Klerikalizacija – politički fenomen

Jedan ruski pravoslavni patrijarh imao je izreku: „Za crkvu je krajnje opasno da upadne u kandže klerikalizacije, a posebno da se veže za totalitarni društveni režim, jer kad režim padne, crkva ostane usamljena udovica“.

Klerikalizacija kao proces ima bogatu istoriju u Evropi. Savremena hrišćanska crkva od početka 19. veka ne naseda na zamku klerikalizacije, jer ona nanosi ogromnu štetu društvu i još veću štetu samoj crkvi. Podrazumeva sukobe vladara sa papstvom, ali je u tom sukobu crkva korišćena kao ideološki servis države, naročito totalitarne države.

Proces klerikalizacije uočljiv je u svim zemljama bivšeg istočnog bloka, ali je najizraženiji u Srbiji, gde postoji sukob dogme i slobodnog razuma. Jedan ruski pravoslavni patrijarh imao je izreku: „Za crkvu je krajnje opasno da upadne u kandže klerikalizacije, a posebno da se veže za totalitarni društveni režim, jer kad režim padne, crkva ostane usamljena udovica“.

Filetizam poprima tolike razmere u Srbiji, da dolazi do susreta dva nacionalizma – crkvenog i političkog.

Pojava klerikalizacije u Srbiji se na najeksplicitniji način videla dolaskom Miloševića na vlast. Prvi događaj koji je zbunio ozbiljne krugove u svetu bio je čuveni miting na Gazimestanu. Do tada, crkva je bila skrajnuta. Nije bila zabranjena, ni proganjana. Mi smo jedna od retkih zemalja u kojoj progona nije uopšte bilo, ako se izuzmu neki incidenti.

Tada se događa veliki preokret. Crkva, koja je bila svedena na prostor između porte i oltara, vraća se na scenu u najmasovnijem smislu. Prvi put su se mogle videti zajedno zastave sa petokrakama i zastave sa krstom i tu počinje klerikalizacija. Na prvo mesto stavlja se nacija (etnos), pa tek onda vera; to je tzv. filetizam (filet – pleme). Uprkos osudama filetizma od strane sabora hrišćanskih crkava, on poprima tolike razmere u Srbiji, da dolazi do susreta dva nacionalizma – crkvenog i političkog.

U skladu sa podrškom koju je pružala Miloševiću, Crkva je bila i direktna podrška njegovoj ratnoj politici.

Crkva je postala oruđe političkih partija i dominantna sila u društvu. Dobija ulogu koju je do tada imao Savez komunista i postaje jedan od stubova Miloševićeve diktature, pored partije, policije i Akademije nauka. Dospeva u situaciju koja se zove „Konstantinov zagrljaj“ (crkva se pokorava vladaru i političkim strukturama države, sve što se donese na Saboru, nije validno ako car ne potpiše). Vladike SPC otvoreno prihvataju nacionalistički program na čelu sa tadašnjim Miloševićevim dvorskim teologom, vladikom Irinejem.

U skladu sa podrškom koju je pružala Miloševiću, Crkva je bila i direktna podrška njegovoj ratnoj politici. Počelo je događajima u Foči. Kulminacija je bila kad su novine prikazale patrijarha Pavla sa episkopima koji su došli u Foču, koja je preimenovana u Srbinje. Ne samo da su svi proterani i srušena džamija iz XV veka koja je bila pod zaštitom UNESCO, nego je na ruševinama osnovana srpska crkva i bogoslovija. To je bila kap koja je prelila čašu. Kada je strana štampa, od Stokholma do Pariza, utvrdila i pisala da je Crkva dala podršku ratnoj politici i kad su se u tome istakli francuski listovi „Le Monde“ i „Liberation“, SPC je te listove tužila sudu. Suđenje, održano 1996, bilo je svetska senzacija. Trajalo je mesec i po dana. Srpsku crkvu je branio zahumsko-hercegovački vladika, Atanasije Jeftić. Pred sudom su predočene činjenice i dokumenta i SPC je zvanično osuđena kao ratnohuškačka. Sudija je rekao: „Idite u Srbiju, pa vladajte. Ovde, u Francuskoj, zakon je zakon!“. Kod nas ovaj događaj nije bio adekvatno medijski zastupljen i uglavnom je tumačen tako da nas svet mrzi. Na odluku suda bilo je moguće uložiti žalbu, ali to SPC nije učinila.

Ono što je bilo paradoksalno jeste to što je, nakon pada Miloševićive vladavine, Crkva doživela veliki uspon. Toliko se novih crkava o trošku vlade gradilo, da se u samoj Crkvi, u ozbiljnijim krugovima, postavljalo pitanje: „Šta će nam to? Mi, zapravo, nemamo toliko vernika“. Patrijarh Pavle je sam rekao da Crkva Svetog Marka zvrji prazna. Odbio je da bude sahranjen na Vračaru, pa i u Sabornoj crkvi i izabrao je manastir u Rakovici. To je bio šamar i državnim i crkvenim vlastima.

Klerikalizacija se direktno ogleda u skrivanju Mladića i sudskom epilogu „slučaja Pahomije“.

I sam Đinđić, koji po svojoj političkoj filozofiji nije klerikalac, napravio je ustupak klerikalizaciji uredbom o uvođenju veronauke. On je to učinio u dobroj nameri, da bi uneo mir, ali su posledice po njega i po sistem za koji se zalagao bile katastrofalne. Osim što nije doprinelo obrazovanju, to ga je i lično koštalo.

Koštuničina vlada, koja je imala dva mandata, smatra se prvom klerikalnom vladom u Srbiji. Klerikalizacija se direktno ogleda u skrivanju Mladića i sudskom epilogu „slučaja Pahomije“. Kad je ta afera izbila, Crkva, umesto da sama reaguje i da organizuje komisiju, zanemela je. Dobila je signal od vlasti da se ne meša. Protiv Pahomija svedočili su sveštenici, monasi i kaluđerice, pod svojim imenom i prezimenom. Kad je stvar došla do suda, klerikalna vlada smislila je pravni trik da se stvar razvlači dok ne zastari. Izrečena je „oslobađajuća presuda“, koja nije umirila ni žrtve ni javnost, ni ogroman broj ljudi u Crkvi koji znaju o čemu se radi.

U svetu se smatra da je za situaciju u kojoj se Srbija nalazi glavni krivac klerikalizacija. Nedavno se Savet Evrope obratio vladi sa preporukom da pokuša da zaustavi klerikalizaciju, jer ona ukida svaku mogućnost civilizacijskog opštenja. Vrhunac je kad novine javljaju da savremenu opoziciju predvodi patrijarh Irinej, koji se 23. septembra 2011. godine okupljenim Srbima u Gračanici obraća rečenicom „I krv da prolijete!“ To je dokaz da klerikalizacija nije samo akademska tema o kojoj se može raspravljati, već veliko i ozbiljno pitanje. Sad od Crkve i klerikalnih struktura zavise odnosi sa Makedonijom, sa Crnom Gorom…

U Srbiji postoje snage koje su sposobne da izvuku zemlju iz kandži klerikalizacije. Postoji širok front u laičkoj javnosti, ali je on potisnut, jer je klerikalizacija politički fenomen. Stvorena je takva atmosfera da se nijedna partija ne usuđuje da bilo šta prigovori Crkvi, jer automatski gubi biračko telo. Iako Crkva nije zvanično na izborima, sve ono što se oko Crkve orijentiše glasaće automatski protiv. Čak je i naša tradicija potisnuta. Ne postoji drugo rešenje, osim da se te snage organizuju. Nažalost, u postojećim partijama ne mogu naći oslonac.

Kada se crkvi i njenim dogmama prizna zvanično pravo da budu dominantne u društvu, dobije se zastoj i gušenje slobodne ljudske misli.

Sve crkve imaju svoje dogme i između sebe se žestoko sukobljavaju. U francuskom ustavu postoje dve kratke rečenice: „postoji sloboda veroispovesti i potpuna sloboda za sve druge“. Samo to je rešenje. Da čovek potpuno slobodno istražuje, veruje ili ne veruje. Tolerancija i netolerancija su floskule.

Klerikalizacija nije budućnost crkve, a nije ni budućnost društva.

Autor: Mirko Đorđević

%d bloggers like this: