„Beli anđeli“ na delu

I.

11. jun:
Ambasador Rusije, Aleksandar Konuzin, organizovao je prijem za državne predstavnike Republike Srbije. Među državnim zvanicama bili su predsednik Srbije, Boris Tadić, premijer Srbije, Mirko Cvetković, predsednica parlamenta, Slavica Đukić-Dejanović, kao i lideri opozicionih partija, Tomislav Nikolić, Vojislav Koštunica, Čedomir Jovanović, Dragan Marković Palma, patrijarh srpski Irinej i Svetlana Ražnatović.

Naravno da je u kvazisekularnoj državi sasvim normalno da vođa jedne od priznatih religijskih organizacija spada u državne predstavnike. Prisustvo patrijarha Irineja u ulozi državnog predstavnika ostavlja utisak pravoslavne vere kao državne religije i jedine ispravne, a, samim tim, sve ostale građane Srbije (one koji ne pripadaju toj religiji) stavlja u poziciju građana nižeg reda. Jedino gore od ovog blatantnog kršenja Ustava jeste prisustvo osuđenog kriminalca, kao još jednog predstavnika države Srbije.

II.

26. jun:
Deset godina je proteklo otkako je, u suprotnosti sa Ustavom, uvedena religija u državne škole.

Uvođenje verske nastave u obrazovni sistem preko noći ostavilo je tragične posledice na omladinu u Srbiji. Neodgovornost, neozbiljnost i odsustvo moralnosti kako predstavnika crkve, tako i predstavnika države dovelo je do toga da se jednim tako ozbiljnim pitanjem bave nedovoljno stručni i priučeni veroučitelji, a deca bivaju izložena nerprimerenim i neprikladnim sadržajima. Kao rezultat ove indoktrinacije, dobili smo izuzetno homofobične srednjoškolce vođene rasizmom, nacionalizmom i šovinizmom. Ovi mladi ljudi, budućnost Srbije, kao svoje najveće neprijatelje vide gej populaciju (koju treba tući i proterati), Albance, Rome i Hrvate, dok su im prijatelji Rusi i Grci. Oni, dodatno, smatraju da su žene tu da rađaju kako bi Srbi opstali kao nacija, a čak deset odsto njih ne vidi nikakav problem u tome da ih povremeno i prebije.

Kod srednjoškolaca nisu nimalo retke izjave kao što su „Pederčine treba da se leče“, „Zaslužuju batine ako se javno izlažu“ ali, naravno, i „To je bolest, pogotovo što to zabranjuje Srpska pravoslavna crkva“.

III.

30. jun:
Ministar odbrane, Dragan Šutanovac, i patrijarh Srpske pravoslavne crkve, Miroslav Gavrilović, potpisali su u Nišu sporazum o vršenju verske službe u Vojsci Srbije. Zbog ove saradnje, ministar Dragan Šutanovac je dobio orden od Srpske pravoslavne crkve. Sveštenici zaposleni u Vojsci Srbije će imati vojne činove i primaće državnu platu.

U ime Hrista, pali! SPC, na čelu sa vladikom Porfirijem, odredila je popove koji, protivustavnim ulaskom u vojsku, postaju oficiri u mantijama, a moći će da doguraju do čina pukovnika. Interesantno je to, kako se sveštena lica stavljaju na platni spisak vojske (a, samim tim, i na teretu su budžeta države), u trenutku kada se, navodno, vrši racionalizacija i pokušaji smanjenja troškova otpuštanjem i penzionisanjem hiljade iskusnih starešina. O tome da se nijedan dinar u prethodne dve decenije nije potrošio na neki novi tehnički sistem od strateškog značaja izlišno je i govoriti.

Takvo kršenje Ustava se, naravno, adekvatno nagrađuje od strane Srpske pravoslavnne crkve i njenog vođe ordenjem i pohvalama. Interes građana i države nije ni sekundaran, on je nebitan.

IV.

15. septembar:
Patrijarh srpski apelovao je u Kosovskoj Mitrovici na jedinstvo srpskog naroda u odbrani Kosova i Metohije. On je, nakon služenja molebana za spas srpskog naroda u Hramu Svetog Dimitrija u Kosovskoj Mitrovici, istakao da se srpski narod na Kosovu i Metohiji našao u velikom iskušenju i stradanju, a zatim brižno poručio: „Ako stradate znate zašto, ako budete morali krv da prolijete, znate zašto to činite. To nije uzaludno, to je sveto mučeništvo i odbrana svete zemlje.“

Ovim brižnim i, nadasve, humanim govorom, patrijarh Irinej nastavio je tradiciju korišćenja položaja Srba sa Kosova u propagandne svrhe i profitiranja na njihovoj sudbini. SPC u predizbornoj godini razmišlja vrlo pametno i, po starom običaju, ratnohuškački. Znajući koliki uticaj imaju kod građana, svesni su da će njihova podrška imati veoma značajnu ulogu na izborima, možda čak i odlučujuću. U skladu sa tim, oni se i ponašaju kao politička partija, kao i svi ostali kandidati, koriste se izvikanom floskulom „Kosovo je srce Srbije“ i pozivaju na prolivanje krvi za odbranu svete srpske zemlje, što se na prethodnim izborima pokazalo kao dobitna kombinacija. Na taj način postaju ozbiljni „koalicioni partneri“ koji će moći da se cenjkaju sa političkim strankama kojima će pružati podršku i na kraju se prikloniti onoj koja im bude obezbedila jačanje uticaja i kompletnu institucionalizaciju položaja.

V.

19. septembar:
„Obraz“ je zakazao Molitveni hod, a „Dveri“ Porodičnu šetnju za 2. oktobar 2011. u vreme održavanja „Parade ponosa“ i to istom trasom. „Parada ponosa“ je zabranjena na osnovu odluke MUP-a Srbije, koje je procenilo da postoji bezbednosni rizik. Ostala neodobrena okupljanja su samo odložena. Patrijarh srpski Irinej apelovao je na državne organe da ne dozvole održavanje „Parade ponosa“, koju je nazvao „paradom srama kojom se blati ljudsko dostojanstvo i gazi svetinja života i porodice“.

Zabrana Parade ponosa predstavlja kršenje člana 14 Evropske konvencije o pravima čoveka, u skladu sa članom 11 te konvencije, koji garantuje slobodu okupljanja, zajedno sa zabranom diskriminacije.

Država je ovim gestom pokazala da nema nameru da stane u zaštitu elementarnih ljudskih prava svojih građana i da se ne usuđuje da se suprotstavi huliganima zato što i sama misli da oni odražavaju mišljenje većine građana.

Ivica Dačić je izjavio da je policija znala šta planiraju protivnici Parade ponosa u Beogradu (neredi širom Beograda i drugih gradova kako bi razvukli policiju i prodrli do učesnika Parade, a neki su čak želeli da izazovu i ljudske žrtve i time celoj priči daju političku konotaciju). Bez obzira na to, odlučio je da po pitanju bezbednosti građana ne uradi apsolutno ništa, pod bednim izgovorom da će policija privesti osumnjičene čim otkrije dovoljno dokaza protiv njih. Bejzbol palice, lanci, petarde, kese i kondomi sa farbom, eksplozivi u plastičnim kutijama vitamina za ministra policije očigledno predstavljaju rekvizite za zabavu, možda će mu nečija glava u rukama biti dovoljan dokaz za privođenje.

Besmislena laž ministra unutrašnjih poslova da nemoralna i fašistička zabrana odobrenog skupa, u stvari, predstavlja zaštitu nedužnih života, dobila je i zvaničnu podršku predsednika Tadića i SPC. Patrijarh Irinej je samo još jednom iskoristio priliku da iskaže homofobni i diskriminišući stav SPC prema pripadnicima LGBT populacije u Srbiji, nazvavši Paradu ponosa Paradom srama, a, kako to obično i biva među sveštenstvom, najdalje je sa svojim izjavama otišao Amfilohije Radović, koji je u svom obraćanju okupljenima, među kojima je bilo dosta dece, dao „hrišćanski“ savet kako se obračunavati sa osobama različite seksualne orijentacije: „Zašto čovjek sadi voćku? Ona se sadi da bi donijela ploda. A voćka koja ne donosi ploda se siječe i oganj se baca. Tako i čovjek, svako ljudsko biće.“

Ako u jednoj od najgroznijih knjiga, Bibliji, piše da homoseksualce treba kamenovati, ko smo mi da koristimo razum i saosećanje i kažemo da je pogrešno tući nekoga ko tebe ne napada.

VI.

23. septembar:
Arheološka istraživanja Hrama Svetog Arhangela Mihaila, poznatog i kao valjevska Gračanica, prekinuta su drugi put za poslednjih mesec dana, pošto su vernici okupljeni oko sajta „Istinoljublje“ i raščinjenog monaha Dragana Davidovića fizički nasrnuli na arheologa Istorijskog instituta u Beogradu Dejana Bulića, kada je trebalo da obavi istraživanje u jednoj od grobnica manastira.

Neznanje i zatucanost protiv arheologije i značajnog istraživanja. Da nije u pitanju zemlja Srbija, čovek bi se ponadao da razum obavezno pobeđuje. Ovako, arheolozi su, naravno, uspešno sprečeni da obave svoj značajan i važan posao.

VII.

2. oktobar:
Samo u toku prva dva dana trajanja popisa, više građana je prijavilo nepravilnosti u vezi sa popisivanjem njihove veroispovesti. U konkretnim slučajevima, popisivači su odbili zahtev građana da budu popisani kao ateisti ili nereligiozni, uz netačno obrazloženje da takva mogućnost nije predviđena pravilima popisa. Ti građani su, na insistiranje popisivača, upisani kao da se nisu izjasnili, iako su se jasno izjasnili kao ateisti ili nereligiozni.

To predstavlja grubo kršenje pravila, kojeg je bilo i na prethodnom popisu, 2002. godine, što je rezultovalo podatkom od samo 0,5% ateista u Srbiji. Jasno je da su ateisti i na ovom popisu stanovništva bili diskriminisani i da rezultati popisa neće dati pravu sliku o broju vernika i ateista u Republici Srbiji, kao što ih nisu dali ni rezultati popisa iz 2002. godine.

VIII.

6. oktobar:
Od naplate obaveznih doplatnih poštanskih markica od deset dinara za Hram Svetog Save na Vračaru u periodu od 6. juna do 20. avgusta prikupljeno je oko 65 miliona dinara, to jest oko 650.000 evra. Nevena Petrušić, poverenica za zaštitu ravnopravnosti, rekla je, nakon uvođenja ove uredbe, da na ovaj način nije izvršena diskriminacija drugih verskih zajednica u našoj zemlji.

U sekularnoj zemlji Srbiji vernici koji su primorani da plaćaju namet za crkvu neke njima strane religije nisu time diskriminisani. Ateisti nisu ni spomenuti, jer oni, verovatno, i ne postoje, kao što to kaže udžbenik za veronauk za prvi razred srednje škole.

Zaista bi bilo interesantno čuti šta bi, po mišljenju gospođe Petrušić, predstavljalo diskriminaciju drugih verskih zajednica, kao i ateista. Takođe, zanimljiv bi bio i njen odgovor ili odgovor Vlade i pravoslavnih vernika na pitanje Mirka Đorđevića: „Da li bi država odobrila da se, na isti ovaj način, novac od svih građana naše zemlje prikuplja i za izgradnju neke rimokatoličke crkve ili džamije?“

IX.

8. oktobar:
Mileševska eparhija je, na svečanosti povodom ktitorske slave Mileševe, Dana svetog kralja Vladislava Nemanjića, dodelila orden „Beli anđeo“ vladici Pahomiju i ministru unutrašnjih poslova Ivici Dačiću.

Tomislav Gačić je optužen za seksualno zlostavljanje četvorice dečaka u periodu od 1999. do 2002. u službenim prostorijama Eparhije vranjske. Trojica oštećenih su tada imala manje od 14 godina. Nakon svesrdnog truda Srpske pravoslavne crkve i određenih političara, njegov slučaj zastareva, što dovodi od oslobođenja svake krivice.

Ivica Dačić je svoj orden zaslužio dvadesetak dana ranije, kada je bogougodno sprečio održavanje, po Irineju, „Parade srama“ i time sprečio da se „blati ljudsko dostojanstvo i gazi svetinja života i porodice“.

Ostaje nada da, jednoga dana, kada se na mesto ministra unutrašnjih poslova, na neki magičan način, postavi moralna, razumna osoba koja ume da zaštiti sve svoje građane, Ivica Dačić i Tomislav Gačić neće biti u mogućnosti da primaju ordenje od strane SPC, već će, zbog počinjenih dela, biti tamo gde im je i mesto.

X.

16. oktobar:
Patrijarh srpski Irinej boravio je 16. oktobra u Jagodini. Njega je na gradskim ulicama dočekao određeni broj vernika i gradsko rukovodstvo, na čelu sa gradonačelnikom Markovićem, a nakon toga je u Sabornoj Crkvi Svetih apostola Petra i Pavla patrijarh služio liturgiju uz sasluženje episkopa šumadijskog Jovana.

Po prijavama koje su poslate Udruženju „Ateisti Srbije“, ali i nekim političkim strankama, iz Ministarstva prosvete je direktorima osnovnih i srednjih škola poslata preporuka da učenici dočekaju patrijarha. Direktori su, naravno, ovu „preporuku“ ministarstva sekularne države Srbije maksimalno iskoristili, pa je napravljen i raspored na trotoarima gde će učenici pojedinih škola stajati. Time što je Ministarstvo „samo“ preporučilo direktorima da donesu ovu nezakonitu odluku, nije sa sebe skinulo odgovornost, jer ni Ministarstvo, ni direktori škola, nisu nadležni da organizuju dočeke verskim poglavarima.

Teško je ne primetiti sličnosti između dočeka patrijarha Irineja i organizovanja dočeka Josipa Broza Tita u vreme komunizma. Ni za te dočeke se nisu donosili formalno obavezujući pravni akti.

XI.

20. oktobar:
Grad Beograd je dao 30 miliona dinara iz svog ovogodišnjeg budžeta Srpskoj pravoslavnoj crkvi za pravoslavne crkve i manastire u Srbiji, a taj novac će, kako je saopštila gradska informativna kuća Beoinfo, „biti iskorišćen za završetak izgradnje, sanaciju i rekonstrukciju više pravoslavnih crkava i manastira“. 40 nerazvijenih opština treba iz te iste kase da dobije 55 miliona dinara.

Gradonačelnik i domaćin sekularne krsne slave grada Beograda je još jednom pokazao kako se na delu poštuje član 11 Ustava Republike Srbije. U sekularnoj zemlji Srbiji je važnije imati na hiljade praznih i nepotrebnih crkava i manastira nego par kvalitetnih i prekopotrebnih bolnica, škola ili staračkih domova. O sigurnim kućama i javnim kuhinjama i da ne govorimo, one će verovatno doći na red kada svaki grad bude mogao da se ponosi svojim stotinak metara visokim krstom sa sve gromobranom.

XII.

21. oktobar:
„Imamo razlog za slavlje, naša kći stara 5 godina i 11 meseci počela je da pohađa časove veronauke! Obaška što nas, roditelje, o tome niko ništa nije pitao. Poklonu se u zube ne gleda.“, ispričao je jedan valjevski roditelj za e-novine.

Očigledno nezadovoljni dosadašnjim uspehom, nakon decenije uvođenja veronauke u osnovne i srednje škole, Srpska pravoslavna crkva je oformila i odred veroučitelja za napade na obdaništa i vrtiće.

Očekujemo sledeći korak SPC, odred prenatalnih veroučitelja, koji tokom cele trudnoće dva puta nedeljno šapuću ženskim stomačićima. Nadamo se da se neće uvesti i njihova obavezna bogougodna pomoć i prilikom samog začeća…

XIII.

18. novembar:
SPC i Ministarstvo vera i dijaspore saglasili su se da bi bilo pravično da država uplaćuje 50 odsto doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje sveštenstvu tradicionalnih crkava i verskih zajednica u Srbiji.
„Sasvim je izvesno da je reč o značajnim novčanim sredstvima, ali ona, u odnosu na ukupan budžet Republike, predstavljaju zanemarljivu sumu“, kaže Ministarstvo vera.

Naša država, i pored toga što prikuplja novac za crkvu preko doplatnih markica, i pored toga što finansira SPC iz fondova namenjenih nevladinim organizacijama, spremno najavljuje da će platiti sve dugove kako bi sveštenici imali penziju kao i svi koji su je obezbedili redovnim izmirivanjem doprinosa u iznosu od 22% od plate. Iako je PIO fond odavno urušen, predstavnici države ironično ocenjuju kako će to biti lako isplaćeno iz budžeta Srbije.

SPC ne plaća porez, imala je prvenstvo nad drugim građanima u vraćanju oduzete imovine, a sveštenici naplaćuju od naroda bezobzirno visoke honorare za činodejstva, koja nikome ne prijavljuju. Imetak im je vidno skočio u poslednjih 20 godina, dok je njihova pastva vidno osiromašila. SPC ne uplaćuje redovne doprinose za razliku od ostalih koji to moraju, a zahteva da njene dugove vrate svi građani, iz budžeta Srbije, bez prethodno tražene saglasnosti. Cinizam naše najveće crkve je utoliko veći, što u tome treba da učestvuju svi poreski obveznici, što svakako uključuje i nereligiozne, kao i pripadnike drugih veroispovesti.

Autori: Predrag Stojadinović, Marin Gligo

%d bloggers like this: