Voja Antonić: Crkva = politika + magija

Već deset godina aktivno vodim borbu protiv savremenog sujeverja i u početku sam najviše primedbi dobijao od istomišljenika i prijatelja.

Da li ste oduvek bili ateista?

Da, to je stvar vaspitanja, a ja sam imao sreće da su mi roditelji bili ateisti. Kad se rodi, dete ne zna ništa – ono uči od svojih roditelja kako se jede, hoda, priča. Ako od njih čuje da na nebu postoji neki čika koji će ga nagraditi kad bude poslušan i kazniti kad nije dobar, ono će i to prihvatiti.

Da su mi roditelji bili vernici, sigurno bih bio u sukobu sa sobom tokom sazrevanja. Verujem da bih u jednom trenutku i to prelomio, ali ne bezbolno.

U stvari, mene religija sve vreme privlači, ali na drugi način. Najpre kao neverovatan fenomen sukoba racionalnog i iracionalnog u čoveku, a onda i sa stanovišta kulture koja je nastala u religijskom okruženju. Hendlov „Mesija“ je, po mom mišljenju, jedno od najlepših muzičkih dela ikada napisanih, ali to ne znači da moramo da ga slušamo sa pozicije verovanja u boga, kao što, recimo, dok čitamo grčke mitove, ne moramo da verujemo da su Zevs i njegova družina zaista postojali.

To je česta zabluda kod ljudi koji su u dilemi po pitanju verovanja u boga. Da li napuštanje verovanja u natprirodno podrazumeva i napuštanje cele jedne kulture? Naravno da ne, jer kultura je jedno, a sistem verovanja drugo. Zato napuštanje verovanja u boga ne mora da znači i napuštanje tradicije – postoji mnogo lepih običaja kad se porodice okupljaju, druže i time učvršćuju svoju bliskost.“

Kako ocenjujete trenutni položaj ateizma u Srbiji?

Potrebna je velika hrabrost da biste danas bili ateista. Da stvar bude još gora, crkvena propaganda poistovećuje ateizam sa komunizmom, što je teška obmana. Lakše bi bilo uporediti crkvu sa komunističkim sistemom vlasti, jer to su dve suparničke grupe koje imaju mnogo više sličnosti. Ateizam je nešto treće.

Ovaj trenutak nije baš najsrećniji za osnivanje udruženja ateista Srbije, pa će vam trebati puno hrabrosti i mudrosti. S druge strane, imate vrlo jasan motiv, jer ovo što se danas događa zaista je besmisleno i krajnji je trenutak da se prekine ova agonija.

Često se ističe zvaničan podatak da u Srbiji postoji 95% vernika. To je laž. Čak i ako zanemarimo to što je u prethodnom popisu pripadnost veri tako formulisana da je poistovećena sa pripadnošću naciji, ostaje da svako ko se nije nedvosmisleno izjasnio kao ateista, automatski dobija status vernika, ali je to kao Gausova kriva: jedan mali broj ljudi čvrsto stoji na poziciji vere, a drugi na poziciji ateizma. Između njih je veliki broj ljudi koji su neodlučni ili se, jednostavno, ne opterećuju tim pitanjem.“

Zašto je to tako? Šta je uzrok?

Zato što je pitanje vere političko pitanje. Svakoj političkoj partiji je potrebno biračko telo i ona će praviti koalicije sa svakim ko može da joj dovede potreban broj birača. U ovom trenutku to je Crkva, ali iza takve koalicije stoji teška korupcija. Crkva je dobila takve materijalne povlastice, da se to kosi ne samo sa Ustavom, nego i sa pristojnošću, naročito u ovo vreme krize, kad veliki broj ljudi bukvalno gladuje. Možda bi trebalo podsetiti našu vladu da sav taj novac, koji se kroz plaćanje poreza i doprinosa preliva u džepove Crkve, neko mora i da zaradi – a pritom taj novac ne dobije.

Kakva je veza između religije i našeg novokomponovanog sujeverja?

Sve druge sisteme verovanja u natprirodno Crkva tretira kao svoju konkurenciju, pa ih, kao svaki monopolista, zabranjuje. S druge strane, razni proroci, beli magovi i slični prevaranti služe se prostorom koji je Crkva već osvojila i rado koriste hrišćanske simbole.

Već više od deset godina aktivno vodim borbu protiv savremenog sujeverja i u početku sam najviše primedbi dobijao od istomišljenika i prijatelja. Pitali su me zašto gubim vreme na to, jer onaj ko hoće da veruje taj će da veruje, i ja tu ništa ne mogu da učinim. Srećom, bio sam uporan, a rezultati su tek kasnije postali vidljivi. Dobio sam mnogo pisama od ljudi koji se ne slažu sa mnom i koji su mi upućivali čak i pretnje i uvrede, ali i od onih kojima je laknulo kad su shvatili da nisu jedini koji ne veruju u besmislice. Možda danas to zvuči čudno, ali na prelasku u 21. vek moj glas je bio usamljen, nasuprot hiljadu nastupa raznih mistika na medijima.

Neke od tih poruka su mi veoma drage i čuvam ih kao dokaz da trud nije bio uzaludan. Recimo, pismo devetogodišnje devojčice koja mi je dečjim rečnikom opisala bezizlaznu situaciju u kojoj se njena porodica našla kad je upala u kandže vidovnjaka koji ih je ne samo opljačkao, nego i doveo u očajnu psihičku situaciju. Napisala mi je da joj je do ruku slučajno došla moja knjiga i da su, posle toga, shvatili da je izlaz zapravo bio tu, nadohvat ruke, a oni ga nisu videli. Trebalo je samo da shvate da su sve njegove priče bile obična glupost i da je strah od njegovih imaginarnih konstrukcija bio nepotreban.

Niko nije rođen s razvijenim smislom za kritičko razmišljanje, to se uči. Ali, gde? Trebalo bi da se uči od roditelja, ali su često i oni zaglupljeni, pre svega politikom i religijom. Trebalo bi ga razvijati u školi, ali je u ovakvom obrazovnom sistemu to nemoguće. Zapravo, vrlo se temeljno radi na tome da se veština kritičkog razmišljanja ne uči.

Da li ste imali problema u ličnom i profesionalnom životu zbog svog aktivizma?

Kleopatra mi je poručivala da ću dobiti batine.

Ne, nikad. Imao sam pretnje, naravno, ali na to nisam obraćao pažnju. Kleopatra mi je poručivala da ću dobiti batine, pročitao sam izjavu Lava Geršmana da sam mu ja jedini neprijatelj, da ne znam šta me čeka i da se dobro čuvam, jer on zna kako da zaštiti sebe. Slično je i po pitanju ateizma – nedavno sam dobio poruku da će mi uskoro neko polomiti kičmu, ali uglavnom ne obraćam pažnju na takve pretnje. To društvo mistika je, zapravo, jedna banda kukavica.

Veći broj mistika mi se zapravo udvarao i pokušao da me pridobije. Vava me je više puta zvala telefonom da mi „pogađa“ stvari (pri čemu baš ništa nije pogodila), Trgovčević me je preko štampe zvao da dođem kod njega na kafu, a jedan poznati astrolog je u svojoj knjizi dao moj astrološki profil, koji je bio ulizički afirmativan do nepristojnosti.

Šta vas je inspirisalo da se, uopšte, bavite istraživanjem „natprirodnih fenomena“, po čemu ste poznati?

To mi je lako da odgovorim. Dozlogrdilo mi je. Čovek može ili da pobegne, ili da podigne neki zid oko sebe, pa da ne vidi ništa, ili da zasuče rukave i počne da se bori. Promociju za knjigu „Da li postoje stvari koje ne postoje – vodič za kritičko razmišljanje“ održao sam u petak, trinaestog oktobra dvehiljadite godine. Petak, trinaesti, samo osam dana posle čuvenog petog oktobra. Odmah sam dobio pozive iz svih medija i mogao sam da promovišem svoju ideju. Jednostavno, podesio mi se dobar tajming i imao sam sreće, valjda zbog petka trinaestog, ha-ha. Voleo bih da se i Udruženju „Ateisti Srbije“ podesi tako dobar tajming, vama će trebati mnogo sreće, jer vi ste se dokačili mnogo većeg zalogaja nego što je bila moja borba protiv jedne bande polupismenih prevaranata.

Da li nalazite paralele između magijskog mišljenja sujevernih i religioznosti?

Pa tu, zapravo, nema razlike. Narod veruje u nepostojeće stvari jer im to verovanje potura neko radi manipulacije i pljačke. Prošle godine me je telefonom zvao katolički sveštenik iz Zagreba, jer mu je došla do ruke moja knjga „Da li postoje stvari koje ne postoje“. Valjda je pomislio „divna prilika, eto nekoga ko je već razradio borbu protiv njihove konkurencije – astrologije, hiromantije i tako dalje“. Bio je oduševljen, želeo je da je njihova crkva štampa, zvao me da ga posetim. Njegovo oduševljenje je splasnulo kad sam mu rekao da pogleda i delove u kojima vršim kritičku analizu biblijskih proročanstava. Rekao sam mu koje poglavlje da pročita, i više me nikada nije zvao.

Mislite li da je pojava novog, „militantnog“ ateizma u svetu uzrokovana posledicama povampirenja religioznih struktura u sferi politke? Mislimo, pre svega, na aktivizam ljudi kao što su Dokins, Haris, Hičins i ostali.

„Crkva je oduvek imala jaku poziciju u politici. Obično je bila za nijansu jača od političkih institucija i političari su morali da joj povlađuju. Jer, crkva je politika plus magija. A, zahvaljujući ljudskoj lakovernosti, magija je moćno oružje.

Jačanje „militantnog“ ateizma je, naprosto, rezultat sazrevanja ljudskog društva (kakav ironičan izraz, militantni ateizam). Celokupna ljudska vrsta ima nekakav tok sazrevanja i mi sada prelazimo iz adolescencije u zrelo doba. E sad, nijedno sazrevanje ne prolazi bezbolno. Nema nikog ko se u tom periodu nije ugruvao, ko nije patio i kome nije bilo teško.

Veliku ulogu u ovoj transformaciji od mistike ka razumu upravo igra nauka, jer su njeni plodovi tako očigledni da u njih više niko ne sumnja. Postoji još jedna stvar koja je važna, a to je Internet, koji je učinio da mediji više nisu pod kontrolom vlasti. Televizija je bila centralistički medij (jedan priča – svi slušaju), a Internet je, kao demokratski medij (svi pišu – svi čitaju), dao šansu javnom mnjenju da kaže šta misli. I to je ono što će tokom ovog sazrevanja, o kome govorim, presuditi dominaciji politike, a samim tim i crkve, nad našim životima. Naravno, za to je potrebno vreme, ali duh iz boce je pušten i to više niko ne može zaustaviti.

Intervju: Voja Antonić | Autori: Marin Gligo i Andrej Ćirić