Bertrand Rasel

Kao naučnik, skeptik, Rasel religiji pristupa sa čisto racionalnog stanovišta. Kako sam kaže, do svoje osamnaeste godine gaji izvesna deistička uverenja, jer je smatrao da argument o Bogu i prvom uzroku ne može biti oboren, dok nije naišao na pitanje: „Ko je napravio Boga?“, kada postaje ateista.

Bertrand Rasel (1872–1970), jedan od osnivača analitičke škole filozofije, matematičar i istoričar, s pravom se svrstava među najveće umove 20. veka. U toku svoje karijere, ovaj izuzetno plodan i svestran stvaralac ostavio je mnoštvo dela koja se bave problemima logike, matematike, nauke, kao i društvene kritike. U Raselovom opusu se, kao najznačajnija, ističu dela „Istorija zapadne filozofije“, „Principia mathematica“ i „O označavanju“. Za svoj književni rad 1950. godine je nagrađen i Nobelovom nagradom. Kao ubeđenom pacifisti, Raselu je, zajedno sa francuskim filozofom Žanom-Polom Sartrom, povereno da predvodi preki sud za ratne zločine počinjene u Vijetnamu, koji će dobiti naziv „Raselov sud“, ili „Rasel–Sartrov sud“.

U svom književnom radu, Rasel se dotakao i religije. Kao naučnik, skeptik, i ovom pitanju pristupa sa čisto racionalnog stanovišta. Kako sam kaže, do svoje osamnaeste godine gaji izvesna deistička uverenja, jer je smatrao da argument o Bogu i prvom uzroku ne može biti oboren, dok nije naišao na pitanje: „Ko je napravio Boga?“, kada postaje ateista. Njegov slavni esej „Zašto nisam hrišćanin“, u kome na izuzetno lucidan način iznosi argumente protiv istinitosti (hrišćanske) religije, postaje jedan od osnova današnjeg ateizma.

Moralni argument ne može biti smatran nikakvim dokazom božje egzistencije.

Rasel svoj prigovor protiv religije bilo koje vrste deli na intelektualni i moralni. Pod prvim podrazumeva činjenicu da ne postoji nijedan razlog da bismo neku religiju smatrali istinitijom od druge. Budući da se sve religije oslanjaju isključivo na slepu veru, ne postoji nijedan objektivan kriterijum po kome bi pojedinac odabrao islam umesto hrišćanstva ili hrišćanstvo umesto hinduizma. Nekome se jedna religija može učiniti zanimljivijom od druge ili mu se etičke i metafizičke tvrdnje jedne religije mogu više svideti od tvrdnji druge, ali to ne govori ništa o istinitosti te religije. Moralni prigovor Rasela proizlazio je iz njegovog sasvim ispravnog zaključka da religija potiče iz doba kada je čovečanstvo bilo na dosta nižem stupnju društvene razvijenosti. Upravo zbog ovoga, religija nastoji da produži neljudsko ponašanje, koje bi, inače, bilo odavno prevaziđeno. Moralne norme čovečanstva (bar onog njegovog razvijenijeg dela) bitno su se izmenile u odnosu na period od pre nekoliko hiljada godina. Tako je i današnji stav civilizovanog sveta prema ženama, homoseksualcima, pravima čoveka ili seksu bitno drugačiji od onog koji se može naći u zvaničnim stavovima religijskih organizacija. Činjenica da i u 21. veku postoji homofobija i mizoginija, velikim delom je prouzrokovana religijskom Casino War er en tolkning av det klassiske kortspillet for barn “War”. zaostavštinom iz starih vremena.

Rasel primećuje i da moralni argument ne može biti smatran nikakvim dokazom božje egzistencije. Jer, ako samo Bog može da utvrdi granicu između dobra i zla, onda za njega te kategorije prestaju da važe, a samom Tvorcu više ne možemo pripisati atribut „dobar“. Budući da je u svakoj teologiji ovo jedna od osnovnih osobina božanstva, i vernici moraju prihvatiti da ove kategorije postoje nezavisno od bilo kog hipotetičnog Boga, samim tim, moralni argument prestaje da bude dokaz za postojanje vrhovnog bića.

Poznat je i njegov argument nazvan „Raselov čajnik“, koji govori o tome da teret dokaza leži na onome ko iznosi tvrdnje. Zamislimo čajnik koji kruži oko Sunca. Čajnik je suviše sitan i na tolikoj je udaljenosti da se ne može nikakvim instrumentom primetiti sa Zemlje. Tvrdnja da čajnik postoji se ne može oboriti, ali zdrav razum nikada tako nešto ne bi prihvatio bez dokaza. Ako se, međutim, oko takve tvrdnje stvori čitava institucija koja će je promovisati, pojedini će je bez preispitivanja prihvatiti.

Religija nastoji da produži neljudsko ponašanje, koje bi, inače, bilo odavno prevaziđeno.

Kao glavne pokretače religije Rasel vidi strah i potrebu za sigurnošću. Iako se bavio dekonstrukcijom logičkih argumenata za postojanje božanstva, znao je da je kod ogromne većine ljudi razlog za verovanje čisto emocionalne prirode. Kao najjača oružja protiv svake vrste sujeverja navodi ljudski intelekt, znanje i zdrav razum. Pred kritičkim, objektivnim ispitivanjem svaki religijski sistem se ruši. Mogli bismo, na kraju, citirati rečenicu koja odlično oslikava Raselov stav prema religiji: „Religija je nešto što je preostalo iz detinjstva naše inteligencije i ispariće čim prihvatimo razum i nauku kao smernice.“

Autor: Milan Polovina