Ričard Dokins

Dokins je kategoričan u tome da svako slepo verovanje može imati isključivo negativne posledice, navodeći kako je religija uvek služila kao izgovor kojim se mogu opravdati i najgnusniji zločini, kao i to da je religijska zatucanost uvek kočila svaki progres i gušila slobode pojedinca

Već pri samom pomenu ateizma, većini ljudi koja je iole upoznata s tom materijom, ime Ričarda Dokinsa (Richard Dawkins) nameće se kao prva asocijacija. I zaista, njegova bibliografija, dokumentarni filmovi, kao i brojna predavanja koja je održao, upućuju na to da je reč o jednom od vodećih aktivista za širenje i afirmaciju ateizma. Šta je, zapravo, to što ga je stavilo na čelo modernog pokreta koji se zalaže za odbacivanje svakog slepog verovanja?

Rođen u Keniji 1941. godine i odrastavši u, kako sam kaže, „normalnom anglikanskom vaspitanju“, Dokins već u tinejdžerskim danima napušta ideju o božanskom tvorcu, uvidevši da je teorija evolucije, sa kojom se u to vreme upoznaje, mnogo bolje objašnjenje za složenost i raznolikost života na Zemlji. Diplomiravši zoologiju 1962. godine na Univerzitetu u Oksfordu, nekoliko godina kasnije stiče i doktorsku titulu. U periodu od 1967. do 1969. radi kao asistent na Univerzitetu u Berkliju, da bi se 1970. vratio u Britaniju, gde na Oksfordskom univerzitetu dobija mesto predavača, a od 1995. i redovnog profesora, na kome ostaje do 2008., kada se povlači sa te pozicije.

Dokins dospeva u žižu javnosti već sa svojom prvom objavljenom knjigom, „Sebični gen“ iz 1976. U ovoj naučnopopularnoj knjizi, Dokins zastupa gledište po kome je gen osnovna selektivna jedinica u evolutivnom procesu. Prema genocentričnom viđenju evolucije, zasniva i teoriju o uzajamnom altruizmu među životinjama, u kome jedinka pruža korist drugoj, očekujući istu (ili sličnu) uslugu za uzvrat. Tvrdi da su, iz perspektive pojedinačnog gena, ostali geni deo okruženja na koje se ovaj prilagodio. U knjizi, takođe, uvodi i novi termin – mem (meme), koji predstavlja kulturološki ekvivalent genu. Dokins pravi paralelu između širenja ideja (misli) i kopiranja gena: ako je ideja uspešna, brzo će se raširiti. Ideja će, neminovno, trpeti promene – kako u prostoru, tako i u vremenu, što zbog činjenice da ljudi nisu savršeni replikatori, što zbog prilagođavanja ideje već ustaljenim običajima sredine u kojoj se nalazi, stvarajući tako nove meme. Ako samo pogledamo izdiferenciranosti bilo koje veće religije i razlike u njenom upražnjavanju širom sveta, biće nam jasno o čemu Dokins govori. Od osamdesetih godina prošlog veka, memetika funkcioniše kao zasebna grana nauke.

Svoju literarnu borbu protiv pseudonauke kreacionizma započinje 1986. godine, izdavši knjigu „Slepi časovničar“, kojom argumentovano pobija ideju inteligentnog dizajna, pokazujući kako je prirodna selekcija dovoljna da objasni funkcionalnost, kao i nivo kompleksnosti na kome se živi svet nalazi, bez uplitanja više sile. Dokins i nekoliko narednih knjiga izdaje u sličnom maniru: „Reka iz raja“ i „Uspon uz planinu neverovatnosti“ bave se evolucijom, „Đavolov kapelan“ predstavlja kolekciju Dokinsovih ” Forcing the DGE and also the Nj Casino Control Commission to through the AGA’s “voluminous” filing – which Ifrah and Deitch call “measuring roughly three inches in height” – would compel Rational to file for its very own “equally voluminous” rebuttal towards the AGA’s charges, which would decelerate the procedure substantially. eseja koji se bave pitanjima religije, nauke, evolucije, memetike itd., dok u knjizi „Priče predaka“ opisuje razvoj čoveka. U međuvremenu, snima nekoliko dokumentarnih filmova koji imaju za cilj popularizaciju nauke, a učestvuje i u brojnim predavanjima i debatama, obrađujući teme za koje se već specijalizovao – razvoj života na Zemlji i borba protiv svakog verovanja koje nije potkrepljeno dokazima.

Kao vrhunac njegove kritike religije, 2006. izlazi knjiga „Zabluda o Bogu“, a naporedo s njom i dvodelni dokumentarni film „Izvor sveg zla?“. Knjiga na ubedljiv način pokazuje iracionalnost svake religijske dogme, ukazujući na to kako su moderna nauka i današnje shvatanje morala nespojivi sa jednim zatvorenim sistemom kakav je verski, koji ne trpi nikakve promene i preispitivanja.

Štaviše, Dokins je kategoričan u tome da svako slepo verovanje može imati isključivo negativne posledice, navodeći kako je religija uvek služila kao izgovor kojim se mogu opravdati i najgnusniji zločini, kao i to da je religijska zatucanost uvek kočila svaki progres i gušila slobode pojedinca. Odmah po objavljivanju, knjiga postaje bestseler (a ujedno i Dokinsova najprodavanija knjiga do danas), ali dobija i brojne negativne kritike, mahom od verskih zajednica. Iste godine, osniva i organizaciju pod nazivom „Fondacija Ričarda Dokinsa za razum i nauku“, koja se bavi finansiranjem naučnih istraživanja, kao i dobrotvornim radom, a 2007. pokreće kampanju za javno izjašnjavanje ateista širom sveta. Svojom poslednjom knjigom, „Najveća predstava na Zemlji“, u potpunosti objašnjava teoriju evolucije, mehanizme kojima se služi, te daje niz dokaza koji nepobitno potvrđuju ideju koju je Darvin prvi izneo 150 godina ranije.

Naučnopopularni stil pisanja koji Dokins koristi omogućio mu je širu čitalačku publiku i priliku da i „običnom čoveku“ približi ponekad krajnje složene principe po kojima priroda funkcioniše, što mu je donelo brojna priznanja. Udruženje „Međunarodni savez ateista“ od 2003. dodeljuje „Nagradu Ričarda Dokinsa“ osobi koja u toku godine najviše doprinese širenju ateističke misli. Iako se bliži osmoj deceniji života, Dokins nije ništa manje aktivan. I dalje beskompromisno šireći ideje humanizma, sekularizma, kritičkog razmišljanja, racionalizma i naučnog pristupa, za koje se zalaže celoga života, postao je jedan od simbola slobodne misli i modernog prosvetiteljstva.

„Bog iz Starog zaveta je verovatno najnezgodniji lik u celoj književnosti: ljubomoran i ponosan na to, sitničav, nepravedan, opsesivni ludak koji ne prašta, osvetoljubivi, krvožedni ratni zločinac, ženomrzac, homofob, rasista, decoubica, sinoubica, megaloman, sadomazohista i hiroviti zlonamerni siledžija.“

Ričard Dokins

Autor: Milan Polovina