Dve vrste ljubavi prema bogu

Bog, zapravo, ne interesuje ateiste, njime su opsednuti samo vernici.

Dve vrste ljubavi prema bogu

Da li se ljubite zatvorenih očiju?

Pre dve godine, na sajtu Žive Reči Utehe učestvovao sam u raspravi između vernika i ateista. Naivno sam verovao da je to slobodna diskusija u kojoj svako ima pravo da iznese svoje mišljenje i zbog te svoje naivnosti sam napravio težak prestup. Mada je diskusija bila uljudna i niko nikoga nije vređao, kada smo došli do tada aktuelnog pitanja lečenja mladih zavisnika u manastiru Crna reka, napisao sam, bez navođenja imena, da je čovek koji može tako besomučno da prebije lopatom bolesno dete (koje, pritom, čvrsto drže druga dva čoveka i koje ne može da se brani), zapravo perverzni sadista. U odgovoru mi je rečeno da sam „pacijent“, nekulturan, da bi trebalo da se bavim svojim problemima i da ne zabadam nos u tuđe stvari. Moderator mi je poručio da svoje procene „ostavim po strani… zauvek“.

Kada vas domaćin izbaci iz svoje kuće, najmanje što treba da učinite jeste da u nju nikada više ne kročite. Ja sam to donedavno poštovao, ali kada me je jedan prijatelj obavestio da na istom sajtu kritikuju mene lično zbog stavova iznetih na tribini održanoj 25. januara u Centru za kulturnu dekontaminaciju, diskretno sam zavirio tamo, bez namere da diskutujem. Prvo što sam video, bio je post nekoga ko se predstavio kao Dusha:

Ateisti bi hteli da uhvate Boga…
A traže ga širom otvorenih očiju.
Oni kao i mi mogu da ga nađu samo zatvorenih očiju.
Ali, oni to ne priznaju.
Oni Ga traže napolju, a On je unutra u njima kao i u nama…
Da li se ateisti ikada ljube zatvorenih očiju…?

Divna tema! Lepo zvuči, dobro osmišljeno, na prvi pogled ne bi imalo šta da se prigovori. Tako je uvek kad se u poruci cilja na emocije: tek pri drugom čitanju vidite malo jasnije, recimo, da prva tvrdnja – da ateisti traže boga i da bi hteli da ga uhvate – nikako ne stoji. Bog, zapravo, ne interesuje ateiste, njime su opsednuti samo vernici. A ako još jednom pročitate poruku, tek tada se magla razilazi i vi vidite da, zapravo, ništa od napisanog nema smisla, čak ni poslednje pitanje – da li se ateisti ljube zatvorenih očiju.

Ali, šta je loše, pitaćete, u tome da li će se neko ljubiti otvorenih ili zatvorenih očiju?

Baš ništa. Ljudi vole da se prepuste poljupcu – zašto bi se inače ljubili? Verujem, dakle, da se uglavnom ljube zatvorenih očiju. Problem nije u tome, nego u podmetanju koje cilja na emocije da postigne željeni efekat u raspravi.

Slepo traganje

Ako pratimo analogiju citirane poruke, osnovno pitanje nije kako ćemo se ljubiti, nego kako ćemo pronaći osobu s kojom ćemo se družiti, ljubiti, možda i zasnovati porodicu i podizati decu. Kako ćemo znati da li je to prava osoba ako su nam oči zatvorene, koliko je pametno tražiti životnog saputnika, boga (ili nešto treće) zatvorenih očiju?

Savetujem vam da tako važne odluke ipak donosite otvorenih očiju jer biste, u suprotnom, mogli da se opečete. Tek kada se, širom otvorenih očiju, uverite da je to osoba koja zaslužuje da joj se prepustite, slobodno zatvorite oči i uživajte.

Ipak, u ovom zanimljivom postu se krije i jedna velika istina: svi koji su našli Boga, našli su ga zatvorenih očiju. Još češće, Boga im je „pronašao“ i nametnuo neko drugi, u vreme kad, figurativno rečeno, nisu ni mogli da otvore svoje oči.

A postoje li i ljudi koji vole boga otvorenih očiju? Zanimljivo, ali postoje. Oni, ne samo da su ga pronašli otvorenih očiju, nego ga tako i obožavaju i to iz vrlo praktičnih razloga.

Oni profitiraju na toj ljubavi, pa kako ga ne bi voleli! Ta ljubav je sasvim praktična, za razliku od ljubavi koju osećaju vernici. Zato im oni govore kako njihova ljubav mora da bude duboka i bezgranična, kako ne smeju da sumnjaju i razmišljaju, kako moraju do kraja da se prepuste. Pošto su vernicima oči zatvorene, njima će neko drugi da tumači onoga koga ljube, da im sugeriše kakav je taj koga ne vide i da im na svaki način diktira emocije prema njemu.

U tom tumačenju, „zaljubljenici otvorenih očiju“ nalaze mehanizme koji će im omogućiti da profitiraju na ideji boga i zato oni dobro znaju da moraju da drže oči širom otvorene. Ali, isto tako dobro znaju i to da vernici moraju da ih drže zatvorene! To je princip na kome već hiljadama godina funkcioniše koncept vere.

Ovde je reč o velikom broju sveštenika i crkvenih starešina. Kakve bi to vođe bile ako bi hordu ljudi koji žmure vodili zatvorenih očiju? Ovo možete lako da proverite: idite pred bilo koju visoku crkvenu instituciju i sačekajte da prođu crkveni velikodostojnici. Ako su vam oči otvorene, videćete da svaki od njih ima oko vrata masivni lanac i krst od čistog zlata, veliki kao dlan. Otkud im to, ako su se zarekli na skroman i nesebičan život? Odgovor je jasan: zato što drže oči širom otvorene i zavlače ruku u džep onih koji žmure.

Prevaranti otvorenih i zatvorenih očiju

Pre skoro dve decenije, dok sam pisao o vidovnjacima, koristio sam iste izraze, pa sam ih podelio na mistike sa otvorenim i sa zatvorenim očima. Definicije su bile slične: oni sa otvorenim očima dobro znaju da su prevaranti, a oni sa zatvorenim najpre moraju da prevare sebe da bi mogli da varaju druge. Paradoksalno zvuči, ali obe grupe su podjednako uspešne u širenju svoje pogubne ideologije.

Kao što ni prevaranti iz domena paranormalnog ne vole skeptike jer im kvare posao, ni crkva ne toleriše ateiste i u svojim krugovima podstiče mržnju protiv njih. Ateisti su zli ljudi koji će navesti nekoga da otvori oči, a onda će se dogoditi zlo! Pobeći će još jedna ovca iz stada!

Svakako ste već čuli za koncept pastira i stada, koji zagovara Crkva. Pastir drži oči otvorene, a stado žmuri; svaki od članova tog stada drži oči tako čvrsto zatvorene da ne primećuje čak ni da je to poređenje, sa pastirom i stadom, zapravo direktna uvreda. Ovaj paradoks postaje čak i veći kad se setimo da kreacionisti u raspravi sa evolucionistima često koristite frazu „ako je čovek nastao od majmuna, to onda znači da nije ništa bolji od majmuna“. Na stranu to što mnogi ljudi misle da prosečan predstavnik čovekove vrste objektivno nije ništa bolji od prosečnog predstavnika majmunske vrste, na stranu i to što evolucionisti ne tvrde da je čovek nastao od majmuna, nego samo da imaju zajedničkog pretka – vašoj pažnji nudim samo činjenicu da isti ti ljudi, koji ne pristaju na poređenje s majmunom (inače vrlo inteligentnom životinjom), u isto vreme sve svoje sledbenike, dakle, vernike, zovu „stado“. I, ne samo da ga tako zovu, nego ga tako i tretiraju, a stado kao stado – trpi, šta će…

Predlažem mladim zaljubljenim ljudima koji nekoga vole zatvorenih očiju, da ih bar na trenutak otvore. Možda će shvatiti da su voleli samo svoju pogrešnu sliku o nekome? Otrežnjenje nije bezbolno, ali je svakako bolje da do tog otrežnjenja dođe ranije, nego prekasno.

Isto predlažem i vernicima – da bar na trenutak otvore oči i da pogledaju ko ih vodi i koga to vole. Da li se plaše da će ugledati nešto što im se neće svideti? Možda nekoga ko im zavlači ruku u džep i tretira ih kao ovcu iz svoga stada?

Kad se nešto traži, traži se otvorenih očiju. Posle mogu i da se zatvore, ako se treba prepustiti emocijama. Ali, nikako ne voleti i ne ljubiti nešto što nikada nismo videli i ne znamo kako izgleda! To je neudobno, nesigurno, nepraktično, nehigijenski, a, iznad svega, opasno.

Autor: Voja Antonić

%d bloggers like this: