Verska služba u Vojsci Srbije

Da bi se pravilno razumeo proces tihe klerikalizacije vojske koji dobija svoj manifestni epilog, valja se osvrnuti na skoriju predistoriju odnosa crkve i vojske

Priča o uvođenju verske službe u Vojsku Srbije (VS) već se duže vreme provlači po medijima i najavljuje, ali bez nekog vidljivog efekta. Razlog tome se možda može tražiti u poslovičnoj inerciji vojske kao institucije, ali je mnogo verovatnije objašnjenje da se, naprosto, još nisu stekli povoljni politički uslovi, uprkos očitoj težnji kako Srpske pravoslavne crkve, tako i određenih struktura unutar VS. Najnovije najave iz Ministarstva odbrane odnose se na slanje Predloga uredbe za regulisanje zvaničnog uvođenja verske službe Skupštini tokom proleća tekuće godine. Da li to znači da su se „složile kocikce“, ostaje da se vidi.

Da bi se pravilno razumeo proces tihe klerikalizacije vojske koji dobija svoj manifestni epilog, valja se osvrnuti na skoriju predistoriju odnosa crkve i vojske.

Tokom devedesetih dolazi do prvog stidljivog približavanja SPC i VJ, osobito na inicijativu kadrova tadašnje uprave za moral pri Generalštabu, koji su u ovakvom približavanju videli šansu za nadomešćivanje ideološke praznine ostale nakon raspada SFRJ i zvanične komunističke ideologije.

Međutim, i pored zvanične, sekularne politike devedesetih, ideja o integrisanju religije (osobito SPC-a kao dominantne denominacije) u oružane snage SRJ očigledno je duboko uzela maha, naročito tokom i nakon NATO intervencije na Kosovu, jer je bilo gotovo nemoguće simbolički razdvojiti etnički nacionalizam, koji se prirodno nametnuo kao moralna strategija režimu, od pravoslavne religioznosti, nasuprot deklarativnom građanskom nacionalizmu u koji se, očigledno, nije imalo dovoljno poverenja. Trauma zbog gubitka Kosova, „svete srpske zemlje“, snažno je delovala na kolektivnu svest i zato nije čudno što, odmah nakon promene režima, u decembru 2000, dolazi do otvorenog deklarisanja želje za integracijom crkve u vojnu strukturu kroz organizovanje okruglog stola na temu „Vojska i vera“, od strane Uprave za moral Generalštaba VJ. Čak je i sam pregled učesnika interesantan kao ilustracija odnosa vojske i verskih zajednica. Tako su, na primer, na okruglom stolu učestvovali policijski kapetan Zoran Luković, savezni ministar vera dr Bogoljub Šijaković, protojerej Žarko Gavrilović, kao i Nebojša Krstić – vođa i osnivač Otačastvenog pokreta „Obraz“. Istovremeno, poziv za učešće su odbili predstavnici Rimokatoličke crkve, Ministarstvo kulture RS i Crnogorska akademija nauka i umetnosti.

Uprkos zaključcima ovog okruglog stola da je uvođenje bogosluženja i drugih verskih aktivnosti imperativno, kako na planu ojačavanja borbenog morala i patriotskog duha, tako i kao program identitetskog prestrojavanja, u sledećih nekoliko godina nije učinjen nikakav konkretan pomak u smeru realizacije ove zamisli. Država je bila zaokupljena nizom drugih problema i, iako je u pokušaju približavanja SPC-u premijer Zoran Đinđić podržao uvođenje veronauke u sistem osnovnog i srednjeg školstva, kao i uvođenje Bogoslovskog fakulteta u Beogradski univerzitet, pitanje verske službe u okviru armije ostavljalo se po strani. Krajem 2003. unutar Vojske SCG doneta je odluka o potrebi za uvođenjem vojno-svešteničke službe u sastav, što je rezultovalo formiranjem radnog tima pri Ministarstvu odbrane, koji je uradio komparativnu analizu ovakvih službi u stranim armijama i predložio model za VSCG, koji je naišao na odobravanje od strane Sinoda Srpske pravoslavne crkve.

Otprilike u to vreme (oktobar 2003) započeta je i realizacija služenja vojnog roka u civilnoj službi, shodno Uredbi o izmenama Uredbe o vršenju vojne obaveze, koja izričito pominje prisustvo teologa u regrutnoj komisiji. Predviđa i mogućnost konsultovanja sa predstavnicima verskih zajednica pri odlučivanju o zahtevu za civilno služenje, a, takođe, i sa stručnjacima, ako su razlozi verske prirode. Ovo rešenje je u svojoj biti bilo problematično, jer je uvek ostavljalo mogućnost regrutu da se izjasni kao ubeđeni pacifista i na takav način izbegne ovaj svojevrstan verski sud, čak i ukoliko je njegova motivacija zapravo verske prirode, pa se na njemu i nije insistiralo. Ipak, samo postojanje ovakvog pravnog provizorijuma u regrutnoj komisiji predstavlja potencijal za narušavanje ljudskih prava u slučaju eventualnog pooštravanja regrutnih kriterijuma i ponovne militarizacije regrutnog potencijala.

Za odnose sa Vojskom Srbije u Svetom arhijerejskom sinodu imenovan je episkop jegarski vladika Porfirije, koji je insistirao na činjenici da je Vojna gimnazija jedina srednja škola u zemlji koja nije imala organizovanu versku nastavu, što je rezultiralo potpisivanjem plana saradnje Vojne akademije i Odbora za versku nastavu beogradsko-karlovačke Arhiepiskopije. Veronauka je 2008. uvedena u nastavni plan i program Vojne akademije. Takođe, organizovana su poklonička putovanja na Svetu goru i posete svetinjama po Srbiji, krštenja studenata, pa čak i osveštavanje fudbalskog terena.

Razlozi koji se obično navode kao opravdanje za uvođenje verske službe u jedinice VS sumnjive su prirode, jer se oslanjaju ili na tradiciju ili na poštovanje slobode veroispovesti pripadnika vojske ili, u nedostatku drugih argumenata, na ugledanje na druge armije, osobito iz NATO-a u kojima postoje verske službe.

Prvi argument se može nominalno uvažiti, ali se, ipak, mora imati na umu da je Srbija dvadeset prvog veka dosta drugačija zemlja od one s početka dvadesetog. Veliki broj ljudi nije religiozan i naturanje verske službe može imati upravo suprotnu funkciju od nameravane, to jest da podvaja umesto da integriše.

Drugi argument nije validan zato što su verska prava pripadnika Vojske Srbije (VS) u potpunosti već zagarantovana trenutno važećim Pravilom službe, kao i Zakonom o VS.

S druge strane, pošto su verske organizacije politički i ideološki subjekti par excellence, da li će onda potpasti pod članove 12, 13 i 14 Zakona o VS, kojima se zabranjuje isticanje političkih obeležja, učestvovanje na političkim događajima u uniformi i garantuje ideološka, interesna i stranačka neutralnost VS? Šta će se desiti ukoliko vođstvo neke od veroispovesti zastupljenih u službi dođe u konflikt sa ustavnim poretkom države Srbije? Da li će, u tom slučaju, vojni sveštenici ostati lojalni svojim nadređenima u vojnoj ili u verskoj hijerarhiji? Da li to znači da nas očekuje promena Zakona o VS zarad usklađivanja sa Uredbom o uvođenju verske službe, umesto da bude obratno?

Takođe, često se navodi i uporište u religiji kao pozitivan uticaj na psihologiju vojnika. Međutim, dužnosti psihološke podrške vojnicima već obavljaju kvalifikovani vojni psiholozi koji su specijalizovani za rad u trupi, te je argument o psihosavetodavnoj funkciji vojnih sveštenika bespredmetan i može samo da dovede do dupliranja dužnosti i konflikta nadležnosti u praksi.

U drugim armijama NATO-a, ali i Rusije, postoje verske službe, uglavnom samo za brojnije i/ili od države priznate religije. Izuzetak su oružane snage SAD-a, gde je, zbog izvanredno liberalnog odnosa države prema crkvama, postalo moguće da čak i minorne verske zajednice, poput, recimo, pagana, dobiju svoju službu. Ipak, upravo je SAD dobar primer za potencijalne probleme koji mogu da nastanu sa institucijom vojnog sveštenstva. Naime, tokom poslednje decenije, došlo je do svojevrsnog prodora uticaja born-again evangelističkog pokreta u vojne strukture, naravno, uz prećutnu podršku Bušove administracije, što je dovelo do disproporcionalne koncentracije ove denominacije u nekim segmentima oružanih snaga, osobito u elitnom vazduhoplovstvu. Takođe, posebno su problematični slučajevi u kojima su se vojni sveštenici, bez znanja svojih pretpostavljenih, ili, pak, uz njihovo prećutno odobrenje, bavili prozelitizmom lokalnih populacija u Avganistanu i Iraku, navodeći da im je dužnost da ih prevedu na „pravu veru“, iako je to bilo shvaćeno kao provokacija i religijski aspekt krstaškog rata protiv Islama od strane domaće populacije i, shodno tome, imalo nasilne epiloge, koji su ugrožavali živote vojnika na terenu. Prema tome, teško da to može biti svetao uzor za kojim se treba povoditi.

Ovo su vrlo ozbiljna pitanja, na koje zvaničnici Ministarstva odbrane ne daju nikakve odgovore, a veliko je pitanje i kako će izgledati očekivana Uredba o regulisanju odnosa Ministarstva odbrane i crkava, pošto, za razliku od Zakona o VS, nije bila predmet javne debate i nije bila izložena analizi i komentarima nezavisnih eksperata.

Takođe, postavlja se i pitanje opravdanosti fiskalnog izdatka koji proističe iz zapošljavanja oko trideset vojnih sveštenika u oficirskim činovima u skladu sa pozicijom koju zauzimaju, osobito u vreme intenzivne krize, kada je na hiljade iskusnih starešina otpušteno iz službe ili penzionisano, upravo zbog smanjenja izdataka za odbranu zemlje. Da li bi sistem odbrane imao više koristi od trideset dokazanih oficira ili proporcionalnog broja profesionalnih vojnika, umesto sveštenika? Vojska već više od dve decenije nije dobila nijedan nov tehnički sistem od strateškog značaja, ali je, zato, prioritet uvođenje vojnog sveštenstva.

Ono što je, ipak, verovatno najbitnije jeste činjenica da se ovim činom blatantno gazi Ustav Republike Srbije, koji garantuje razdvajanje crkve od države. To nije ništa novo i samo je nastavak desetogodišnje tendencije koja je rezultirala time što smo dobili veronauku u školama, verske fakultete na teretu budžeta, zamalo i kreacionizam u osnovnoškolskim udžbenicima i situaciju u kojoj verske vođe, koje građani Srbije nisu birali, imaju uticaja na kreiranje politika koje imaju posledice po sve, a ne samo pripadnike njihovih verskih zajednica. Ovaj potez Ministarstva odbrane samo će imati za posledicu ukupno slabljenje sistema odbrane, a ne njegovo jačanje.

Autor: Andrej Ćirić

%d bloggers like this: