Čovek na Mesecu

Nil Armstrong je 25. avgusta, u svojoj 82. godini preminuo od komplikacija nakon operacije na srcu.

Čovek na Mesecu

„Ovo je mali korak za čoveka, ali ogroman skok za čovečanstvo!“

Legendarnoj izjavi prvog astronauta koji je kročio na Mesec, u večnosti se sada pridružuje i čovek koji ju je skovao, a koji je 25. avgusta, u svojoj 82. godini, preminuo od komplikacija nakon operacije na srcu.

Taj 20. jul 1969. godine, kada je misija „Apolo 11“ dovela prve ljude do površine našeg najbližeg kosmičkog saputnika, bio je samo kruna karijere i napora komandanta te misije, mornaričkog oficira, Nila Aldena Armstronga (Neil Alden Armstrong).

Neil Alden Armstrong

Neil Alden Armstrong

Čuvena šetnja po prašnjavom tlu Meseca donela je mnogo više od euforije Americi šezdesetih godina prošlog stoleća, opterećenoj zategnutim odnosima sa hladnoratovskim protivnicima s one strane „gvozdene zavese“ i krvavim i po mnogo čemu pogrešnim i uzaludnim istrajavanjem na ratu u Vijetnamu. Učinjen je korak koji je pokrenuo snove čitavog čovečanstva.

Nil Armstrong je tada, sa svojih 38 godina, prema mišljenju mnogih, dosegao vrhunac ljudskih dostignuća. Ipak, on sam se sa tim nije slagao i čak je osećao izvesnu nelagodu pred decenijskom lavinom pažnje, pohvala i priznanja. Umeo je da kaže da jedan trenutak vrtoglave slave nikada ne može da zameni čitav život posvećen napredovanju i saznanju.

Gotovo u šali, često je govorio da se nada da taj čuveni otisak stopala sa Meseca, koji bi mogao stajati hiljadama godina nedirnut i nenarušen, treba da što pre obriše neki novi astronaut, nova misija, novo dostignuće.

Pomalo ironično, onako kako to sudbina potpomognuta ljudima ume da namesti, čuvena „Apolo 11“ misija je bila i poslednji Armstrongov svemirski let. Već naredne godine je dobio kancelarijski posao, sa dugačkom i zvučnom titulom Nasinog zamenika pomoćnika administratora za aeronautiku u kancelariji za napredna istraživanja i tehnologiju. U narednim godinama, potpuno se povukao iz javnosti, izbegavši čak i simbolično učešće u obeležavanju 25. godišnjice sletanja na Mesec.

Neil Alden ArmstrongMožda se vratio onim dečačkim mislima koje su ga iz malog mesta Vapakoneta u Ohaju nagonile da gleda nebo i sanja o karijeri pilota, slobodi odvajanja od casino online tla i beskrajnom miru oblaka i visokih vetrova. Možda se sećao kako je, već sa šest godina, po prvi put dobio priliku da se provoza avionom, kako je satima i danima pravio modele aviona, i kako je prilježno štedeo da bi pohađao pilotsku školu, još pre nego što je naučio da vozi i automobil.

Sigurno se u samoodabranoj osami sećao kako je prosto „gutao“ fiziku i matematiku I, kao najbolji đak u svojoj generaciji, dobio univerzitetsku stipendiju Američke ratne mornarice, da bi već nakon dve godine napustio studije i postao mornarički pilot i osvojio tri ordena za učešće u Korejskom ratu.

Verovatno se setio i da ga je ljubav prema nauci i saznanju naterala da se vrati studijama i da je 1955. godine diplomirao kao vazduhoplovni inženjer, koji je ubrzo dobio posao probnog pilota u organizaciji koja je prethodila Nasi.

Morao se sećati kako je, nakon sedam godina usavršavanja letenja na opitnim letelicama, 1962. godine postao i jedan od prvih američkih astronauta, da bi ubrzo i upravljao misijom „Džemini 8“ i učestvovao u misiji „Džemini 11“. Kako bi zaboravio prvo uspešno svemirsko spajanje letelica sa ljudskom posadom i uzbuđenje koje je to donelo?

O, i sasvim sigurno se sećao teškog i veoma rizičnog spuštanja na Mesec, preuzimanja komandi od autopilota i tankih 30 sekundi preostalog goriva nakon uspešno izvedenog sletanja. Morao je osetiti ponos i ushićenje kada se nakon sletanja u mesečevo More spokoja javio kontroli misije potpuno smirenim glasom da ih obavesti da je „orao sleteo“.

Ne mogu a da ne prijaju pohvale kolega sa misije, Edvina „Baza“ Oldrina (Edwin „Buzz“ Aldrin) i Majkla Kolinsa (Michael Collins), koji su mnogo puta rekli da sve do sletanja čoveka na Mars neće biti boljeg i sposobnijeg komandira jedne svemirske misije.

Setio se Armstrong sigurno i toga kako je ubrzo nakon sklanjanja iz žiže svemirskog programa napustio Nasu i postao profesor inženjerstva na Univerzitetu u Sinsinatiju.

Morao se setiti i kako su ga godinama, bezmalo decenijama, razni politički lovci u mutnom jurili i vukli za rukav da svoj ugled i harizmu uloži u njihove političke projekte… i kako ih je hladno, ali uljudno odbijao. Učestvovao je samo u komisiji koja je ispitivala uzroke nesreće šatla „Čelendžer“, 1986. godine, i to iz pijeteta prema stradalim astronautima.

Iako povučen, iako skroman do kraja, nije propuštao da podseti čovečanstvo da je važno vratiti se i letovima na Mesec, ali i slanju ljudi na dalje planete. Nije odustajao od vizije okretanja zajedničkim ciljevima celog čovečanstva i pozivima da zbog politike ne odustajemo od sopstvene budućnosti.

Inspirisao je svoju porodicu, prijatelje, javnost, čovečanstvo, tih i nenametljiv, a opet autoritativan i jasan.

Setite ga se ponekad, kada u noći sa vedrim nebom vidite našeg tihog saputnika kako gotovo čezne za novim gostima. Namignite mu i setite se Armstrongovih reči – Mesec je zanimljivo mesto za obilazak, zaista ga preporučujem!

Autor: Marko Ekmedžić

Čovek na Mesecu

%d bloggers like this: