Trojanski konj

Kritika religije, ma koliko oštra bila, morala bi se smatrati temeljnom demokratskom tekovinom.

Trojanski konj

Teror političke korektnosti i multikulturalizma ide na ruku verskim fanaticima koji bitku biju zapadnim oružjem – ljudskim pravima. Tu prevashodno mislim na islam, religiju koja, kao nijedna druga, od srednjeg veka, pribegava nasilju i pretnji nasiljem u obračunu sa neistomišljenicima po bilo kom osnovu, uključujući tu i sektaške sukobe unutar samog islama. Bez obzira na međusobno masakriranje sunita i šiita, i najmanja opaska na račun islama shvata se kao islamofobija koja će izazvati nesrazmeran gnev muslimana.

Šta se može imati protiv multikulturalizma? Ništa.

Problem je jedino u tome što multikulturalizam funkcioniše jednosmerno, što će reći, u razvijenim sekularnim društvima sa jakim mehanizmima zaštite ljudskih prava. Prisećam se epizode sa seminara CIReL-a (Centra za istraživanje religije pri Beogradskoj otvorenoj školi) o verskoj i etničkoj toleranciji. Jedan od predavača na seminaru, islamski teolog Muhamed Jusić, na čitanje nam je dao tekst pod nazivom „Spuštanje vela u Evropi ili nad Evropom?“. Između ostalog u tekstu stoji i sledeće:

„Bez obzira šta mislili o muslimanskim pokrivalima za ženska lica i tome šta ona simboliziraju, ništa manje nije zabrinjavajuća spoznaja da država daje sebi za pravo da bilo kome određuje kako će se oblačiti i koje lične izbore može donositi. Zato je još u januaru 2010. kada je Francuska nagovijestila mogućnost zabrane nikaba u javnim institucijama, u ‘The New York Timesu’ osvanuo uvodnik pod naslovom „Talibani bi vam aplaudirali“.

Ovo je tipičan i zabavan primer zamene teza – predstavnik religije nalazi za shodno da, pozivajući se na sekularizam i ljudska prava (formulacija „država koja sebi daje za pravo“) brani oblik verskog fundamentalizma i otvorene mizoginije.

Razmotrimo trenutnu situaciju u Evropi. Zbog svog standarda, kako onog ekonomskog tako i u oblasti ljudskih prava, Evropa je krajnje odredište mnogim iseljenicima i azilantima koji maštaju o boljem životu. Među njima je i mnogo muslimana. Zahvaljujući njihovoj stopi nataliteta, koja je, procenjuje se, tri puta veća nego kod evropskog stanovništva nemuslimanske vere, Francuska bi, primera radi, već kroz nekoliko decenija, pri sadašnjem stanju stvari, mogla postati većinski muslimanska zemlja. Dosadašnje iskustvo s muslimanskim imigrantima govori u prilog tome da većina njih nije spremna da prihvati svetovne i građanske vrednosti zemlje domaćina. Međutim, to im nimalo ne smeta da te vrednosti iskorišćavaju da zahtevaju toleranciju za mizoginiju, antisemitizam, homofobiju, versku mržnju…

U Holandiji, zemlji poznatoj po svom liberalizmu i blagonaklonoj politici prema imigrantima, prema podacima iz 2012. godine, živi oko 850.000 muslimana što je oko 6% ukupnog broja stanovnika. Njihov veći priliv zabeležen je šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, kada je Holandiji bila potrebna nekvalifikovana radna snaga za poslove koji ne zahtevaju veću stručnu spremu. U Holandiji postoji oko 400 džamija, 45 islamskih osnovnih i dve islamske srednje škole.

Problem loše integracije muslimanskih imigranata i, posebno, njihovog neprihvatanja građanskih vrednosti zemlje domaćina primećen je dosta ranije, ali je u punom svetlu iskrsao 2004. godine s ubistvom filmskog reditelja Tea van Goga i hapšenjem pripadnika takozvane „Hofstad“ grupe, islamističke organizacije čije članstvo čine uglavnom mladi Holanđani marokanskog porekla, osumnjičene za pripremu terorističkih napada u Holandiji. Muhamed Bujeri, ubica Tea van Goga, pripadnik je ove grupe. Muhamed je, inače, rođen u Holandiji u porodici marokanskih imigranata.

Van Gog je, po scenariju Ajan Hirsi Ali, holandske feminističke aktivistkinje i političarke poreklom iz Somalije, napravio desetominutni film pod nazivom „Potčinjavanje“ (doslovan prevod reči musliman), koji govori o položaju žena u islamu. Film je na holandskoj televiziji emitovan avgusta 2004. godine, a van Gog je ubijen 2. novembra iste godine, na ulici u Amsterdamu, sa osam hitaca iz pištolja. Na njegovom telu ubica je ostavio poruku pretnje zapadnim vladama, Jevrejima i Ajan Hirsi Ali , a drugu poruku na pet stranica, s uobičajenim repertoarom pretnji i ideološkim momentima islamističke grupe Takfir-val-Hidžra, nožem je zabo na grudi ubijenog van Goga.

Policija je kod Muhameda prilikom hapšenja pronašla pesmu koja otkriva njegovu nameru da umre kao mučenik islama. Jedan od stihova glasi:

Alah otvara kapije
I daruje ti Raj
Umesto zemaljskog loma
Neprijateljima poručujem
Da će sigurno umreti
Gde god da ste
Smrt vas čeka

Ubica van Goga osuđen je na kaznu doživotnog zatvora bez mogućnosti pomilovanja. Za vreme suđenja, na koje je dolazio sa Kuranom pod miškom, majci ubijenog reditelja obratio se rečima: „Ne saosećam sa tobom. Ni malo te ne žalim. Ne žalim te jer si nevernica.“

Ovaj tragični događaj je u Holandiji pokrenuo niz debata na temu „verskih sloboda“ i radikalnog islamizma. Jedan od najoštrijih kritičara islamskog fundamentalizma svakako je kontroverzni političar Gert Vilders. Vilders je vođa Partije za slobodu, treće najjače političke stranke u Holandiji. Vilders, koga protivnici nazivaju rasistom, ultra desničarem i običnim populistom, autor je i kratkog političkog filma „Fitna” (arapski: neslaganje među ljudima, iskušavanje vere u teškim vremenima). Film, sačinjen od kombinacije sura iz Kurana i novinskih i TV izveštaja, za cilj ima da pokaže kako učenja iz Kurana vernike ohrabruju na terorizam, antisemitizam, nasilje prema ženama, pripadnicima drugih vera, homoseksualcima i uspostavlja vezu između Kurana i islamskog političkog univerzalizma.

Vilders u svojim javnim nastupima islam poredi sa fašizmom, Kuran s Hitlerovom „Mojom borbom“, islam naziva evropskim trojanskim konjem i nazadnom ideologijom, govori o nepomirljivoj razlici između evropskih građanskih vrednosti i islama, proroka Muhameda naziva pedofilom i kaže da bi u današnje vreme bio tražen kao terorista. Svojim ostvarenjima i javnim nastupima jasno ističe da multikulturalizam ne znači toleranciju netolerancije.

Vilders se zalaže za oporezivanje žena koje nose burke, zabranu muslimanske imigracije, kao i građenja novih džamija. Suđenje Vildersu zbog „iniciranja mržnje i diskriminacije“ počelo je u oktobru 2008. godine, nakon što je tri godine ranije pozvao na zabranu Kurana. Prvo suđenje završeno je saopštenjem izdatom iz kancelarije javnog tužioca: „Vildersovi komentari su štetni i uvredljivi za veliki broj muslimana, ali to ne znači da su i kažnjivi. Sloboda izražavanja vrši ključnu ulogu u javnim debatama u jednom demokratskom društvu. Što znači da su uvredljivi komentari u političkoj raspravi dozvoljeni“.

U januaru 2009, međutim, protiv Vildersa pokrenut je novi postupak. U uvodnom obraćanju veću sudija, Vilders je rekao: „Ovo je suđenje o slobodi izražavanja. Ali i o utvrđivanju istine. Izjave koje sam davao, poređenja koja sam pravio – jesu li istiniti? Jer, ako je nešto istina kako onda može biti protivzakonito?“ Vilders zbog brojnih pretnji smrću živi pod stalnom policijskom zaštitom, menja lokacije svakodnevno i sa suprugom se iz bezbednosnih razloga viđa samo jedanput nedeljno.

Godine 2002, u jednoj TV debati u kojoj je učestvovao Pim Fortujn (politički aktivista koji je otvoreno govorio o problemu integracije muslimanskih doseljenika u liberalno holandsko društvo) i jedan muslimanski klerik, Fortujn je napadno isticao svoju homoseksualnu orijentaciju. Imamu je konačno pukao živac i izvređao ga pogrdnim rečima iz uobičajenog repertoara uvreda za homoseksualce. Fortujn se, savršeno miran, okrenuo ka kameri, obraćajući se direktno gledaocima: „Ovo je taj trojanski konj netolerancije koji Holanđani puštaju u ime multikulturalizma“.

Pim Fortujn je ubijen na parkingu radio stanice u Hilversumu na severu Holandije u jeku predizborne kampanje, 6. maja 2002. godine. Njegov ubica je Holanđanin Volkert van der Graft, koji je svoje ubistvo pravdao željom da „zaštiti slabije grupe društva“ i muslimane kao „žrtvene jarce onih koji teže političkoj moći“.

Nakon svih ovih dešavanja, holandski ministar pravde, Piet Hein Doner, izjavio je 2006. godine da bi Holandija u jednom trenutku mogla da prihvati šerijat na ustavni način. „Ako dve trećine stanovništva sutra odluči da uvede šerijat onda takva mogućnost mora da postoji. Kako to možete sprečiti na zakonski način? Većina odlučuje. To je suština demokratije“.

Šerijat kao paralelni pravni sistem u Evropi već postoji. Šerijatski sudovi u Britaniji postoje još od 1982. godine i presude imama u vezi sa za građanskim sporovima, kao što su brak, razvod, finansijske nadoknade, pravosnažnost su imale samo ukoliko se obe strane u sporu slože da sud prihavate kao nadležan. Tako je bilo do 2008. godine, kada je, na osnovu člana 1996 britanskog Zakona o arbitraži, dozvoljeno da presude šerijatskog suda imaju puno pravno dejstvo, a kao pretpostavka prihvatanja nadležnosti suda uzima se činjenica da se jedna strana sudu uopšte i obratila za rešavanje spora. Nadležnost suda jeste ograničena (za sada) na građanske parnice i sporove. Budući da sud ima ograničene nadležnosti (opet valja istaći, za sada), najveći broj sporova koji rešava odnosi se na problematiku porodičnog života (porodično nasilje, razvod), međusobne nasilne obračune (napade, ulične bande, nanošenje telesnih povreda), pitanje nasledstva, finansijske nesporazume i slično.

Novinarka Daily Maila, Edna Fernandez, 2009. godine je dobila dozvolu da prati rad sudija imama iz „Islamskog šerijatskog saveta“ u Lejtonu. Za to vreme vodila je razgovore sa doktorom Hasanom, glavnim sudijom imamom, drugim sudijama članovima veća, kao i sa nekim od muslimanki koje su se sudu obraćale uglavnom zbog slučajeva porodičnog nasilja i zahteva za razvod braka. Većina sudija imama „školovala“ se u medresama Indije i Pakistana ili na islamskim fakultetima, kao što je Al-Azhar u Egiptu.

Britanski zakon ne priznaje razvod koji odobri šerijatski sud, niti šerijatski sud priznaje građanski razvod. Taksa za pokretanje parnice za muškarce iznosi 100, a za žene 250 funti (ženske iskaze pred sudom treba potkrepiti i potvrditi pa to više košta). Iskazi muškaraca se ne proveravaju i on može osporiti iskaze žene, pri čemu su potrebni svedoci sa strane, poželjno muški. Jedno muško svedočenje vredi kao dva ženska. Prema rečima doktora Hasana, to je zato što žene podležu osećenjima, dok muškarci najpre razmisle pre nego što progovore. I uprkos tako očiglednoj pristrasnosti sudova prema muškarcima i otvorenoj polnoj diskriminaciji, muslimanke se u velikom broju obraćaju šerijatskom sudu. Deca starija od sedam godina na starateljstvo se dodeljuju ocu.

Ovakvo stanje stvari u praksi je izrodilo još jedan neverovatan paradoks. Naime, šerijat dopušta brak sa devojčicama koje su, po britanskom zakonu, još uvek deca. Pronađeno je solomonsko rešenje koje odstupa od principa univerzalnosti prava. Muslimanima je priznato pravo da se (van Velike Britanije) venčavaju u skladu sa svojim običajima, ali se istovetna praksa izvan okvira braka zasnovanog na šerijatskom pravu smatra seksualnom zloupotrebom dece, koja podleže krivičnom gonjenju. Sudski presedan je bio slučaj u kome je suprugu venčanom po muslimanskim zakonima dozvoljeno da nesmetano nastavi obavljanje bračnih dužnosti sa trinaestogodišnjom devojčicom.

Podsetimo se nekih medijski propraćenih primera.

Autorima američke animirane komedije „South Park“ i žaoci njihove satire nije izmakao ni prorok Muhamed. Prvi pokušaj da se pomene dogodio se 2006. godine. Autori serije su pokušali da naprave satirični komentar na karikature proroka Muhameda objavljene u jednim danskim novinama. „Comedy Central“, koji emituje „South Park“, nije im to dozvolio. U aprilu 2010. godine, u jubilarnoj 200. epizodi serije, prorok Muhamed se javlja kao jedan od likova u epizodi. Sutradan po emitovanju ove epizode, na sajtu radikalne islamističke organizacije „Revolution Muslim“ sa sedištem u Njujorku, osvanulo je „upozorenje“, propraćeno odgovarajućim video zapisom, da bi Met Stoun i Trej Parker mogli završiti onako kako je u Holandiji završio Teo van Gog. Pored upozorenja, na sajtu su objavljene i privatne adrese dvojice autora serije. Naredna epizoda, zamišljena kao nastavak prethodne, po nalogu „Comedy Central“, cenzurisana je. Ove dve epizode takođe nisu emitovane ni na veb-stranici što je, inače, običaj nakon TV emitovanja.

Slučaj Salmana Ruždija i njegovog romana „Satanski stihovi“ ostaje kao slučaj koji je otvorio moderno poglavlje bogate istorije blasfemije i cenzure. Knjiga, za koju kritičaru kažu da je od znatne književne vrednosti, naišla je na žestoku osudu islamskih fanatika gotovo odmah po objavljivanju. Najpre je zabranjena u Indiji, a na demonstracijama u Britaniji javno je spaljivana. U februaru 1989. godine, nakon izuzetno nasilnih demonstracija u Pakistanu, vrhovni vođa Irana, ajatolah Ruholan Homeini, izdao je fatvu kojom se muslimani u svetu pozivaju da ubiju pisca i bilo koga iz izdavačkog sveta ko ima veze s objavljivanjem knjige. Ruždiju je u Britaniji dodeljena policijska zaštita i od tog trenutka počinje njegov neveseli život žrtve progonitelja, verskih fanatika.

Pisac je, srećom, još uvek živ. Iz Irana je 1998. saopšteno da je fatva povučena, a te iste godine Ruždi je objavio da se više neće kriti. Međutim, Iranska novinska agencija je 2006. godine objavila da je fatva ipak i dalje na snazi, budući da je može povući samo onaj koji ju je i izdao, a Homeini je umro 1989. godine.

Žrtava je ipak bilo. U julu 1991. ubijen je japanski prevodilac „Satanskih stihova“, Hitoši Igaraši (ironično, konvertit u islam i podržavalac ajatolahove fatve). Istog meseca i godine, u svom milanskom domu, pretučen je i nožem ranjen italijanski prevodilac romana, Etore Kapriolo. Norveški izdavač dela, Viliam Nigard je u oktobru 1993, ispred svoje kuće u Oslu, ranjen sa tri hica iz pištolja. Najozbiljniji zločin u vezi sa ovom fatvom dogodio se u Turskoj, jedinoj većinski muslimanskoj zemlji u kojoj roman nije bio zabranjen. Prevodiocu dela na turski, Azizu Nesinu, prećeno je u više navrata, a u julu 1993. islamski fanatici zapalilu su hotel u anadolijskom gradu Sivasu, u kome su se okupili intelektualci alevisti ,a čijem je okupljanju prisustvovao i sam Nesin. Nesin se spasao, ali su u požaru nastradala 37 pripadnika alevizma i dva člana hotelskog osoblja.

Vođe verskih zajednica izrazile su duboko žaljenje i razumevanje za bol nanet muslimanima. Imanuel Jakobovic, vrhovni rabin „Ujedinjene hebrejske kongregacije Komonvelta“, usprotivio se objavljivanju knjige. Kao i kanteberijski nadbiskup Robert Runsi. Na sekulranom zapadu novinski članci bili su prepuni razumevanja za „štetu i bol nanetu svetskoj muslimanskoj zajednici“ (?!), dok su političari, među njima i bivši američki predsednik Džimi Karter, tugaljivim frazama govorili o tome da je pisac „morao biti svestan posledica svog stvaranja“ i da je morao „uzeti u obzir osećanja vernika“.

Ono što se zapravo dogodilo je sledeće – jedan teokratski diktator je običnom pretnjom zadao udarac sekularnim vrednostima Zapada, među kojima je sloboda govora i izražavanja jedna od temeljnih. Politička korektnost kritike može poštedeti samo nevoljne osobine, kao što su nacija, rasa, pol, fizičke karakteristike, starost… S druge strane, ideologije, a religije se svakako kvalifikuju za ovu kategoriju, ne zaslužuju nikakav imunitet od kritike. Upravo suprotno. One nam svakodnevno pružaju i suviše razloga za žestoku i beskompromisnu kritiku. Kritika religije, ma koliko oštra bila, morala bi se smatrati temeljnom demokratskom tekovinom.

Sva neurastenija, histerija i šizofrenija indukovana religijom i nerazumnim zahtevom za njeno neupitno poštovanje, odlično je ilustrovana događajima izazvanim objavljivanjem karikatura u jednom danskom dnevnom listu u septembru 2005. godine. List „Jyllands Posten“ je objavio 12 karikatura različitih autora čija je tema bio prorok Muhamed. Pet meseci nakon objavljivanja karikatura u Danskoj, došlo je do nereda koji nisu ostavljali mesta sumnji o islamu kao religiji mira i ljubavi.

Demonstranti u Britaniji nosili su transparente na kojima je pisalo „Pogubite one koji kažu da je islam nasilna religija“. Britanci su poruku, izgleda, shvatili vrlo ozbiljno sudeći po tome da je Britanija bila jedna od retkih zapadnih zemalja čiji listovi nisu, u znak podrške danskim kolegama i slobodi govora, preneli neku od spornih karikatura. Zanimljivo je da niko od demonstranata koji su nosili transparente kojima se poziva na ubijanje protivnika islama nije uhapšen, ali su uhapšena dvojica protivdemonstranata koji su nosili sporne karikature.

I opet, razumevanje i saosećanje izražavani su za povređena osećanja muslimanskih vernika. Vladimir Putin, u to vreme ruski predsednik, izjavljuje da danska vlada slobodu govora koristi kao plašt kojim krije one koji vređaju muslimane, a Žak Širak, u to vreme predsednik Francuske, da „treba da se izbegne sve što može da povredi osećanja drugog, naročito verska“.

Vatikan je izdao saopštenje koje ovo ludilo sumira na najbolji način: „Pravo na slobodu misli i izražavanja iz Deklaracije o pravima čoveka ne može se odnositi na pravo da se vređaju osećanja vernika. To važi za sve religije.“

Jedna od morbidnijih reakcija na karikature zabeležena je u Iranu, čiji je predsednik Ahmadidženad poznat po tome što Holokaust naziva običnim mitom .Najtiražniji dnevni list u Iranu, „Hamšari“, raspisao je konkurs za 12 najboljih karikatura o Holokaustu.

Iz preobilja primera ekstremne verske zatucanosti i nepokolebljivog zahteva da se ona poštuje po cenu života, izdvajam tragikomičan slučaj iz 2007. koji je danima bio novinska vest širom planete.

Engleskinja Džilijan Džibons radila je kao učiteljica u engleskoj školi u Kartumu, glavnom gradu Sudana. Jednog dana uhapšena je na osnovu optužbe za vređanje islama jer je razredu dozvolila da plišanog medvedića nazovu Muhamed. Prijavila ju je koleginica iz škole, žena zaposlena u školskoj administraciji. Jedan od dečaka iz razreda, po imenu Muhamed, u pokušaju da učiteljicu, koju je razred voleo, spasi neprijatnosti, istupio je sa tvrdnjom da je plišani meda nazvan po njemu a ne proroku.

Zalaganje dece iz razreda nije imalo nikakvog efekta. Protiv učiteljice je podignuta optužnica po članu sudanskog krivičnog zakona za „vređanje religije, podsticanje mržnje, seksualno uznemiravanje, rasizam, prostituciju i nepoštovanje religioznih verovanja“ (sve to u jednom članu), a osuđena je za „vređanje religije“ na 15 dana zatvora i deportaciju. Međutim, oko 10.000 demonstranata, među kojima je bilo i onih sa mačetama, dan nakon suđenja i nakon što su imami po lokalnim džamijama držali zapaljive propovedi protiv nesrećne žene, izlazi na ulice grada zahtevajući smrtnu kaznu. Na demonstracijama su se čuli uzvici „nema tolerancije, ubijte je“, „streljajte je, streljajte“ … Nesrećna žena je nakon toga prebačena na tajnu lokaciju. Morala je da interveniše Velika Britanija, koja je u diplomatsku misiju u Sudan poslala dvoje parlamentaraca, muslimana. Oni su kod predsednika Sudana izdejstvovali njeno oslobađanje, nakon čega je vraćena nazad u Britaniju.

Po povratku u zemlju istraumirana učiteljica je izjavila: „Gajim veliko poštovanje prema islamu i ne bih svesno nikoga uvredila.“

Veliko poštovanje?

Često me nazivaju islamofobom. S razlogom. Islamofobija je strah od islama. Mene zaista plaši ova nehumana ubilačka ideologija i, posebno, posledice njenog neposrednog delovanja u svetu. Ali, tačnije bi bilo reći da sam antiislamist na način na koji je neko antinacista. U zemljama sa većinskim muslimanskim stanovništvom ne postoji koncept multikulturalizma, dok u zemljama sa manjinskim muslimanskim stanovništvom ovi uspevaju da nametnu svoje izrazito nazadne „vrednosti“ i, pri tom, većinsko nemuslimansko stanovništvo nateraju na „poštovanje“ istih. Monolitnost islamskog monoteizma ispoljava takav stepen okrutnosti i prema svojim sledbenicima i prema „nevernicima“ da ih temeljno dehumanizuje u obimu koji ovu religiju odvaja od bilo kakve „duhovnosti“.

Prilikom rasprava na temu islama, i religija uopšte, svakodnevno mi se skreće pažnja na to da je Kuran nastao u određenom vremenu, na određenoj teritoriji i pod određenim istorijskim okolnostima, te da bi trebalo da to imam u vidu kada ga kritikujem kao ideološku podlogu terorizma. U redu, ali budući su to spisi koje su pisali ljudi pod određenim istorijskim okolnostima, što bi trebalo da bude jasno svakome ko se potrudio da ih pročita i izanalizira, a ne nikakva otkrovenja i božija reč, i Biblija i Kuran odražavaju moral i vrednosti svog vremena i svojih zajednica. Oni nisu univerzalni, kako se to kroz neumornu klerikalnu propagandnu mašineriju uporno natura, a daleko od toga da predstavljaju vrhunac ljudske etike. Naprotiv. Kad god je čovečanstvo htelo da zakorači napred, u pravcu veće čovečnosti i napretka koji bi omogućio bolji život za više ljudi, moralo je koliko-toliko da se ratosilja tereta religije. Priznati to, jasno i glasno, značilo bi urušiti same osnove vladajućih monoteizama.

Autor: Aleksandar Lambros

Trojanski konj

%d bloggers like this: