Irinej vs. Evropa

Politički obrt patrijarha Irineja – od, naizgled, umerenog sveštenog lica koje prihvata preobražaj srpskog društva koji nosi evropeizacija, do otvorenog protivnika integracija Srbije u EU – posebno je opasan za uspostavljanje i konsolidaciju otvorenog društva u Srbiji.

„Ne treba da zaziremo od EU… Mi verujemo da smo mi istorijski deo Evrope i želimo da budemo deo ove porodice naroda“, patrijarh Irinej na prvoj konferenciji za štampu po stupanju na dužnost, januara 2010.

„Ako treba da žrtvujemo Kosovo i Metohiju da bismo ušli u Evropu, da im se onda zahvalimo na njihovoj dobroti i ljubavi. Neka nas ostave same, neka nam ne čine ono što su nam nedavno učinili, a da naše Kosovo ostane sa nama“, patrijarh Irinej 16. oktobra 2011.

Odgovornost za prisustvo crkve u političkom životu leži, pre svega, na političkoj eliti.

S ateističke tačke gledišta, čini se očitim da je u opisu posla verskih institucija da rade na tome da pomute ili, poželjnije, onemoguće kontakt s realnošću svojoj pastvi. Jednom posmatrajući stvarnost svojim očima, verujući ljudi bi mogli da počnu da ulažu teško stečena sredstva u svoj sopstveni boljitak, a ne u gradnju kuća božjih. U tom smislu, nekako je prazno istaći da crkva „nema kontakt s realnošću“ ili nešto poput toga. Međutim, skorašnji antievropski iskorak patrijarha Irineja je dobar povod da se još jednom zapitamo da li se sa hic et nunc Crkva ikada bavi.

U najboljem od svih mogućih sekularnih svetova, crkvena lica se ne bi ni najmanje bavila političkim pitanjima, već bi svojim revnosnim piecemeal radom učinili sve što mogu da zadrže svoju pastvu na pravom putu. Opšta politička pitanja i strateško usmerenje države ne bi predstavljali teme kojim bi duhovnosti i onostranosti okrenuti pojedinci u mantijama bili posvećeni. Nažalost, taj ideal je retko gde postignut, a kamoli u jednoj tek rođenoj demokratiji, poput Srbije. Srpska pravoslavna crkva, kao i islamska zajednica u Srbiji, imaju decenijama dug angažman u političkom životu, u koji ih je politička elita sa zadovoljstvom primila, osim, naravno, za vreme stare komunističke vlasti 1945–1987. It takes two to tango, rekli bi Englezi.

Odgovornost za prisustvo crkve u političkom životu leži, pre svega, na političkoj eliti. Ali, jednom slobodan pristup politici teško je zatvoriti. Patrijarh Irinej je svoj mandat otpočeo izražavajući svoju podršku evropskoj agendi sadašnje vladajuće koalicije, između ostalog i rečima citiranim u zaglavlju teksta. Potpuno nezavisno od toga da li podržavamo ili ne političku poruku g. Miroslava Gavrilovića, kao građani moramo da reagujemo na činjenicu da se patrijarh meša u politiku jedne deklarativno laičke države.

Ateistička frustracija Crkvom, naravno, postaje još veća kada se sveštena lica, predvođena patrijarhom, otvoreno angažuju na antievropskoj agendi. U slučaju postkonfliktnog društva koje je tek otpočelo tranziciju ka demokratiji, taj angažman ide direktno protiv napora da se uspostavi otvorena demokratija sa sekularnim osnovama. S ateističke tačke gledišta, svaki upliv crkve u politiku je prelazak „preko crvene linije“, kako voli da se izrazi predsednik Srbije, istina u drugom kontekstu. Međutim, politički obrt patrijarha Irineja – od, naizgled, umerenog sveštenog lica koje prihvata preobražaj srpskog društva koji nosi evropeizacija, do otvorenog protivnika integracija Srbije u EU – posebno je opasan za uspostavljanje i konsolidaciju otvorenog društva u Srbiji.

Odnos SPC prema održavanju Parade ponosa i situaciji na severu Kosova najbolje ilustruje ovaj trend. Druga Parada ponosa, koja je trebalo da se održi 2. oktobra 2011. godine, odbačena je, kao „parada srama“ i „pošast“, kao „nakaradna sloboda koja je… strana našoj istoriji, tradiciji i kulturi“, kako stoji u saopštenju SPC od 30. septembra, koje je potpisao Irinej lično. Okovana svojim dogmama i diskursom koji se, suštinski, nije menjao više od dve hiljade godina, Crkva, jednostavno, ne govori jezikom koji bi nam omogućio čak ni da se složimo da se ne slažemo. Istorija, tradicija i kultura nisu entiteti uklesani u mermer pravoslavne metafizike. Nisu, naravno, ni puki društveni obrasci koje nužno treba da odbacimo samo zato što su nasleđeni iz prošlosti i time su passé. Istorija kao mater studiorum, iz racionalne i ateističke perspekitve, predstavlja jedan niz „pokušaja i pogrešaka“ (trial and error) koji nam pružaju nova saznanja o svetu oko nas. Ta saznanja možemo da iskoristimo i poboljšamo uslove u kojima živimo kroz reformu institucija, promenu socijalnih običaja, upotrebu tehnologije itd. To je, naravno, na nama, jer ta ista saznanja možemo potpuno da ignorišemo – npr. odnos Crkve prema kontracepciji, ili da ih okrenemo protiv samih sebe – (zlo)upotreba nuklearne energije. Nema ničeg svetog u tradiciji i kulturi. One nisu date i zadate, već društveno konstruisane. No, nimalo začuđujuće, stav SPC o kulturi i tradiciji je esencijalistički: one su, jednom za svagda, definisane i nepromenljive. Svaki pokušaj promene je ravan bogohuljenju.

U teorijskom smislu, ovaj pristup možemo označiti kao klasičan primer monizma, kako ga je Isaija Berlin definisao. Nesretna epizoda u kojoj SPC vojuje rat protiv organizatora Parade ponosa samo ilustruje u kojoj meri je Crkva neprijatelj otvorenog društva, naročito kada je nacionalno određena. Svojim proglasom, patrijarh Irinej je dao pun legitimitet uličnim falangama koje su bile spremne da, po ko zna koji put, ruše grad, misleći da rade jako časnu stvar. Šturi poziv da se svi uzdrže od nasilja na samom kraju saopštenja nije nimalo umanjio zloslutnu Irinejevu osudu „palih Adamovih sinova“. Intelektualni pluralizam, koji je osnova svakog otvorenog društva – jedinog pravog doma ateista, potpuno je stran Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

U političkom smislu, SPC je opet afirmisala svoju antizapadnu orijentaciju stavom patrijarha o situaciji na severu Kosova. Nakon služenja parastosa kod Spomenika poginulim Jagodincima za oslobođenje i ujedinjenje od 1912. do 1918, Irinej je rekao da je „zemlja na Kosovu zalivena krvlju od Kosovske bitke do danas“, kao i „Zar se smemo i možemo odreći naše svete zemlje? Ne smemo to dozvoliti. Oni koji su nam nekada bili prijatelji, ili smo ih takvima smatrali, danas to nisu jer nam oduzimaju ono što nam je najdragocenije i najsvetije. Hvala im na takvom prijateljstvu“, poručio je patrijarh Irinej.

Činjenica da se na Kosovu nalaze – južno od Ibra – srpski srednjovekovni manastiri ne daje pravo lideru jedne crkvene organizacije da javno zahteva prekrajanje ili neprekrajanje granica (zavisno od toga šta vam je politički bliže). Pozivi patrijarha Pavla da se brani Kosovo čak deluju doslednijim od stava Irineja, jer se u ovom slučaju radi de facto samo o severu Kosova, ne o čitavoj teritoriji Kosova sa celokupnom srpskom zajednicom i pravoslavnim spomenicima. Ohrabrujući Srbe sa severa Kosova da istraju na barikadama, Irinej je (makar indirektno) podržao ideju o etničkoj podeli Kosova i daljoj tribalizaciji Balkana. Svi ljudi možda jesu isti pred Bogom, kako kaže Jevanđelje, ali ako nisu Srbi pravoslavne vere, onda je bolje da žive negde drugde. Ništa nije dalje od hrišćanskih postulata, ali to nije smetalo Irineju da još jednom demonstrira etnocentrizam svojstven nacionalnim crkvama.

Nesretna epizoda u kojoj SPC vojuje rat protiv organizatora Parade ponosa samo ilustruje u kojoj meri je Crkva neprijatelj otvorenog društva.

Patrijarh se, dakle, od početnih trzaja umerenog i proevropski orijentisanog poglavara, vratio ustaljenom i proverenom mainstreamu srpskog nacionalizma SPC. Možda ništa neočekivano, ali svakako vredno žaljenja. Da bi Srbija jednog dana postala istinski otvoreno i laičko društvo, SPC se, kao najuticajnija verska organizacija, mora menjati, što se, sada je jasno, neće desiti za mandata patrijarha Irineja. Nema ničeg novog pod suncem, zapisao je prorok Jeremija, i sve je muka duhu. Najveća muka autističnom duhu rigidnih ustanova, poput većine crkvenih organizacija, jeste to da se otvori i izađe iz Platonovog mita o pećini na svetlost dana.

Ipak, treba biti pošten prema patrijarhu i istaći da ni njegov prethodnik nije bio ništa bliži stvarnosti. Uoči bombardovanja 1999. godine, patrijarh Pavle je uputio Božićnu poslanicu srpskom pravoslavnom življu, u kojoj je rekao „rađajte se i množite… jer Srbi će vrlo brzo (na Kosovu) iščeznuti ako natalitet bude kao što je sada.“ Dva meseca pre nego što se čitav demokratski svet sručio na potpuno izolovanu Srbiju i jednom za svagda izdvojio iz nje Kosovo, mudri patrijarh je dodao i „čije ovce, toga i planina“.

Autor: Saša Butorac

%d bloggers like this: