Moj bog nije nestao

Danas znam da je biti ateista isto što i biti čovek u punom smislu te reči, jer ateista nosi sa sobom breme svojih grehova na plećima, bez nekoga na koga bi ih svalio – ali to nas i čini ljudima, zar ne?

Najveći uticaj na mene kao klinca imala je moja baka, inače sektaš nazaren, koja je u ono vreme (i danas to mislim), bila oličenje dobre duše, ali i tipične paorske naivčine. Punila mi je glavu Isusovom moralnom ideologijom i ispravljala moje dečačke nestašluke citirajući delove „Novog zaveta“, na šta sam ja, kao i sva deca, gledao neobavezno. Bilo je to zanimljivo i sretno detinjstvo osamdesetih godina, gde je i sama religija bila benigna i lična stvar.

Zar da čovek sa neurednom bradom, u maskirnoj razdrljenoj košulji viče: „U ime boga – PALI!“

Zatim je došao rat… Kao otrežnjujući šamar probudio me je iz bezbrižne mladosti i kao policajac uhapšenoga, gurnuo silovito prvo u vojsku, pa zatim u paklene puteve rata. Imao sam sreću, dobra prekomanda, nisam morao nikog da ubijem, eskivirao sam u tri navrata granate koje su padale po mom gradu. Nagledao se jada i raspada svih ljudskih vrednosti u samo nekoliko godina. Kao i svako otrežnjenje i ovo je nametnulo pitanja, koja su tražila odgovor. U takvom stanju svesti je počelo moje preispitivanje boga, a moj moral je krenuo, kao bokser zadobivši strašan udarac, mlatarati rukama tražeći oslonac. „Ne, to ne može biti taj isti bog! Zar da ove horde iskrivljenih lica i morala, sa bogom na usnama ubijaju ljude kao kojekakve zveri? Ne, to ne može biti isti bog! Zar da čovek sa neurednom bradom, u maskirnoj razdrljenoj košulji viče: U ime boga – PALI!“ Plotuni haubice mi i danas odjekuju ne kao „buuum“, već „booog“… No, rat je prošao, nizale su se krize, kako ekonomske tako i moralne, ali čovek mora živeti. Tih godina, sve do kraja devedesetih, imao sam nekog svog boga, kojeg sam sâm izmislio i kojem sam se potajno molio, sa kojim sam se saživeo, ali koji mi je iz godine u godinu postajao sve veći teret. Nije ispunjavao molitve, nisam se osećao bolje, a zemlja Srbija (i ja zajedno s njom) klizila u propast. Krstio sam se kao punoletan, svojom voljom, u crkvi, zaista misleći da dobro činim… Ono što je neminovno došlo jeste neka vrsta pobune. Ona je zdrava, sve dok ne postane sredstvo za oduzimanje slobode drugome. Tako daleko, srećom, nisam otišao.

Igrom slučaja, pobuna petog oktobra 2000. poklopila se sa mojom pobunom protiv boga. Nisam verovao da je bog dopustio stradanje nevinih, sve ljudsko u meni vrištalo je protiv toga. Pobuna mi je bila potrebna, čak neophodna, a tek deset godina kasnije ću saznati zašto. Nisam mnogo znao o agnosticizmu i ateizmu u to vreme, niti me je zanimalo. Obračun između mene i boga bio je lični i nisam mario kako ću sebe nazvati, niti kuda treba da idem, bilo je bitno rešiti se njega. Što bi se reklo u mom šoru: „prestali smo da divanimo“…

Tih prvih godina novog milenijuma, ne sećam se tačno koje godine, u moje ruke je dospela knjiga Ričarda Dokinsa – „Sebični gen“. U prvom momentu šok, zatim otrežnjenje, malo neverujući, a malo što nisam potpuno shvatio logičke akrobacije g. Dokinsa, još jednom pročitah knjigu. Mislim da ne postoji naučno štivo koje mi je tako snažno promenilo način gledanja na svet. Mada sam i ranije voleo nauku i znao sam Teoriju evolucije iz škole, nikada se nisam dublje zamislio nad tim kako život funkcioniše. Usledila je potraga za znanjem, gutao sam knjige o nauci kao kakve stripove (što me i danas drži), a lik i delo boga su se rastapali kao sveća na grobu čoveka koji sam bio. Nisam ni znao, a postadoh agnostik. Ono što me je pratilo kroz ovaj proces „odrastanja“ bio je osećaj da radim nešto loše, nešto zabranjeno. Boga se još nisam odrekao, ali nisam mogao ni pristati na njega. Odnos je postajao zdraviji, više nalik kakvim prijateljima koji se ne razumeju, nego despotu i robu. Ovo je, takođe, značilo da sam i dalje bio egoista, niti su me zanimali drugi, niti njihovi problemi, bio sam dovoljan sebi. U toj borbi sam bio sâm i nisam se usuđivao da ovaj moj unutrašnji rat neko iz moje porodice ili prijatelja primeti.

Sledeći korak ka ateizmu iziskuje pomalo mazohističku logiku, ali takođe preko potrebnu. To je preuzimanje odgovornosti, ne više za sebe lično, već i za društvo. Za tako nešto treba osuditi sebe! Promišljeni ateista je onaj ko zna da neće bog rešiti nikakav problem ovde na zemlji i, ako ne zasučeš rukave sam i ne uradiš nešto, teško da će se iko za to pobrinuti. Ovakav svet svesnih pojedinaca vodi ka međusobnom poštovanju među ljudima, pa ateisti svoj lik i delo grade na poverenju, ne na veri.

Elem, za nekoliko godina sam već bio ateista, sebi sam nadenuo ime, ali nisam bio siguran šta to znači. Rekoh – ako ih crkva ne voli, onda sam taj! Međutim, bio sam ateista sa manom, tj. ostavljao sam mogućnost postojanja religijskog boga, naglašavam religijskog, jer on nije transcedentni bog koji se ne može dokazati koliko god se mi upinjali, a kojeg su nam vešto podvalili teisti. Sada znam da religijski bog nije moguć, za to postoje dokazi.

Pre nešto više od godinu dana ta donkihotovska borba sa vetrenjačama dobila je i svoj svršetak. Nešto sam hteo da učinim… da vičem na nepravdu koja se čini svima koji nisu religiozni u ovoj državi… Jedno veče preturajući po internetu naleteo sam na zanimljivu družinu koja sebe naziva „Ateisti Srbije“. Pokret je bio nedavno osnovan, a mene je zainteresovalo šta ti ljudi žele da saopšte. Mislim da mi je ulazak na taj sajt bila jedna od pametnijih stvari koje sam uradio, dobro mi je poslužio za oslobađanje od preostalih zabluda. Ono najvažnije što sam od tih ljudi dobio bilo je saznanje da su mi sve ove godine nedostajali ljudi koji isto, ili bar slično misle. Nedostajala su mi objašnjenja šta je to ateizam i kakvi su u stvari ti ljudi. Danas znam da je biti ateista isto što i biti čovek u punom smislu te reči, jer ateista nosi sa sobom breme svojih grehova na plećima, bez nekoga na koga bi ih svalio – ali to nas i čini ljudima, zar ne? Sloboda drugog čoveka se jedino može razumeti i poštovati ako si i sam slobodan, a ateisti su slobodni ljudi.

Ne želim da vređam bilo kog vernika ovim što govorim, niti da umanjujem njegovu ljudskost, većina moje porodice je i danas religiozna, volim ih i poštujem, ali znam da su robovi, robovi indoktrinacije tradicije i društva i da nikada neće znati kako izgleda udisanje vazduha punim plućima slobodnog čoveka, niti znati kako se uči na svojim gresima i promašajima.

Dok sam bio agnostik, bio sam kukavica

Dugujem vam odgovor šta je učinilo da od agnostika postanem ateista… Odgovor je jednostavan, ali i neprijatan za sve agnostike koji budu ovo čitali – dok sam bio agnostik, bio sam kukavica. Ne može čovek koji sebi i drugima želi slobodu da sedi na dve stolice, već mora zauzeti stav. Stav je intelektualna i društvena odgovornost svakog od nas, pogotovu u zemlji u kojoj su se religije toliko razigrale, da ni ja, kao ni agnostici ili vernici, nismo sigurni. Takođe, znam da sam svojim kukavičlukom doprineo da se u našu zemlju uvuku kvazinaučnici kreacionisti, klerofašističke organizacije, nadrilekari, prevaranti i probisveti koji zloupotrebljavaju sve mogućnosti religijske ideologije. Balaševićeva pesma „Krivi smo mi“ je večna moralna pouka za sve nas koji smo svojom lenjošću i slabošću dopustili da se sada osećamo krivim. Danas se osećam srećnijim, sigurnijim i zadovoljnijim.

Ova priča je moja, ne mogu je se odreći. Ostalo je samo još nešto: moj bog nije nestao, nego sam ga preoblikovao u nešto što je trebalo da bude od početka… gle čuda, to sam ja! Sada sam siguran da sam sve vreme u stvari razgovarao sa sobom. Živeli, i nemojte biti prestrogi prema sebi.

Autor: D.S.

%d bloggers like this: