Maraton u Hristu

I.

27. januar:
Muftija Islamske zajednice u Srbiji, Muamer Zukorlić, otpočeo je svoju ovogodišnju političku promociju optuživši vlasti u Beogradu da rade na „pokrštavanju Bošnjaka u Sandžaku“ kroz praksu obeležavanja slave Svetog Save u školama.

Gotovo sve državne institucije, političke partije, privatne kompanije, verovatno i mesne zajednice, tokom prve decenije 21. veka usvojile su jednu od pregršt slava kao zvanične slave institucije (zapitajmo se kako se uopšte bira slava – lutrijom ili po sličnosti crta lica nekog hrišćanskog sveca sa ministrom?). Ta otvorena antisekularna praksa, koja je, naravno, za svaku osudu, poslužila je kao savršen povod muftiji punog antiestablišment elana da osuje paljbu po „strategiji pokrštavanja“, koja je, navodno, osmišljena i implementirana iz Beograda. Strategija koju Beograd svakako ima je ta, kako iskoristiti glasove podeljene bošnjačke zajednice u Sandžaku, dok je jedina strategija koja je zaista potrebna ona koja bi dala osnov za poboljšanje statusa pauperizovanog stanovništva Sandžaka. Činjenica da se prepucavanja na liniji Novi Pazar – Beograd i dalje odvijaju u religioznom diskursu govori, pre svega, o gorućoj potrebi da se unapredi obrazovni sistem na svim nivoima, a daleko manje o tajnoj misiji SPC-a da dobije još par hiljada politički obespravljenih i finansijski nemoćnih vernika.

II.

24. mart:
Vlada Srbije usvojila je Uredbu o vršenju verske službe u Vojsci Srbije, koja se organizuje radi ostvarivanja slobode veroispovesti, jačanja duhovnih i moralnih vrednosti pripadnika vojske, negovanja vojničkih vrlina i patriotizma, kao i oblikovanja građanske odgovornosti.

Groteskna povezanost Crkve i Vojske, naravno, nije niti novi fenomen, niti je prisutna samo u Srbiji. Teško je zamisliti grublje kršenje principa laičke države: vojska, kao institucija države koja oličava monopol fizičke sile, koji suštinski definiše samo postojanje države, ovom je uredbom nakalemljena na verske organizacije u Srbiji. Iako sama uredba ima neke liberalne odredbe – pripadnici VS se ne moraju izjašnjavati o svojoj veroispovesti ili o neprihvatanju vere; sve relevantne verske zajednice će imati svoje predstavnike u redovima vojske itd. – ostaje činjenica da se prožimanje države sa SPC-om nastavlja i na ovom planu. U mesecima nakon odluke američke vojske da dozvoli pripadnicima LGBT zajednice da služe otvoreno u oružanim snagama USA, Vlada Srbije je omogućila hrabrim srpskim momcima i devojkama da se pomole Svetom trojstvu, Alahu ili možda Devi Mariji. Verovatno im i nije ostavljena bilo koja druga opcija.

III.

30. mart:
U intervjuu magazinu „Cord“, poglavar Srpske pravoslavne crkve patrijarh Irinej ocenio je da SPC nema dovoljno crkava u gradovima Srbije.

Govoreći o mladima u Srbiji, patrijarh je rekao da je srećan što značajan broj mladih ljudi dolazi u crkvu, iako se „veliki broj njih okreće ateizmu“. Patrijarh bi možda mogao da razmisli o tome da ogromna većina mladih živi sa roditeljima, babama i dedama i nema nikakvu perspektivu da se osamostali u bliskoj ili daljoj budućnosti. Jedna organizacija u čijoj bi srži delovanja trebalo da bude briga o bližnjem, morala bi više da mari za nedostatak narodnih kuhinja, bolnica, sirotišta itd. Srbiji je potreban ekonomski razvoj i standard koji omogućava mladim ljudima da traže svoj put i svoj život tamo gde ga žele. Više crkava u prenatrpanom Beogradu, koji pre podseća na neko hipertrofirano šumadijsko selo nego na evropsku metropolu, neće ni izdaleka povećati duhovnost srpskog življa. Samo će ojačati sveprisutnu praksu samohipnoze, koje se kolektivno grčevito držimo preko dve decenije.

IV.

15. april:
Sveti arhijerejski sinod SPC savetuje Partizan i Crvenu zvezdu da se 140. prvenstveni derbi ne igra na Veliku subotu, 23. aprila.

Ove godine se katolički i pravoslavni praznik poklopio, tako da je ceo hrišćanski svet slavio tog vikenda, što, naravno, nije zaustavilo nijednu utakmicu u Evropi, ali SPC je našao za shodno da svima spočita kako nije lepo igrati se fudbala na Veliku subotu. Predsednik FK Crvena zvezda je sa oduševljenjem prihvatio savet, a Zvezdini navijači, uvek pobožni i ponizni, dva meseca pre toga su najavili kako će bojkotovati derbi ako se tada odigra, što su i uradili. Inače, Zvezdin oficijelni sajt je na naslovnoj stranici tih dana prikazivao vaskršnju poslanicu, bez ikakve informacije o klubu. Partizan je bio nešto rezervisaniji, pa se derbi ipak odigrao. Najbolju ocenu celog događaja je dao čuveni Milojko Pantić, koji se obratio Crkvi rečima „Gospodo, dobili ste crveni karton, jer se mešate u ono što nije vaša nadležnost”.

V.

17. april:
Nа plаtou ispred beogrаdske Crkve Svetog Mаrkа, obаvljeno je sаborno krštenje oko 550 učenikа beogrаdskih osnovnih i srednjih školа – maraton u Hristu.

Zašto religija i verske zajednice ne smeju da imaju mesta u državnim organima, a naročito u obrazovnom sistemu, najbolje se videlo na tzv. masovnom krštenju 550 đaka osnovnih i srednjih škola u Beogradu. Naime, kroz obred krštenja su prošli ne samo učenici koji su pohađali versku nastavu, već i oni drugi, „koje su drugari ohrabrili“, kako stoji u saopštenju radija Sveta gora. Drugim rečima, decu su uterali u tor pravoslavnih vernika ni krive ni dužne, svakako ne na odgovarajući način konsultovane. SPC, dakle, ne preza ni od grubog iskorišćavanja dece u medijske svrhe, jer kako samo lepo deluje scena dok svetom vodicom poškropljujemo tu divnu dečicu. Oprostimo im jer ne znaju što čine? Verske vođe sistematski pokušavaju da uguše kapacitet za kritičko mišljenje u generacijama koje stasavaju i time im zapravo negiraju mogućnost da jednog dana i sami znaju. U tom smislu, možemo se zapitati da li imamo pravo na moralni oprost i ćutnju pred ovim zloslutnim ritualima.

VI.

20. april:
Patrijarh je objavio Vaskršnju poslanicu.

Vaskršnja poslanica SPC-a je jedno od najčitanijih i najuticajnijih saopštenja kojim Crkva većinskog pravoslavnog naroda komunicira sa svojom pastvom. Ovogodišnja Poslanica sadrži uobičajen set halucinogenih izjava koje negiraju racionalni kapacitet čoveka i svode poimanje sveta na magijska objašnjenja kromanjonca. Daleko više od toga, u Poslanici, takvoj kakva je, njeni autori, zapravo, otkrivaju svoju žalosno primitivnu koncepciju Boga, koji je, zbog naših greha, izmaknuo jednu ploču ispod Pacifika, zaljuljao okean i cunamijem potopio desetine hiljada razvratnih Japanaca. „Očevidno“, tvrdi autor Poslanice, „duhovni i moralni poremećaji u ljudskom društvu, kao odvajkada, praćeni su i sada prirodnim poremećajima poput cunamija.“ Volter, ogorčeni protivnik Crkve, ali i uvereni deista, oplakivao je hiljade nastradalih u lisabonskom zemljotresu 1755. i zapitao se kako Bog, ako postoji, može dozvoliti da mnoštvo potpuno nevinih ljudi tako brutalno okonča svoj život. SPC-u toliko manjka humanosti da u maniru inkvizitorskog likovanja ističe stradanja ljudi koja su se mogla izbeći – ne molitvom i asketizmom, već ljudskom akcijom. Fukušima je bila stara i oronula nuklearna elektrana koju je trebalo zatvoriti još 2000, što zbog korupcije i inercije birokratije nije urađeno; jači i viši nasipi su mogli biti izgrađeni. Buduće nesreće će biti izbegnute ili smanjene ljudskom akcijom, jer istorija sveta ipak nije „stvarnost zakvašena kvascem večnog života“, kako veli Poslanica, u kojoj magijskim ritualima možemo rešiti realne probleme.

VII.

28. april:
Patrijarh je uručio Novaku Đokoviću najveće odlikovanje SPC-a – Orden Svetog Save „za njegovu delatnu ljubav prema Majci Crkvi“.

Omamljujući uspeh Novaka Đokovića je opio ne samo državu, političare, običan puk i reklamokrate, već i sveštenstvo SPC-a. Zapravo, otužna histerija oko Đokovića je poprimila nove razmere kada je SPC uvideo da je Novak svojom „snagom, šarmom i iskrenošću… posvedočio svetu jevanđeljsku poruku mira i ljubavi“. Šta se, zapravo, krije iza ove farse? Đokovićev produhovljeni backhand? Ili bogougodni drop-shot? Pre će biti da je u pitanju činjenica da je Đoković nedavno poklonio 100.000 dolara manastiru Gračanica i tako pomogao sestrinstvu da otkupi zemlju koju je vlasnik nameravao da proda, zamislite, Albancu. SPC, izgleda, religioznost vrednuje pre svega finansijskim doprinosima.

VIII.

14. maj:
Reis-ul-ulema Islamske zajednice BiH, Mustafa Cerić, javno je zapretio kantonalnom ministru obrazovanja, Emiru Suljagiću, da će, ako ne povuče odluku o prebacivanju ocena iz veronauke u opisne (čime ne ulaze u prosek), dobiti „sarajevsko proleće“ na ulicama, po uzoru na arapske zemlje.

Da bi retroreligiozni sitkom u kome se Srbija obrela dobio i regionalnu razmeru, pobrinuo se reis Cerić kada je šerijatski drsko zatražio da veronauka ostane integralni deo obrazovnog sistema Kantona Sarajevo ili će se svetovne vlasti suočiti sa svojevrsnim događanjem naroda. Pritom, ne radi se o ukidanju verske nastave, niti o mešanju u sadržaj i program, već samo o promeni načina ocenjivanja. Prosvetiteljstvo je, nažalost, tek okrznulo većinu naroda u Evropi. Da bismo se oslobodili teškog balasta srednjovekovnih predrasuda i rituala, ljudsko društvo mora da iznedri obrazovni sistem koji ohrabruje i stvara kritičko mišljenje. Od kritičkog mišljenja do odbacivanja svakog oblika institucionalizovane religije je samo korak. Upravo zato, nosioci zatvorenog društva postaju tako nervozni kada se udari na temelje njihove moći.

IX.

17. maj:
Milo Đukanović je izjavio da će cilj njegove partije biti objedinjavanje pravoslavne crkve u Crnoj Gori u samostalnu organizacionu celinu, a ministar vera Srbije, Srđan Srećković, izjavio je da ne razume potrebu da se političari bave radom crkve i da crkveni život treba u potpunosti da bude odvojen od svetovnog.

Bilo to nužno ili ne, istorija se ponekad zaista ponavlja. I to na najdosadniji, šematski način. Balkanski narodi kaskaju dva veka za svojim zapadnoevropskim susedima, igrajući se stvaranja nacionalnih država početkom 21. veka. Neke autoritarne umne glave bi svakako rekle da se istorijski procesi moraju odviti do kraja. Međutim, da li je zaista potrebno da se moderna crnogorska država obezbedi stvaranjem nacionalne crkvene organizacije? Đukanovićeva odluka da u prvi plan političke borbe postavi ovu temu je još jedan otrežnjujući dokaz kako se može manipulisati javnošću kada je obrazovana srednja klasa svedena na zanemarljiv procentualni nivo populacije. Kao odgovor na to, srpski ministar vera je svojom izjavom obesmislio funkciju sopstvenog ministarstva u jednoj sekularnoj državi.

X.

26. maj:
Vlada Srbije je donela uredbu o izdavanju doplatne poštanske marke namenjenu izgradnji Hrama Svetog Save.

Hram Svetog Save zapravo je verski objekat, odnosno crkva. Država praktično nameće ovaj harač, kojim se finansira izgradnja pravoslavne crkve u sekularnoj državi Srbiji, svim građanima, bez obzira na to da li su uopšte religiozni i kojoj konfesiji pripadaju. Veliko je pitanje i kako će se prikupljeni novac potrošiti, pošto se iznos uplaćuje na račun Sinoda, a nije poznato da li postoje mehanizmi kontrole namene tih sredstava.

XI.

4–5. jun:
Papa Benedikt XVI posetio je Hrvatsku.

„Hvala ti, Benedikte XVI, što si uzvisio Katoličku crkvu, duhovnu i moralnu vertikalu u Hrvatskoj. Hvala ti što nas ostavljaš u znaku križa. Hvala ti na veličanstvenom i dostojanstvenom pohodu našoj domovini Hrvatskoj. Još jednom, drage gledateljice i gledatelji, i još 2011 puta recimo: ‘Hvala ti, sveti oče, što si blagoslovio našu zemlju’.“, rekao je voditelj HRT-a skrušenoj hrvatskoj pastvi dok se papa spremao za odlazak iz Hrvatske. Koliko god to paradoksalno zvučalo, Racinger je zapravo pomogao Hrvatskoj na njenom dugom i posve nesigurnom putu ka moderni. Prosečni hrvatski glasač, verujući pre svojoj mašti nego očima (H. Arendt), možda bi, iz čiste obesti zbog ekonomske katastrofe u kojoj živi, glasao protiv članstva u EU na referendumu koji će se održati verovatno na jesen ove godine. Nakon blagoslova Svete Stolice, hrvatski će živalj, šta god im rekao agnostik Josipović, svakako glasati za članstvo u Uniji i time barem ući u okvir unutar koga će imati mogućnost da se približe modernom društvu. Istorija ponekad zaista ima smisla za ironiju. Ljudska glupost, tako veličanstveno oličena u religijama i crkvenim organizacijama, uvek nađe način da se adekvatno manifestuje. Čak i ako se nekad stavi na pravu stranu povjesti.

Autor: Saša Butorac

%d bloggers like this: