Glas razuma

Prof. dr Ljubiša Rajić je preminuo posle duge i teške bolesti.

Glas razuma

Ovo je jedna tipična rečenica, onakva kakvu možemo videti u većini članaka koji su izveštavali o ovom nadasve tragičnom događaju. Međutim, budući da sam Rajića poznavao ceo svoj život, pa i da mi je bio predavač na univerzitetu početkom ovog veka, meni to zvuči drugačije. Čini mi se kao da smo juče saznali da je bolovao od raka, te proklete bolesti, te mi se čini da taj period uopšte nije bio tako „dugačak“. Rak nam ga je uzeo, što se mene tiče, preko noći. Došao, pokupio, otišao. Veni, vidi…ubij.

Teško je (makar u ovome članku) odvojiti ličnu tragediju od jedne opšte. Padaju mi na pamet buduće mlade kolege skandinavisti, svi oni koji će u oktobru ove godine krenuti akademskim putem upisujući se na studije Grupe 18, Skandinavski jezici i književnosti. Oni nikada neće videti Rajića, oni ga nikada neće čuti, on im nikada neće održati predavanje. Pomisao je odista jeziva.

Onda se prisetim Rajićevih predavanja, kao i večitog osmeha koji je imao na njima. On je toliko voleo svoj posao i uživao u njemu. Svi mi, njegovi bivši studenti, sećamo se kako je umeo da skrene sa teme (kako kažu na engleskom, to get sidetracked) i da se zaputi manje utabanim stazama objašnjenja neke potpuno druge teme, teme koja se nije odnosila na predavanje. I ti momenti su nekako bili najzanimljiviji jer su davali jednu širu, komparativnu sliku. Vrlo lako je Rajić umeo da pređe sa prihvatanja hrišćanstva na Islandu godine 999. (ili 1000, nije sigurno) do statusa koje hrišćanstvo ima u Srbiji, ili inače. Ti kratki pogledi iz prošlosti ka sadašnjosti su mnogo otkrivali. Svi se sećamo priče koju je tako mnogo puta pomenuo, upravo o hrišćanstvu u Skandinaviji. Kako je govorio, Islanđani su se prosto sastali na tzv. Allthingu, „svesaboru“, i dizanjem ruke izglasali da prime hrišćanstvo – jer se prosto isplatilo. Misionari ih onda ne bi prisiljavali, a Islanđanima je bilo svejedno. Toliko o „iskrenoj religioznosti“ nekih hrišćana.

Isto tako je pričao i o nametanju hrišćanstva Skandinaviji. Ovaj proces je, naime, trajao. Kako Rajić objašnjava, bilo je potrebno nekoliko dodatnih stoleća da se hrišćanstvo „naseli“ u Skandinaviju. Ovo iz više razloga: jedan je činjenica da je Skandinavija udaljenja od pape. No, drugi razlog je zabavniji. Hrišćani su, naime, mačem i strahom širili svoju grotesknu „veru“. Plašili su ljude paklom kako bi se ovi priklonili religiji. Skandinavcima je to, prosto rečeno, bilo besmisleno. U Skandinaviji, gde je pre hiljadu godina bilo hladno, hladno, hladno, a grejna tela nisu postojala, vatra je bila voljena. „Plašiti“ nekoga da će, ukoliko se ne prikloni hrišćanstvu, biti večno na mestu gde vatre stalno gore, nije imalo nikakvog smisla. Genijalni hrišćani su paklom Skandinavcima obećavali raj. Bilo je zato potrebno naći druge načine. Jedan je bio sledeći: svakom ko se odluči na krštenje će jedno veliko, čisto, belo platno biti poklonjeno posle obreda. Sada su siromašni ljudi već masovno krenuli na krštenja, neki čak i po četiri-pet puta, samo kako bi dobili platno: u ono doba luksuz. Još jednom: toliko o „iskrenoj veri“.

Rajić nije bio samo osnivač Odseka za skandinavistiku; Citons celui qui ravira les joueurs de machine a sous : il peut atteindre… 3. bio je i neumorni borac protiv klerikalizacije. Bio je i jedan od prvih ljudi koji se zvanično ne bave religijom, a ipak istu poznaju bolje od onih koji su se busali u grudi kojekakvim „filozofijama religije“, „teologijama“, „bogoslovljem“ i sličnim besmislicama. Postalo je tada jasno da se jedino naučnik može baviti religijom, neko ko poznaje istoriju, društvo, te kako socium funkcioniše. „Teologija nije nauka i bilo bi bolje da je osnovana katedra za nauku o religiji, koju nemamo. To što je sekularna država dostignuće civilizacijskog razvoja, našu vladu ne zanima, uprkos tome što je i Republika Srbija ustavom određena kao takva”, pričao je Rajić sasvim lucidno, u zemlji u kojoj se vrši religijska indoktrinacija maloletnih. Kada je umro patrijarh, Rajić je ovako pisao: „Uvodi se trodnevna žalost kao da je on neka značajna istorijska ličnost za državu i društvo, a ne, suštinski, poglavar udruženja građana koje se zove Srpska pravoslavna crkva. A onda se slavi čovek u čiju čast se navodi to da je on bio lično veoma skroman. Pa, ovde ima još hiljade i stotine hiljada ljudi koji su veoma skromni. Uostalom, ne primećujem da je učinio nešto mnogo, počev od njegovog ekstremnog verskog konzervativizma – čuvena je njegova izjava da žene koje imaju menstruaciju ne bi trebalo da ulaze u crkvu jer su nečiste – preko njegovog mišljenja o homoseksualcima i drugima i, pre svega, njegovog nezaustavljanja episkopa – poput Pahomija, Pentofila ili Filareta i Artemija sa njihovim mućkama – koji bi bili sramota za bilo koju crkvu“.

Kritika Crkve je kod Rajića – logično – bila uvek povezana i sa kritikom same države, koja je ne samo dozvolila da crkvena moć toliko ojača, već to i podržavala: „Srbija je po Ustavu sekularna republika, a u stvarnosti su se politička i crkvena elita isprepletale u sklopu uzajamnih interesa i pretvorile državu u klerikalnu polumonarhiju. Iako je SPC beznačajna institucija s tačke gledišta razvoja Srbije, njoj se masovno vraća imovina, a, na primer, Univerzitetu, koji isporučuje skoro sav kadar i skoro sve naučne rezultate nužne za savremeni razvoj, vraćeno je samo pravo da na svoju bivšu imovinu stavi ploču s natpisom da je to njegova bivša imovina. I sve to propraćeno je ogromnim licemerjem i državnog i crkvenog vrha.”

Od zvaničnika ove države se gotovo niko nije oglasio, jedino je Jovanović imao šta lepo da kaže: „Dobronameran u svojoj kritici, dosledan u svojim stavovima, uvek je činio sve kako bi ukazao na ono što je bilo pogrešno. Jedan je od prvih profesora koji je stao uz studente u zimu 1996, spreman da zajedno sa nama brani volju naroda”. Tu se onda valja i setiti kako je Rajić bio jedan od retkih akademaca koji su podržavali studente na njihovim mnogobrojnim protestima. Već sam pisao o tome kako profesor koji nije uz studente ne zaslužuje da se zove profesor. I to treba ponavljati ad nauseam. Rajić je uz studente bio, a sa njegovim odlaskom, desetine hiljada studenata, koji su zaglavljeni u beskonačnoj birokratiji i čistoj gluposti beogradskog univerziteta, imaće jedan glas manje, glas koji je nekada bio na njihovoj strani.

Ta vara på ditt liv för nu är det din stund på jorden, pisao je Vilhelm Muberj (Moberg) krajnje ateistički, poznati švedski pisac o kojem nam je Rajić držao predavanja. „Čuvaj svoj život, jer sada je tvoj trenutak na zemlji”. Rajićev se trenutak, pak, završio. Ali, neće biti zaboravljen i njegove reči će ostati i posle njega. Uz naučnu lucidnost i informisanost, društveno-kritički i antiklerikalni angažman, Rajić je bio glas razuma. I u doba u kojem je razum najpotrebniji, u doba u kojem se predsednik jedne zvanično sekularne države konsultuje sa sveštenstvom, taj glas je sada ućutao.

Crno nam se piše. Åt helvete.

Autor: Srđan Jovanović Maldoran

%d bloggers like this: