi na određeno vreme u Državnoj školi za kodiranje i šifre (Government Code and Cypher School – GCCS). Nimalo slučajno, upućen je u odeljenje koje se bavilo pokušajima razbijanja šifara nemačke sofisticirane mašine za kodiranje, čuvene „Enigme“.

Nedugo potom počinje i Drugi svetski rat i Tjuringov rad postaje sve samo ne na određeno vreme. Još pre početka rata, negde u julu 1939, poljska šifrantska služba je prosledila Britancima i Francuzima detalje električnog sistema rotora „Enigme“, i detalje svojih pokušaja dešifrovanja. Zajedno sa iskusnim razbijačem šifri, Dilijem Noksom (Alfred Dillwyn ‘Dilly’ Knox), Tjuring se upustio u detaljniju, širu analizu naprave, nasuprot osetljivom poljskom principu, koji je u velikoj meri zavisio od određenih lako izmenjivih procedura šifrovanja, čemu su Nemci često pribegavali.

Tjuringov pristup je kasnije postao poznat kao „Tjuringova kriptološka bomba“ ili samo „Tjuringova bomba“, otelotvorena u uređaju koji je dešifrovao „Enigmu“, simulirajući njen rad, a nazvana tako kao pandan poljskom pristupu, poznatom kao „bomba kryptologiczna“. Uz Tjuringa, ovom projektu je značajno doprineo i njegov kolega, matematičar Gordon Velčman (Gordon Welchman).

Od 4. septembra 1939, dan nakon objavljivanja rata Nemačkoj, GCCS se preselila u danas legendarni Blečli Park (Bletchley Park), i tu je Tjuring načinio svojih čuvenih pet kriptoanalitičkih proboja, koji su danas deo metodologije ove svojevrsne nauke. Osim specificiranja „bombe“, razotkrio je proceduru izmene indikatora „Enigme“, razvio statističku proceduru efikasnije upotrebe „bombe“ (tzv. „Banburismus“), razvio proceduru razotkrivanja podešavanja koturova mašine za šifrovanje „Lorenz SZ 40/42“ (popularna „Tunny“), koju je nazvao „Tjuringerija“ (ili šaljivije „Turingismus“), a pri kraju rata je razvio i skrembler glasovnih poruka, nazvan „Dilajla“.

Rad na „bombi“ se, najjednostavnije rečeno, sastojao u traženju rešenja iz kontradikcija, tj. iz svojevrsnog paradoksa. Naime, uređaj je analizirao ogroman broj mogućih kombinacija i odbacivao sve one koje su davale nelogična rešenja, ostavljajući tako za analizu tek mali broj mogućnosti. Ako se uzme da je početni broj kombinacija iznosio 1019 varijanti (1022 za mornaričke „Enigme“), jasno je kako je sofisticiran morao biti takav uređaj, načinjen pre više od 70 godina. Zna se da je prva takva instalacija uspešno pokrenuta 18. marta 1940. godine.

Ipak, do jeseni 1941. godine, mali tim kriptoanalitičara, u kom su sem Tjuringa i Velčmana bili još i Hju Aleksander (Hugh Alexander) i Stjuart Milner-Beri (Stuart Milner-Barry), imao je na raspolaganju samo par „bombi“, i gotovo nikakve šanse da redovnim kanalima dobije još ljudi ili sredstava za rad. Nadmetanje sa Nemcima je bilo ogorčeno. I dok su se momci iz Blečli Parka svim snagama trudili da dešifrovanjem smanje savezničke gubitke, Nemci su unapređivali svoje „Enigme“. Na vrhuncu frustracije, Tjuringov tim je, zaobilazeći sve protokole i redovne kanale komunikacije, 28. oktobra napisao očajničko pismo samom Čerčilu, tražeći minimalna sredstva za tako velike rezultate i mogućnost spasavanja toliko života običnih vojnika. Šokirani Čerčil je smesta naredio svom glavnom vojnom savetniku, generalu Izmeju (Hastings Lionel „Pug“ Ismay), da se Tjuringovom timu obezbede sva sredstva i ljudstvo koje traže. Već 18. novembra počelo je novo doba Blečli Parka, da bi do kraja rata više od dve stotine „bombi“ radilo za saveznike.

Među njima, najznačajnije i tehnološki najnaprednije su bile svakako one koje su rešavale šifriranje nemačkih mornaričkih „Enigmi“, znatno složenijih od drugih uređaja u upotrebi tokom rata. Za potrebe rada na ovom problemu, osnovana je zasebna sekcija u okviru GCCS, nazvana „Hut 8“.

Takođe, tokom rata je napisao i dva stručna rada o kriptoanalizi, koji su bili toliko sveobuhvatni i kvalitetni, da su postali dostupni javnosti tek 19. aprila 2012, neverovatnih 58 godina nakon Tjuringove smrti.

Iz tog perioda ostale su zabeležene i brojne anegdote koje ovog genija opisuju i kao ekscentrika i donekle autističnu osobu, zarobljenu i istovremeno slobodnu samo u sopstvenom svetu misli. Tako se pamti da je pri obaveznoj regrutaciji, na formularu, na krajnje formalno pitanje „Da li razumete da ovim potpisom potvrđujete svoje obavezno prisustvo na vojnim vežbama i paradama?“, on odgovorio sa „Ne“. Tek kada se nekoliko puta nije pojavio na obaveznim vojnim vežbama i kada mu je odgovorni oficir zapretio vojnim sudom, ustanovilo se da on zaista i nije bio obavezan da dolazi, budući da se nije ni obavezao. Takođe, principijelno je odbijao da potpiše sopstvenu ličnu kartu, pravdajući to zakonom koji je zabranjivao pisanje po ličnim dokumentima. Zapravo, njegova logika je bila surova, hladna i proračunata, a opet nepogrešiva.

Kolege iz Blečli Parka su se sećale kako je „Profa“, kako su Tjuringa zvali, početkom juna uvek imao snažne napade polenske groznice i kako je uvek nosio gas masku dok je biciklom dolazio na posao. Međutim, bicikl je bio neispravan i lanac je spadao nakon određenog, uvek istog broja okreta pedala. Ipak, umesto da bicikl da na popravku, Tjuring je radije brojao obrtaje, i silazio sa bicikla na vreme da lanac podesi i tako uđe u novi ciklus brojanja. Takođe, svoju šolju za čaj je redovno lancem vezivao za radijator, da mu je neko ne bi ukrao dok nije u kancelariji. Među njegove posebnosti svakako spada i to da je bio vrstan atleta, u punoj kondiciji i tokom rata, te da je, kada su se održavali važni sastanci u Londonu, povremeno pretrčavao ta 64 kilometra razdaljine.

Godine 1941. Tjuring je ponudio brak koleginici kriptoanalitičarki Džoan Klark (Joan Clarke). Međutim, ta veridba je kratko trajala. Nakon što joj je priznao da je homoseksualac, a što nju, prema svedočenjima poznanika, nije ni najmanje iznenadilo, Tjuring je odlučio da odustane od ideje braka.

Kako Tjuring nije bio naročito zainteresovan za šefovanje, najveći deo njegovih poslova upravnika sekcije „Hut 8“, ubrzo je preuzeo Hju Aleksander (Hugh Alexander), što je i samom Tjuringu dalo više slobodnog vremena, tj. vremena za nove projekte. U novembru 1942. godine otputovao je u SAD i pridružio se kriptoanalitičarima Mornarice SAD, koji su radili na sopstvenoj „bombi“ za razbijanje mornaričke „Enigme“, uz posetu njihovoj Laboratoriji za računske mašine (United States Naval Computing Machine Laboratory) u Dejtonu (Ohajo). Prema svedočenjima očevidaca, nije bio naročito oduševljen pristupom i rešenjima koje su njegove američke kolege predstavile i smatrao ih je tapkanjem u mestu i gubljenjem vremena.

Tokom boravka u SAD pomogao je i da laboratorije kompanije „Bel“ projektuju prvi skrembler govora (SIGSALY), što ga je podstaklo da se po povratku u Englesku detaljnije posveti tom tehničkom, ali i matematičko-kriptološkom izazovu. Po povratku u Blečli Park, preuzeo je dužnost generalnog konsultanta za kriptoanalizu. Aleksander je bio zahvalan za priliku da bude šef odseka, ali nikada nije zaboravljao da spomene da je jedini zaista nezamenljivi član tima bio i ostao Tjuring. Sa popriličnom dozom gorčine je, godinama nakon rata i naročito nakon Tjuringove smrti, govorio kako se njegova otkrića uzimaju zdravo za gotovo, bez i malo razmišljanja o vrhunskom naporu genija da te ideje učini stvarnim.

Godine 1943. proces dešifrovanja nemačke „Lorenz SZ 40/42“ mašine za šifrovanje, takozvana „Tjuringerija“, otelotvoren je u prvom elektronskom, digitalnom računaru sa fiksnim programom, jednom namenom i promenljivim koeficijentima, nazvanom „Kolos“ (Colossus Mark 1). Računar su prema Tjuringovim idejama, ali bez njegovog direktnog nadzora ili pomoći, izradili Tomi Flauers (Thomas “Tommy” Harold Flowers) i Maks Njumen (Maxwell Herman Alexander “Max” Newman). Može se reći da je na taj način pokrenuta era računara, sa velikom napravom sa 1500 termionskih cevi, sposobnom da procesira 5000 karaktera u sekundi. Za ovim modelom, sastavljenim decembra 1943, a stavljenim u kriptoanalitički pogon 5. februara 1944. godine, sledilo je još devet unapređenih verzija do kraja rata i još jedan dovršen praktično na samom završetku ratnih dejstava.

Priča o Tjuringovom uređaju za skremblovanje glasa, „Dilajli“, nažalost, nije bila tako srećna. Naime, i pored toga što je uz pomoć inženjera uspeo da načini prenosni uređaj za skremblovanje glasa, sposoban da bez problema stane u kabinu tenka, ili da ga na frontu nosi vezista, Tjuring je zakasnio da projekat dovrši pre kraja ratnih dejstava. I mada je uspešno demonstrirao kako radi, niko od nadležnih nije bio zainteresovan, kratkovido zanemarivši buduće potrebe za ovakvim uređajem. O naprednosti ove naprave govori i to da su se skrembleri bolji od nje pojavili u tajnim službama tek početkom ‘60-ih godina. A tada ni Tjuringa već dugo nije bilo među živima.

Ekcentrični „Profa“ je za svoje ratne zasluge dobio orden Reda britanske imperije 1945. godine, iako još veoma dugo o tome nije smelo javno da se govori.

U prvim godinama nakon rata, Tjuring se doselio u londonsko naselje Ričmond, gde je u Nacionalnoj laboratoriji za fiziku (National Physics Laboratory – NPL) radio na projektovanju takozvane „Automatske računske mašine“ (Automatic Computing Engine – ACE). Zanimljivo je da je svoj rad, tj. saznanja koja je stekao tokom rata, morao potpuno da preformuliše s obzirom na to da je i dalje bio obavezan na čuvanje vojne tajne, tj. tajni Blečli Parka. Tek 1950. godine je računar ACE, sa memorijom od 25 kB i brzinom procesiranja podataka od 1 MHz, pokrenuo prvi program, postavši istovremeno najbrži računar na svetu u tom trenutku. U to vreme je Tjuring, razočaran time što je morao da podatke daje „na kašičicu“ zbog čuvanja vojne tajne, već odavno napustio NPL. Interesantno je reći da je Tjuringa sa idejom pretekao još jedan čuveni matematičar, Džon fon Nojman (John von Neumann), ali je uprava NPL-a odbacila fon Nojmanov projekat kao nedovoljno razrađen i kao nedovoljno originalan, zbog toga što je sadržavao neke od Tjuringovih originalnih odeja i koncepata.

Bilo kako bilo, era računara je otpočela, i zahuktavala se, pokrenuta Tjuringovim idejama. U narednim godinama je na ovom konceptu izrađen veći broj novih računara, koji su ubrzo namenu nalazili u vazduhoplovstvu, poštanskoj službi ili na univerzitetima.

Tjuring je za to vreme, od 1948, bio zaposlen na Odseku za matematiku Univerziteta u Mančesteru, kao zamenik direktora računarske laboratorije i neko ko je direktno razvijao softver za tamošnji računar – „Manchester Mark 1“.

Tu je prvi put počeo detaljnije da razvija ideju o veštačkoj inteligenciji i u tu svrhu predložio eksperiment, koji je kasnije nazvan „Tjuringov test“, kao način da se utvrdi da li je mašina „inteligentna“.

Ideja se zasnivala na tome da čovek sa ulogom arbitra postavlja pitanja, odnosno komunicira sa računarom i sa drugim ljudskim bićem. Svi učesnici su odvojeni jedni od drugih, a uspeh se meri time koliko je nemoguće razlikovati odgovore mašine, od odgovora drugog ljudskog bića. Sam test se ne bavi tačnošću odgovora, već samo prati koliko su odgovori nalik na tipične ljudske odgovore. Naravno, komunikacija se odvija samo tekstualno, da bi se izbegle eventualne greške u računarskoj/mašinskoj interpretaciji ljudskog glasa. Tjuring je predlagao i stvaranje softvera koji bi u početku podsećao na um deteta, da bi vremenom učio i napredovao. Čak i danas na Internetu postoji mnoštvo takvih „mašina“, koje u „razgovoru“ sa korisnicima ispituju valjanost Tjuringovog testa. Sa druge strane, obrnuti Tjuringov test je već dugo više od običnog malog testa ili zabave i pod imenom „CAPTCHA“ se već neko vreme koristi kao prilično pouzdan test za to da li je korisnik programa ili onaj ko sajtu pristupa čovek ili računar.

Godine 1948, zajedno sa svojim kolegom sa studija Dejvidom Čampernounom (David Gawen Champernowne), Tjuring je započeo rad na programu za igranje šaha, namenjenom računaru koji još nije ni postojao. Kako ni 1952. godine, kada su bili zadovoljni programom, nije bilo računara dovoljno moćnog da program obradi, isprobali su ga tako što je Tjuring izigravao računar, i koristio oko pola časa po potezu, a sa druge strane ove partije koja je i snimana bio je još jedan Tjuringov kolega, mladi Alik Gleni (Alick Edwards Glennie).

Gotovo iz zabave, krajem četrdesetih godina Tjuring je izumeo i takozvanu „LU dekompoziciju“, metodu rešavanja matričnih jednačina korišćenjem gornje i donje trougaone matrice.

U okviru tog „igranja“ matematikom poslednje dve godine života je posvetio i logici paternizacije tj. obrazaca, kao i matematičkoj biologiji, tj. Fibonačijevoj filotaksiji, okarakterisanoj postojanjem Fibonačijevog niza (0, 1, 1, 2, 3, 5, 8, 13, 21, 34, 55, 89, 144, 233, 377…) u strukturi biljaka. Žalosno je da je većina radova na tu temu objavljena tek 1992. godine, kada je izašao zbornik Tjuringovih radova, uprkos tome što se on smatra suštinskim začetnikom ove grane matematike.

U decembru 1951. ili ranom januaru 1952. godine, Tjuring je upoznao devetnaestogodišnjeg Arnolda Mareja (Arnold Murray) ispred bioskopa u Mančesteru. Nakon zajedničkog ručka i priče o „elektronskim mozgovima“, Tjuring je pozvao mladića da provede sa njim vikend u njegovom domu, što je ovaj i prihvatio, ali se tog vikenda nije pojavio. Nakon toga su se igrom slučaja ponovo sreli, počeli da se češće viđaju i, napokon, stupili u vezu. Tjuring je bio nastrojen zaštitnički prema Mareju i želeo je da mu um otvori prema nauci, dok je ovaj sa druge strane samo koristio Tjuringa i povremeno ga potkradao, što je ovaj ignorisao.

Nakon nekoliko nedelja, 23. januara 1952. godine, mladić je pomogao prijatelju da provali u Tjuringovu kuću, što je Tjuring prijavio policiji. Na nagovor advokata, pisao je Mareju, spomenuvši tu ponovo sitna potkradanja, uz najavu kraja veze. Besni Marej je došao do njegove kuće, napao ga i pripretio da će policiji razotkriti njihovu homoseksualnu vezu. Nakon razgovora, završio je u Tjuringovom krevetu, nagovestivši mu da je mogući provalnik nezaposleni poznanik po imenu Hari. Tokom noći, Tjuring je sakrio čašu iz koje je Marej pio i sutradan je, sa otiscima na njoj, odneo u policiju, izmislivši usput priču o tome kako je do čaše došao. Policija je već uhvatila Harija, pa im je Tjuringova priča bila sumnjiva, pa je nakon kratkog propitivanja ovaj nervozno priznao istinu o svojoj vezi sa Marejem.

Policija je smesta podigla optužnicu protiv Tjuringa, za „veliku nepristojnost u suprotnosti sa Odeljkom 11, Amandmana na Zakon o krivičnim delima iz 1885. godine“, dakle prema anahronom, diskriminišućem pravnom aktu, starom gotovo 70 godina, a koji se bavio homoseksualnošću.

Treba spomenuti da je u to vreme zapadni svet zahvatila nova panika protiv homoseksualaca, pokrenuta u SAD lovom na veštice koji je inspirisao Ričard Nikson (Richard Nixon), a fanatično sprovodio šovinista i šarlatan Džo Mekarti (Joe McCarthy). Raspad Britanske imperije i intenziviranje hladnog rata, stvarali su društveni konzervativizam koji je zahtevao žrtvene jarčeve, a homoseksualci su posmatrani kao oni koji slabe društvo.

U takvom društveno-političkom okruženju se sudilo i Tjuringu. U njegovu odbranu su navođeni doprinosi za vreme rata i orden koji je dobio od kralja, ali je sud sve to odbacio kao nebitno. Ocenjen je kao „sigurnosni rizik“ i tako bedno žrtvovan. Sud mu je ponudio izbor nedostojan čoveka – zatvorsku kaznu ili uslovnu kaznu uslovljenu pristankom na hemijski tretman injekcijama stilbestrola, sintetičkog estrogena, što je, suštinski, ekvivalent hemijske kastracije. Psihički nespreman na mogućnost zatvora, pristao je na hemijski tretman, uveren da će dejstvo umanjenja libida trajati dok traje i tretman. Nažalost, nije bio u pravu.

Od dejstva injekcija, Tjuring je postao impotentan i razvila mu se ginekomastija, tj. počele su da mu rastu grudi. Postepeno je upadao u sve dublju depresiju i morao je da potraži i pomoć psihijatra tokom godinu dana podvrgavanja ovoj suludoj metodi.

Njegovom ionako teškom psihičkom stanju nakon presude dodatno je doprinelo i suštinsko izbacivanje sa mesta konsultanta u nasledniku GCCS, Državnom glavnom štabu za komunikacije (Government Communications Headquarters – GCHQ). Tome je kumovao talas paranoje o sovjetskim agentima koji homoseksualno zavode britanske naučnike i tako od njih izvlače tajne, što je bila dodatna besmislica u čitavom nizu nehumanih poteza prema ovom tihom geniju.

Agonija je okončana 7. juna 1954. godine. Tjuring je tog dana preminuo, a njegovo telo je pronašla čistačica dan kasnije, sa napola pojedenom jabukom na noćnom stočiću pored kreveta. Mrtvozornik je utvrdio da je smrt nastupila trovanjem cijanidom, a iako jabuka nije ispitana, pretpostavio je da ju je Tjuring umočio u cijanid, i na taj način uneo otrov u sebe. Uzimemo li u obzir to koliko je Tjuring voleo Diznijev crtani film iz 1937. godine, „Snežana i sedam patuljaka“, ovakav ishod zaista nije bio nemoguć, što snažno podržavaju i Tjuringovi biografi. Postoji i teza po kojoj je isparenja cijanida udahnuo slučajno, baveći se u kućnoj laboratoriji pozlatom pomoću kalijum cijanida. Ima i onih koji tvrde da je to namerno učinio, da bi olakšao sopstvenoj majci, koja bi teško podnela to da je namerno sebi oduzeo život. Kremiran je 12. juna, pepeo mu je rasut po krematorijumu, a njegovo ime i delo su gotovo nestali iz istorije narednih trideset godina.

Čak je i Kraljevsko društvo, britanska akademija nauka, tek kratkim, sterilnim tekstom ispratila Tjuringa, doprinevši licemernom odnosu zvaničnika prema čoveku čiji je greh bio u tome što je prihvatao svoju prirodu, a čija kazna je bila najobičnija travestija prirode i nasilje nad njom.

Od 1966. godine, Udruženje za računarske uređaje je počelo da dodeljuje Tjuringovu nagradu za izuzetan doprinos teoriji ili tehničkim rešenjima u računarskoj tehnici, a danas se ta nagrada smatra punopravnim ekvivalentom Nobelovoj nagradi.

Od sredine 80-ih godina prošlog stoleća, zid ćutanja oko Tjuringovog života i dela počinje da se ruši, uglavnom zahvaljujući predstavama pozorišta iz londonskog Vest Enda i postavkama na Brodveju. BBC tek 1996. godine emituje prvu TV dramu o njegovom životu, a tek 1998. godine, na Tjuringov 86. rođendan, Komisija za istorijska zdanja i spomenike Engleske otkriva tablu na zgradi u kojoj je Tjuring rođen, da bi 2004. godine, na pedesetu godišnjicu smrti, bila otkrivena i tabla na zgradi u kojoj je stanovao, u gradu Vilmslou. U poslednjih 25 godina više statua, plaketa, mostova, čak i deonica puteva i drugih memorijalnih postavki je podignuto širom Engleske, ali i sveta, da obeleži život i rad ovog povučenog genija. Od Blečli Parka i Mančestera, pa do Karipskih ostrva i Bostona, sećanje na Tjuringa živi kroz građevine i naučne, sportske i kulturne manifestacije. Urbana legenda, kasnije čvrsto demantovana, čak je i logo kompanije „Apple“ dugo povezivala sa svojevrsnim omažom Tjuringu.

Ipak, mogu li svi spomenici, table, mostovi, poštanske marke, predstave i filmovi natkriliti nepravdu i prebrisati nečovečnost koja je posredno ubila Tjuringa?

Teško, vrlo teško…

Vlada koja se ogrešila najviše o Tjuringa, najduže je i ćutala. Tek 2009. godine, nakon peticije Džona Grejem-Kaminga (John Graham-Cumming), premijer Gordon Braun (Gordon Brown) se u ime vlade zvanično izvinio Tjuringu, nazvavši tretman kom je bio podvrgnut „gnusnim“.

U decembru 2011. godine, elektronskom peticijom je traženo posthumno pomilovanje Tjuringa. Da, deluje krajnje bizarno da je uopšte i potrebno tražiti pomilovanje za kaznu po jednom tako anahronom i suštinski čudovišnom zakonu, ali izgleda da i dalje živimo u svetu neverovatnih paradoksa, paradoksa koji su obeležili i život i smrt Alana Tjuringa. Kao tužni i u ljudskom i moralnom smislu bedni rezultat te peticije, sadašnji britanski ministar pravde, Lord Tom Mekneli (Tom McNally) odbio je svaki razgovor o pomilovanju, naglasivši da je Tjuring osuđen sasvim pravilno, prema tadašnjem zakonu, i da je sam kriv što se bavio zabranjenim aktivnostima, dok se, pride, složio da bi takav zakon danas bio sasvim neprihvatljiv. Istine radi, recimo i to da je ovaj sramni zakon povučen tek 1967. godine. Petnaest godina prekasno za Tjuringa, milenijumima prekasno za razum.

Ipak, uporni borci za pravdu su 26. jula 2012. godine predali Domu lordova predlog zakona o pomilovanju za Tjuringa.

Taj zakon i dalje čeka da dođe na red… dok računari postaju sve značajniji deo naše svakodnevice, uporno podsećajući na delo „profe“ iz Blečli Parka.

Setite se zato ponekad Alana Tjuringa, bilo dok igrate najnoviju „pucačinu“, dok vam GPS pomaže da se ne izgubite na putovanju ili dok čitate ovaj elektronski zapis.

Autor: Marko Ekmedžić

Alan Mathison Turing