Kraj homeopatije

Uprkos brojnim dokazima o neefikasnosti, homeopatija nalazi svoj put i do strukovnih udruženja lekara koji, prenebregavajući Hipokratovu zakletvu, svesno nanose pacijentima potencijalnu štetu i ugrožavaju čak i njihov život.

Kraj homeopatijeHomeopatiju je razvio Samuel Haneman krajem XVIII veka u Nemačkoj. Ovaj lekar i hemičar je verovao da je bolest posledica „neravnoteže“ u telu i da se može izlečiti „similia principom“ – „slično leči slično“. (grč. homoios – sličan, pathos – tegoba, patnja). Po ovoj teoriji, sićušna doza uzro(čni)ka bolesti, višestruko razređena u vodi, stimulisaće telo da se bori protiv nje. S obzirom na to da je ova metoda bila daleko elegantnija, jeftinija i pristupačnija širokim narodnim slojevima od tadašnjih metoda konvencionalne medicine (puštanje krvi, pijavice, klizme…), postala je vrlo popularna i široko prihvaćena.

Homeopatski lek se prilagođava individui. Homeopat ocenjuje ne samo fizički uzrok bolesti, nego i emocionalno stanje pacijenata, njihovu ličnost i temperament, pre no što odluči koji će lek upotrebiti. Pre početka terapije, sprovodi se obično i „elektrodijagnostika“ – procenjuje se „energetski disbalans“ koji je uzrokovao problem. Jedan od aparata kojim se „dijagnostikuje“ je, zapravo, kompjuterizovani galvanometar pod nazivom INTERRO (na slici), koji, navodno, meri promene električnog otpora kože pacijenta, koje potom pokazuju da li pojedini organski sistemi imaju odgovarajući „elektromagnetni energetski balans“. Zapravo, što je jači pritisak na kožu pacijenta, na ekranu se očitava viša vrednost što se, potom, tumači kao „zapaljenje“, dok niža vrednost označava „degeneraciju“ – rak ili aterosklerozu. Ovakva dijagnostika, naravno, nema nikakvu potporu u naučno dokazanim činjenicama o funkcionisanju ljudskog tela u uslovima zdravlja ili bolesti.

Potom se pacijentima daju homeopatski lekovi, zapravo, rastvori ili kuglice koji sadrže praktično nemerljiva razređenja aktivnih supstanci. Homeopatski lekovi su toliko razređeni da ne mogu imati bilo kakvo dejstvo na organizam (razređenja današnjih homeopatskih lekova se kreću od šest – 1/1.000.000 do 30 redova veličine – 1/1.000.000.000.000.000.000.000.000.000.000), pa i više. U ovolikom razređenju, neki od njih ne sadrže čak ni ceo molekul originalne biljke. Homeopati tvrde da „voda zadržava memoriju ‘vitalne esencije’ konkretne biljke ili minerala“, što će „probuditi“ organizam i on će, zapravo, sam sebe izlečiti. Ovo spada u domen tzv. pseudonauke i ni jednom poznatom naučnom metodom nije dokazivo.

Često se homeopate udružuju sa drugim „specijalistima“, naročito nutricionistima, koji u istom stilu preporučuju korišćenje kućnih prečistača vode („koje možete nabaviti kod nas po vrlo povoljnoj ceni, sa popustom“), zabranjuju korišćenje mikrotalasnih pećnica (jer uklanjaju „životnu energiju“, menjaju molekulsku strukturu namirnica…), kao i aluminijumskih folija (jer „izazivaju nastanak Alchajmerove bolesti“) itd.

U avgustu 2005, časopis „Lancet“ je objavio istraživanje Matijasa Egera i ostalih sa Univerziteta u Bernu (Švajcarska) i Univerziteta u Bristolu (Engleska) pod naslovom „Da li su klinički efekti homeopatije placebo efekti? Komparativna studija placebo-kontrolisanih ispitivanja homeopatije i alopatije“. Metodom meta-analize ispitani su rezultati 110 studija u kojima su upotrebljeni homeopatski lekovi i 110 studija u kojima su korišćene metode konvencionalne medicine, u istim patološkim stanjima. Posmatrani su efekti kako u malim studijama, slabijeg kvaliteta, tako i u velikim, kvalitetnim studijama.

U analiziranim homeopatskim studijama korišćena je klinička homeopatija, kompleksna homeopatija, klasična homeopatija i izopatija. U analiziranim studijama konvencionalne medicine, korišćeni su uglavnom lekovi – nesteroidni antiinflamatorni, antihistaminici, antibiotici i virostatici. U zaključku ovog opsežnog istraživanja, homeopatski lekovi su imali pozitivni efekt u malim, lošije definisanim studijama. U većim, kvalitetnijim studijama, homeopatija je pokazala iste rezultate kao placebo.

Kraj homeopatijeStudija, prema tome, jasno ilustruje uzajamno dejstvo i kumulativni efekat različitih izvora, te pokazuje da su efekti koji se vide u placebo-kontrolisanim studijama homeopatije KOMPATIBILNI sa placebo-hipotezom! Ovo, praktično, znači da je efekat homeopatije ISTI kao i efekat placeba.

Placebo efekat homeopatskih preparata savremena nauka objašnjava blizinom određenih zona (asocijativne, motorne i somatosenzorne) u kori velikog mozga, koje bi, angažovanjem kratkih i dugih projekcionih nervnih puteva, mogli dati nekakav efekat u smislu olakšavanja tegoba kod određenih bolesti. Ovo, međutim, nikako NIJE efekat samog homeopatskog leka.

Često se homeopate, suočene sa ovako egzaktnim naučnim dokazima, brane konstatacijama da homeopatski lekovi bar nisu štetni. Prema prof. Ernstu (Exeter University), homeopatski lek prouzrokuje pogoršanje bolesti pre no što počne da deluje. Problem je u tome što ovo pogoršanje može da bude tako teško, da zahteva i hospitalizaciju na nekoliko dana, što se obrazlaže kao neophodan korak na putu ka oporavku! Neki pacijenti tako završe čak i na odeljenjima intenzivne nege, što homeopate tumače kao dobar znak (?!), a konvencionalni lekari, ispravno, kao pogoršanje nelečene bolesti.

Homeopate, takođe, tvrde da meta-analiza nije urađena korektno, da su zanemarene negativne kliničke studije, a da je prevelik značaj dat pozitivnim studijama. Međutim, ni ova tvrdnja „ne pije vodu“, jer su upravo velike, bolje kontrolisane, tzv. „duplo slepe studije’’ (u kojima ni lekari ni pacijenti ne znaju koji preparat se daje), potvrdile placebo efekat homeopatije.

Naučnu javnost zabrinjava činjenica da homeopatija i dalje, uprkos brojnim dokazima o neefikasnosti, nalazi svoj put i do strukovnih udruženja lekara koji, prenebregavajući Hipokratovu zakletvu, svesno nanose pacijentima potencijalnu štetu i ugrožavaju čak i njihov život. Protiv ovoga se moramo boriti.

Autor: Dr Andrija Šrek