Broj 2 – Uvodna reč: Vera i razum

Krajnje je, dakle, apsurdno staviti znak jednakosti između usvajanja izvesne tvrdnje koja ne poseduje nikakvu empirijsku i logičku osnovu (kao što to rade vernici) i naučne teorije.

Kao ateisti, dešavale su mi se situacije da se, prilikom rasprave sa vernikom, dotični, u nedostatku bilo kakve suvisle argumentacije, pozove na veru i autoritet. Vernik time stavlja katanac na svaku dalju raspravu, uzimajući veru kao nepojmljivu instancu koja je izvan (pa čak i iznad!) razuma. On će, štaviše, slepo verovanje tretirati kao vrlinu i biti ponosan njime, uz obaveznu, krajnje nadmenu, opasku: „Ti si ateista i ti to ne možeš razumeti!“ Da li bi jednostavno prizivanje autoriteta-koji-se-ne-preispituje trebalo da opravda nedostatak empirije i bilo kakvog racionalog objašnjenja za poziciju koju zastupa?

Često se iz verničkog tabora može čuti kako i mi, ateisti, u nešto verujemo. Tako, na primer, „verujemo“ u teoriju evolucije, te teoriju „Velikog praska“ i slično. Ovde je posredi nepoznavanje (ili namerno izvrtanje) značenja pojmova. Vera, naime, podrazumeva uzimanje nekog iskaza kao istinitog bez ikakvog dokaza za to (ili, čak, uprkos njemu, da se poslužimo Dokinsovom formulacijom), iz čega sledi da se u tvrdnje koje su empirijski potvrđene ne može verovati. Njihovo priznavanje postaje stvar zdravog razuma. Kako je evolucija jedna od najpotkrepljenijih naučnih teorija, prihvatanjem iste kao najverovatnijeg objašnjenja za raznolikost života na Zemlji, niti mi postajemo vernici, niti darvinizam postaje religija. Radi se, prosto, o objektivnom sagledavanju stanja stvari i prihvatanju realnosti onakve kakva jeste. Slepo verovanje, sa druge strane, crpi svoje stavove iz takozvanih svetih knjiga i autoriteta, nimalo se ne osvrćući na njihovu autentičnost. Vera ne preispituje. Ona je ne samo u suprotnosti, već i u večitom konfliktu sa konceptima kao što su kritičko razmišljanje i racionalno poimanje stvari. Krajnje je, dakle, apsurdno staviti znak jednakosti između usvajanja izvesne tvrdnje, koja ne poseduje nikakvu empirijsku i logičku osnovu (kao što to rade vernici) i naučne teorije (da podsetimo, terminom „teorija“ se u nauci označava sistem znanja o nekoj pojavi zasnovan na dokazanim pretpostavkama).

Razumna skepsa i prirodna radoznalost su dve konstante koje su odlikovale sve velike umove, od starogrčkih filozofa, pa do savremenih naučnika. Ljudi koji nisu prihvatali stvari „zdravo za gotovo“ su vukli čovečanstvo napred i zahvaljujući njima mi danas imamo modernu medicinu i tehnologiju koja nam umnogome olakšava svakodnevni život. Rezonovanje je jedina stvar koja vrstu Homo sapiens odvaja od ostatka životinjskog sveta. Zar treba da se lišimo ovog neverovatno moćnog oruđa koje nam je priroda podarila, zarad puke iluzije? Ne zaboravimo reči koje nam je slavni mislilac Bartrand Rasel ostavio u amanet: „Ne dopustite sebi da vas zavede ono u šta želite da verujete (…), već gledajte jedino i isključivo činjenice“. Većina svetske populacije te činjenice, nažalost, prenebregava i radije živi u fantazijama koje nudi religija, a pothranjuju verske vođe.

U 21. veku znamo neuporedivo više stvari o svetu koji nas okružuje nego što su to znali ljudi koji su pisali Bibliju, Kuran i ostale „svete“ knjige. Pa ne samo to – naporedo sa naučnim saznanjima, i moralni pogled na svet se umnogome promenio od vremena nastanka religija. Sloboda i jednakost svih ljudi je apsolutni imperativ svake iole civilizovane države. Nije religija ta koja je oslobodila robove i dala prava ženama. Nije religija ta koja je poslala čoveka u svemir. To su uradili ljudi. Ljudi koji su odbacili dogmu, a prihvatili razum.

slika sa naslovne strane

Podarcis sicula

Godine 1971. naučnici su na malo hrvatsko ostrvo, Pod Mrčaru (0,03km2), preneli po pet muških i ženskih primeraka guštera vrste Podarcis sicula. Gušteri su preneti sa obližnjeg ostrva Pod Kopište (0,09km2). Na ostrvu Pod Mrčaru do tada nije bilo ove vrste guštera, mada je bilo naseljeno gušterima vrste Podarcis melisellensis. Ovaj mali eksperiment je zaboravljen do 2008. godine kada je druga grupa naučnika, predvođena Antonijem Herelom, posetila ovo ostrvce i otkrila veliku populaciju guštera, a DNK analizom neosporno je uvrđeno da oni pripadaju vrsti Podarcis sicula, te da su zapravo potomci prvobitnih pet parova. Kada su uporedili guštere sa ova dva ostrva, utvrdili su da se ove dve populacije razlikuju i da su gušteri sa ostrva Pod Mrčaru veći, imaju duže, šire i više glave, zatim da gušteri više ne brane teritoriju, za razliku od guštera sa prvobitnog ostrva, te im se gustina populacije značajno povećala. Najznačajnija promena se sastoji u tome što su se kod guštera sa ostrva Pod Mrčaru pojavile ileocekalne valvule, to jest zalisci. Ove valvule su pregrade u crevima, a njihova funkcija je regulisanje i usporavanje protoka materije kroz creva i javljaju se izuzetno retko u familiji kojoj ova vrsta guštera pripada. Pojava ovih valvula predstavlja ne samo kvantitativnu promenu, već posmatranu kvalitativnu promenu, tj. pojavu koja nije postojala kod neposrednih predaka. Naučnici pretpostavljaju da su se sve navedene promene desile zbog promene u načinu ishrane. Za razliku od populacije guštera na ostrvu Pod Kopište, koja se pretežno hrani zglavkarima (insektima), populacija guštera na ostrvu Pod Mrčaru se pretežno hrani biljkama. Ishrana bogatija biljem, po pravilu, zahteva jače mišiće vilice i izmene u digestivnom traktu. Ono što je naročito značajno, a ovaj primer nam to pokazuje, relativno bitne evolutivne promene odigrale su se „pred našim očima“ za samo nekoliko decenija.

Autor: Milan Polovina

%d bloggers like this: