Istorija ateizma

Reč „ateista“ (nasuprot sveprisutnom nazivu „bezbožnik“, koji postoji oduvek i na svakom jeziku) nastala je 1566. godine i do kraja 18. veka je imala pogrdno značenje i postojala je samo kao referenca u teološkoj raspravi.

Postoje brojne definicije ateizma. Najčešće se posmatra na dva načina: u širem smislu, to je odbijanje verovanja da božanstva postoje, a u užem smislu, lični stavo da božanstva ne postoje. Smatram da su obe definicije pogrešne i da se ateizam ne može smatrati čak ni idejom – već isključivo pokretom. Kao takav, redak je primer u istoriji I, osim Kirenske škole u Grčkoj i Červaka škole u Indiji u petom veku pre nove ere, ponovo nastaje tek krajem osamnaestog veka i vodi do onoga što danas nazivamo „Novi ateizam“ (prva decenija trećeg milenijuma), dok se kao ideja učenja o svetu bez boga mogu računati i Buda i Hobs. Pojedinačni primeri osoba koje ne veruju u više sile ne čine postojanje ateizma, već samo izuzetak od pravila. Ateizam vidim samo kao pokret – grupu ljudi koja promoviše date vrednosti. Samo odsustvo vere je, sa druge strane, staro koliko i vera.

Od vremena prvih šamana, koji su u svojim (prvobitnim ljudskim) zajednicama oko vatre pripovedali mlađim naraštajima zašto postoje drvo, zemlja, voda i životinje i kako odobrovoljiti duhove lova, reke ili plodnosti, morao se naći neko ko bi se suprotstavio toj priči. Da li je to bio neko od starešina, mladi ratnik ili suparničko pleme, nije ni bitno, otpora religijskom učenju je, zasigurno, bilo od njenog samog nastanka. Ovde ćemo se pozabaviti istorijskim periodom, a sam nastanak religije i otpora istoj ostaviti za sledeći broj.

Da bismo neko društvo smatrali civilizacijom, ono mora da ima razvijene sisteme ekonomije, politike, urbanizacije i religije. Danas se religija zamenjuje nazivom „moralna tradicija“, ali do pre jednog veka društvo se nije smatralo razvijenim ako nije ispunjavalo ova četiri elementa. Preduslov za ovakav nivo organizacije je pismo, pa su prve civilizacije koje poznajemo one gde su prva pisma nastala – Sumer i Egipat. Sa razvojem pisma, nastaju i prve organizovane religije, a, zahvaljujući tim pismima i upornosti arheologa, možemo da pratimo istoriju ovih zemalja i odnos ljudi prema zvaničnoj religiji. U slučaju Egipta imamo, uglavnom, religijske i istorijske tekstove, ali čak i oni su dovoljni da pokažu kako su se na vlasti menjale dinastije, visoki sveštenici i činovnici, vojskovođe postajali faraoni, što nije konzistentno sa kanonom da samo faraonova porodica ima božansko poreklo. Borba za vlast i potenciranje pulena za presto nije bila ništa drugačija nego na srednjovekovnim dvorovima i priči o plavoj krvi kraljeva. To je pogotovo karakteristično u periodima između starog i srednjeg i srednjeg i novog carstva, kada je zemlja bila iscepkana na nome (regione) i kada su po više stotina godina trajale borbe između različitih porodica (dinastija) za presto kraljevstva; obični ljudi su gubili veru u religijsku dogmu i odustajali od bogova. Ovo vidimo iz pesama u kojima se pesnik žali da su ljudi prestali da veruju i da rade naopako od pravila, da namerno ugrožavaju harmoniju (maat), čija zaštita je kraljeva najbitnija uloga u društvu i religijskom poretku. Iz mnogih drugih priča i pesama, takođe saznajemo da se običan narod ponaša u suprotnosti sa onim što mu je predstavljeno kao jedina istina o postojanju sveta. Naravno, to se nikada ne promoviše u zvaničnim tekstovima, ali se napominje kao problem trenutne vlasti. Možda najbolji pokazatelj krize vere u narodu je demokratizacija religije, po kojoj se ne više samo faraon nakon smrti pretvarao u Ozirisa (vladara podzemnog sveta), već svi Egipćani.

Hamurabijev zakonik je sekularan do te mere da bi mu pozavideli i mnogi današnji ustavi pretežno nereligioznih država

Previranja su bila još veća u Mesopotamiji, gde su postojali gradovi države, često međusobno zaraćeni, i svaki je imao svog boga zaštitnika, iako su delili isti panteon. To je dovodilo do situacija da cela armija proklinje određeno božanstvo koje štiti grad koji napadaju, iako se tom istom božanstvu moli kod kuće za kišu, plodnost ili štošta drugo. U najpoznatijem mesopotamskom epu „Gilgameš“ – glavni junak traga za besmrtnošću i svog pratioca, Utnapištima (dobio besmrtnost od bogova posle velikog potopa), propituje kako da postigne istu i naziva ga običnim čovekom kakav je i sam. Pesnik epa bogove često prikazuje bednima i nemoćnima pred prirodnim silama, smrtno uplašenim, čak ih pogrdno naziva i psima. Iako se mora razumeti da je religija činila svakodnevicu, bogovi su često posmatrani tek kao heroji sa izvesnim moćima, ali sa svim manama i vrlinama ljudi prema kojima su stvoreni. Zakonici mesopotamskih gradova država i kasnijih carstava na boga se pozivaju samo kao na svedoka (poput današnjeg polaganja zakletve), a Hamurabijev zakonik je sekularan do te mere da bi mu pozavideli i mnogi današnji ustavi pretežno nereligioznih država.

U Grčkoj klasičnog doba ateizam je bio kažnjavan smrću, mada ne zbog ličnog bezbožništva, već ukoliko bi to propovedali bili bi osuđeni zbog vređanja bogova. Štaviše , takva kazna je važila samo nominalno i obično je korišćena samo protiv političkih neprijatelja (ista kazna je postojala i za homoseksualnost u nekim polisima). U suprotnom, današnja kultura i civilizacija bi izgledale mnogo drugačije, jer se ne bi razvile filozofske škole, koje su umnogome oblikovale način na koji danas posmatramo svet. Filozofi odustaju od mitova koji su objašnjavali nastanak sveta i istinu počinju da traže kroz logiku i kritičko razmišljanje. Jedna od najbitnijih škola je atomizam (slična škola nastaje i u Indiji, takođe oko 5–6 veka p.n.e.), koju predvode Leukip i Demokrit. Oni su pretpostavili da se sve na svetu sastoji od nevidljivih i nedeljivih čestica – atoma (atom: nedeljiv, gr.) što je najbolje objašnjeno u drami čije ime nije sačuvano, u kojoj filozof pita svoje domaćine ima li u hrani koju su mu doneli ljudskih kostiju, noktiju, kose, brade i ljudskog mesa. Na odgovor da nema, on odgovara: „Eto, ni u hrani koju inače jedem nema ovih sastojaka, a ipak, svakome od nas svakoga dana rastu kosti, kosa i brada, deca rastu i razvijaju se, a ne jedu druge ljude. Znači da se sve sastoji od istih čestica samo ih mi ne vidimo kao takve.“ Ovo je pokušaj (uspešan, moglo bi se reći) da se svet objasni na čisto materijalistički način, bez osvrta na duhovno i mistično.

„Svi ljudi nešto pretpostavljaju, slute i prihvataju o bogovima; od filozofa se, međutim, očekuje pružanje dokaza“

Kritija je opisivao da su stanovnici jednoga grada u jednom trenutku prestali da se pridržavaju zakona i počeli da čine zla, znajući da zakone mogu da izbegnu, te su državnici izmislili bogove koji sve vide i od čijeg suda niko ne može da pobegne. Prvi samoproklamovani ateista je bio Dijagora, sofista iz Mileta, koji je ismevao Eleusinske misterije i ubeđivao ljude da se klone ovih svečanosti. Ovo su samo neki od primera, za kompletnu analizu bezbožništva kroz grčku filozofiju bilo bi potrebno nekoliko knjiga, a Aristotel je to najbolje zaokružio sledećom izjavom: „Svi ljudi nešto pretpostavljaju, slute i prihvataju o bogovima; od filozofa se, međutim, očekuje pružanje dokaza“ – što je i danas temelj naučnog principa.

Budizam u osnovi negira bilo kakvo više biće kao tvorca i cilj ljudskog postojanja vidi kroz individuu

Budizam se danas smatra jednom od najbrojnijih religija, i kroz vekove je imao mnogo varijanti i uticaja na druge verske poglede, ali to ni u kom slučaju nisu osnove koje je ostavio princ Sidarta Gautama, poznat kao Buda. On, u obraćanju stanovnicima Kesapute, objašnjava da istinu ne traže u tradiciji, religijskim tekstovima, dogmama i učenju sveštenika, već da sami, kroz iskustvo, dođu do stvari koje su moralne, ispravne i koje stvaraju dobro i sreću, te da se po tome upravljaju u životu. Budizam u osnovi negira bilo kakvo više biće kao tvorca i cilj ljudskog postojanja vidi kroz individuu i traženje potpunog mira – nirvane. Još nekoliko škola indijske filozofije negira bogove i, iako se ne mogu smatrati ateističkim (imaju razlite elemente sujeverja kako ga danas vidimo), veoma su progresivne za to doba (8 – 5 vek pre nove ere). Većina njih je, zapravo, odgovor na autoritet Veda – svetih knjiga koje su nastale na teritoriji današnjeg Irana, pre migracije Arijaca u Indiju (1500. godina p.n.e.) i čine osnovu hinduizma – treće najbrojnije religije danas. Ove škole su učile materijalizam i atomizam (sličan grčkom) i postavljale čoveka u situaciju da sâm bira svoj put, bez uticaja viših sila. Samkhja i Đainizam ne prihvataju teoriju tvorca, Mimansa objašnjava da je čovek sam sebi dovoljan i ne dozvoljava ikakvo mešanje „sa strane“, a Červaka ide i korak dalje i smatra se, čak, ne samo materijalističkom, već krajnje antiteističkom školom.

Posredno znamo i za tragove bezbožništva među slovenskim i nordijskim paganima, no problem tu nastaje, s jedne strane, zbog nedostatka zanimanja za istraživanje istog, a, s druge strane, hrišćanstvo se u širenju po Evropi nije libilo nikakvih sredstava da uništi svaki trag paganstva, pa su tekstovi pisani runama surovo uništavani, a epovi menjani u korist hrišćanstva. To vidimo i u najpoznatijem germansko-nordijskom epu – sagi o Nibelunzima. Ne postoji više nijedna verzija koja ne uključuje hrišćanstvo, mada su preživele neke koje hrišćane prikazuju kao zle osvajače; u njima deo naroda kritikuje one koji prihvataju hrišćanstvo i okreću leđa Odinu, dok su neki ravnodušni, nagoveštavajući da je to samo borba za vlast, pošto, uistinu, ni hrišćanski ni nordijski bogovi nisu zaista stvarni. Sličan problem se javlja i kod centralno i južnoameričkih civilizacija, čije su spise (preko 40.000) španski sveštenici nemilosrdno spaljivali, učeći Inke i Asteke hrišćanstvu, pa danas nemamo tragova da su ti narodi imali ikakvu ideju o bezbožništvu.

Srednji vek u Evropi nije ni vredan pomena u ovoj priči, jer su od 387. godine, kada hrišćanstvo postaje zvanična i jedina religija rimskog carstva, svi koji su mislili drugačije bili proganjani i ubijani na raznorazne načine. Tek u periodu renesanse javljaju se prve kritike hrišćanstva i suprotstavljanje argumentima verskih autoriteta. Nosioci skepticizma su bili Leonardo da Vinči, Galileo Galilej, Nikolo Makijaveli, no, iako su se protivili nekim verskim dogmama, niko od njih nije negirao boga kao tvorca. Reč „ateista“ (nasuprot sveprisutnom nazivu „bezbožnik“, koji postoji oduvek i na svakom jeziku) nastala je 1566. godine i do kraja 18. veka je imala pogrdno značenje i postojala je samo kao referenca u teološkoj raspravi. U tek uznapredovalom islamu se u devetom i desetom veku pojavilo nekoliko intelektualaca koji su kritikovali religijsku dogmu. Ibn al-Ravandi je dogme smatrao nerazumnim i smatrao da bi trebalo da budu ukinute. To su podržavali i fizičar i filozof Abu Bakr al-Razi i pesnik Al-Maari.

Prvi ateista novog doba bio je Žan Meslije, bivši sveštenik koji se predomislio i prvi otvoreno negirao postojanje boga, takođe, komentarisao i da je religija sredstvo za kontrolisanje masa. Prati ga Pol Holbah (Paul-Henri Thiry, Baron d’Holbach), koji je 1770. pod pseudonimom napisao knjigu Sistem prirode (zakoni moralnog i fizičkog sveta). Bio je deo intelektualne elite tog vremena i družio se sa Žan-Žak Rusoom, Dejvidom Hjumom, Adamom Smitom i Bendžaminom Frenklinom. Američki rat za nezavisnost i Francuska revolucija uticali su na stvaranje Kulta razuma, koji je za cilj imao zamenu hrišćanstva ateističkim sistemom verovanja u Francuskoj. Žak Eber, Antuan-Fransua Momoro, Pjer-Gaspar Šomet i Žozef Fuše (Jacques Hébert, Antoine-François Momoro, Pierre-Gaspard Chaumette, Joseph Fouché) vodili su ovaj pokret preko novinarstva, politike i ratovanja kroz Francusku. Fuše je bio komandant jakobinaca, pa su razum i ateizam šireni olovkom i mačem sve do 1794. godine, kada je Robespjer, osvedočeni deista, prvake ove grupe poslao na giljotinu.

Sa usponom Hitlera na vlast, sva udruženja slobodnih mislilaca su ugašena i zabranjena

Jedna od najvažnijih ličnosti za ateizam kakav danas poznajemo je Ludvig Fojerbah, filozof i antropolog. Bio je učenik Hegela, a njegova dela su imala jak uticaj na njegove savremenike. 1830. godine objavljuje spis „Misli o smrti i besmrtnosti“, u kome odbacuje veru u besmrtnost; knjiga će biti zabranjena, a Fojerbah do kraja života više neće dobiti stalan posao kao predavač. Kasnija dela, „Suština hrišćanstva“ i „Predavanja o suštini religije“, podstakla su druge intelektualce da krenu njegovim putem, a najbitniji su Artur Šopenhauer, Fridrih Niče i Karl Marks. S obzirom na uticaj Ničea i Šopenhauera na dalju filozofsku misao i uticaj Marksa na istoriju 20. veka, Fojerbah je ostao malo po strani i često se pominje kao most između Hegela i Marksa. Prvi ateistički proglas na engleskom jeziku („Neophodnost ateizma“) napisao je pesnik Persi Buše Šeli (Percy Bysshe Shelley) i za to bio izbačen sa Oksfordskog univerziteta 1811. godine. On je bio sledbenik pokreta slobodnih mislilaca u Engleskoj, kojoj su pripadali Vilijam Muline i Entoni Kolins, kao i istog pokreta u Francuskoj, koji je predvodio Volter. Najbrojniji ateistički pokret (Liga slobodnih mislilaca Nemačke) nastao je u Frankfurtu 1881. godine i okupljao je sve nemačke ateiste tog doba. Iz njega je proizašlo i nekoliko proleterskih organizacija, da bi najbrojnija ušla u uniju sa Ligom i time oformili Udruženje slobodnih mislilaca Nemačke (imali su preko pola miliona članova). Ovo je, tokom dvadesetih godina dvadesetog veka, vodilo masovnom ispisivanju iz crkvenih spisa, tolikom da se navodi čak dva i po miliona ljudi; takođe, uticalo je i na stvaranje Internacionale proleterskih slobodnih mislilaca. Nažalost, vođe ove internacionale su smenjene i izbačene kada su sovjetski militantni lideri preuzeli slične organizacije po Evropi. Sa usponom Hitlera na vlast, sva udruženja slobodnih mislilaca su ugašena i zabranjena, a nemali broj njihovih vođa proglašen je izdajnicima i uhapšen.

U Sjedinjenim Državama je od samog nastanka bilo nekoliko istaknutih ateista (ili, pak, istaknutih boraca za sekularnost), počevši od Bendžamina Frenklina, kao jednog od istaknutih „Očeva osnivača“, praćenim drugima među kojima su bila i prva četiri predsednika SAD: Džordž Vašington, Džon Adams, Tomas Džeferson i Džejms Medison. Uz njih, na toj listi su i Tomas Pejn, autor pamfleta „Zdrav razum“, koji je podržavao nezavisnost kolonija, nešto kasnije predsednici Abraham Linkoln i Vilijam Taft, kao i jedan od najvećih američkih autora, Mark Tven. Podstaknuti nemačkom ligom slobodnih mislilaca, nastalo je i nekoliko sličnih udruženja u nekoliko američkih država. Ateizam u SAD naglo opada nakon uspona Sovjetskog saveza, koji promoviše komunizam i guši religijske slobode, a pogotovo nakon Drugog svetskog rata, kada počinje Hladni rat. Tada, uz pretnju komunizma, uz koji je išla i promocija ateizma, Amerika se sve više okreće religiji uz maksimalnu podršku države. Sovjetski savez, zapravo, nikada nije zabranio religiju, ali jeste ograničavao prava crkvama i onemogućavao otvorenim vernicima penjanje na društvenoj lestvici. Jedina ikada zvanično proglašena ateistička država bila je Albanija za vreme Enver Hodže, od 1967. do 1991. godine.

Nakon pada Berlinskog zida i kraja Sovjetskog saveza, situacija se menja u krug: crkva ponovo dobija na važnosti u Rusiji i drugim zemljama bivšeg Varšavskog pakta, dok u zemljama Zapada, sa nestankom komunističke pretnje, ateizam ponovo postaje društveno prihvatljiv. To nije bio problem u zemljama u kojima je stanovništvo većinom nereligiozno poput Švedske, Danske, Norveške i Estonije, ali jeste u nekim drugim kao što je Amerika. Uprkos činjenici da se preko 90% naučnika izjašnjava kao nereligiozni ili ateisti, većina Amerikanaca je veoma religiozna, a u SAD se nalazi i najveći broj raznih crkava – uglavnom hrišćanskih denominacija; ovom trendu svakako ne pomažu teroristički napadi uglavnom islamskih ekstremista. To je i jedan od razloga za nastanak pokreta nazvanog „Novi ateizam“, koji mnogi kritikuju kao militantni i agresivni. Knjige koje popularišu ovaj pokret uglavnom promovišu ateizam, antiteizam i humani sekularizam, kritikuju religiju i verske vođe i naučnopopularnim štivom se trude da ljudima predstave nauku kao jedini način da se dođe do istine. Vodeći promoteri pokreta su Ričard Dokins, Sem Heris, Kristofer Hičens i Danijel Denet, poznati i kao Četiri jahača Novog ateizma.

Autor: Mihailo Vuletić

%d bloggers like this: