Religija kao fikcija

Kada vam fikcija postane stvarnost, tuđe bajke su realna pretnja. Osim toga, hrišćanstvo već ima svog protagonistu koji se vratio iz mrtvih, a konkurencija nikad nije poželjna. Iz istog razloga, George Lucas ne dozvoljava neovlašćenim autorima da pišu o Džedajima

Ateistička kritika religija se često poziva na činje-nicu da je svaka religija u suštini zasnovana na nekoj priči, bajci ili izmišljotini. Kao odgovor, apologetika religije kreće u odbranu, tvrdeći da je njihova „priča“, zapravo, stvarna. Fikcija je u prirodi ljudskog bića. Informacija predstavljena čoveku u formi priče mnogo će lakše i brže biti pri-hvaćena, nego ako se servira kao ogoljen iskaz.

U potrazi za ilustracijom ove teze, pada mi na pamet premijera filma „Dan nezavisnosti“, koji počinje sa vanzemaljcima koji uništavaju Belu kuću, na radost svih nadripatriota balkanoidnog tipa u publici. Do kraja filma, svi su oduševljeno aplaudirali patriotskom govoru predsednika SAD-a. Činjenica da je publika između pomenuta dva trenutka sat i po pratila neku tuđu stvarnost kao svoju, učinila je svoje.

Namerno pribegavanje narativima koji će nas odvesti u drugačije stvarnosti makar nakratko naziva se eskapizam. Na taj način bežimo od „stvarne“ stvarnosti.

Takođe, ljudskom umu je potrebna zaokružena priča. Bez narativa, svaki put kada bi neki predmet pao na zemlju to bi bio slučaj za sebe, potpuno izolovan od svih drugih sličnih slučajeva. Takav način posmatranja stvarnosti nam nije od neke koristi. Mi, međutim, imamo mogućnost shvatanja sleda koji će sve te činjenice povezati u priču da predmeti moraju pasti „nadole“.

To je već saznanje koje nam jeste od nekakve koristi. Narativi nam omogućavaju da izađemo na kraj sa podacima koje nam neposredna iskustva pružaju. Logički valjan proces zaključivanja ove vrste potpao bi pod naučni metod.

Ovakav proces nam donosi naučne teorije, za koje još ne možemo tvrditi da u potpunosti odgovaraju načinu na koji svet oko nas funkcioniše, ali predstavljaju najobjektivnije i najvernije objašnjenje proverljivih činjenica.

Priča, bez obzira na to što nije stvarna, može postati deo naše ličnosti

Ipak, većina narativa sa kojima se svakodnevno susrećemo ne spada u kategoriju opisnih i nije moguće doći do ikakvih dodirnih tačaka sa stvarnošću. Uzmimo, na primer, ideju da je privatna svojina neprikosnovena, jedan od osnovnih narativa modernog kapitali-stičkog društva. Društvo ga uzima kao očiglednu istinu, ali ne postoji način da se bilo koji njegov deo pokaže proverljivo tačnim.

Kao i kod religija, način na koji izlazimo na kraj s takvim narativima je „uzmi ili ostavi“ pristup, gde će svaka strana diskusije moći da iznese argumente zašto je njihova pozicija ispravnija, ali istinitosna vrednost je uvek nula. Ne postoji ništa u vezi s neprikosnovenošću privatne svojine što tu ideju čini u bilo kom smislu stvarnom – u pitanju je samo narativ za koji se možemo dogovoriti da ga usvojimo ili ne usvojimo kao društvo.

Zanimljivo je, međutim, posmatrati koliko duboko su ljudi voljni da se uključe u neki narativ. Priča koja posebno snažno rezonuje kod svoje publike može biti usvojena kao sastavni deo identiteta fanova. Posmatrajući modernu filmsku industriju, možemo jasno primetiti fenomen kultnog filma, tj. filma oko kojeg se stvorila neformalna grupa veoma lojalnih fanova. Ako popularnost filma dovoljno poraste, a grupa fanova bude dovoljno glasna i uticajna, kultura razvijena unutar grupe može se preliti u popularnu kulturu i postati deo identiteta cele generacije ili čak generacija. Priča, bez obzira na to što nije stvarna, može postati deo naše ličnosti.

U fiktivnom narativu sve je moguće, pa se može naići na tako smešne pojave kao što je sukob SPC-a sa pokušajem popularizacije legende o vampiru Savi Savanoviću

„Star Wars“ franšiza je odličan primer ovoga. Još od prvog filma, „Star Wars“ svet ima kultni status, koji je tokom vremena porastao do neverovatnih veličina. Šest filmova, crtana serija, bezbroj novela i igara svojoj su publici servirali jedan neosporno nestvaran svet, ali i ostavili neizbrisiv trag na zapadnu, a verovatno i svetsku kulturu. Počevši od majica i igračaka preko korišćenja ključnih fraza („May the Force be with you!“), do vrlo kompleksnih i skupih kostima, fanovi će iskoristiti svaku priliku da saopšte svom okruženju njihovu privrženost. Primetimo da se identično ponašanje može videti kod pripadnika bilo koje religije. Hrišćanin narativ svoje religije mora učiniti opipljivijim i stvarnijim kroz nošenje ključnih simbola, ponavljanje magičnih mantri i učestvovanje u manje ili više formalnim ritualima.

Kada tako veliki broj ljudi prihvati narativ kao svoj, lokalizovane skupine će dodavati svoje ideje i interpretacije narativu. Mnogi će hteti da prošire taj fiktivni svet sopstvenim pričama. Detalji počinju da se razilaze, sitne protivurečnosti prerastaju u krupne protivureč-nosti. Cela stvar postaje sve manje jasna, sve manje uniformna. Ovo je, inače, prilično normalna stvar za bilo koji fiktivni narativ. Razlika je, međutim, što „Star Wars“ iza sebe ima instituciju koja polaže prava na taj narativ. Cela tvorevina je, dakle, velikim delom centralizovana i fanovi se često okreću matičnoj instituciji za pojašnjenja kako bi zvanična verzija trebalo da izgleda. Gubitak kohezije i razgranavanje bilo koje popularne ideje je neminovno, ali u ovakvom slučaju moguće je jako dugo održavati prividnu jedinstvenost. Makar i samo na spoljnom nivou.

Na sličan način, istorija abrahamskih religija je, između ostalog, istorija izlaženja na kraj sa vrlo raznolikim interpretacijama matičnog sadržaja na način koji bi ga i dalje predstavio kao jedinstven, monolitan narativ. Samo u neverovatno velikom broju različi-tih denominacija hrišćanstva možemo videti koliko je takva težnja uzaludna. Uzmemo li u obzir još i često neskriveno antagonistički odnos Talmuda, Biblije i Kurana (ubacimo tu, zabave radi, i totalnu šizofrenost Knjige Mormona), a svi pretenduju ka tituli jedine ispravne verzije, njegovo jedinstvo iščezava u vidu lastinog repa.

S obzirom na to da posredi nije narativ opisne prirode, ne postoje proverljive tačke dodira sa stvar-nošću. Ostaje samo nagomilavanje fikcije i pokušaji razjedinjenih grupa autora i interpretatora da svoje shvatanje predstave kao ispravnije od drugih. Budući da je u fiktivnom narativu bukvalno sve moguće, neminovno je da se racionalni kompas takvih ljudi nepovratno gubi, pa se može naići na tako smešne pojave kao što je sukob SPC-a sa pokušajem popularizacije legende o vampiru Savi Savano-viću. Kada vam fikcija postane stvarnost, tuđe bajke su realna pretnja. Osim toga, hrišćanstvo već ima svog protagonistu koji se vratio iz mrtvih, a konkurencija nikad nije poželjna. Iz istog razloga, Džordž Lukas ne dozvoljava neovlašćenim autorima da pišu o Džedajima.

U suštini, ljudi na isti način prihvataju narative „Star Wars“ filmova i hrišćanske religije. Jedina razlika je što jedan od ta dva narativa ljudi biraju da shvate kao doslovnu istinu. Saživljavanje sa pričom za potrebe zabave, ili čak zato što je smatramo delom našeg identiteta, sasvim je normalna stvar. Mnoge vredne pouke se mogu izvući iz bilo koje priče, pa i iz „Star Wars“ filmova. Ipak, niko ne bi imao ni trunku sumnje da nešto ne valja sa osobom koja bi o Luke Skywalkeru govorila kao da je stvarna ličnost samo zato što je živeo „jako davno, u udaljenoj galaksiji“. Ili da je „Star Wars“ jedina priča koja sadrži životne pouke. Termin koji koristimo za ljude koji se iz bilo kog razloga toliko izgube u fiktivnom narativu je deluzija.

U redu je da se pretvarate i maštate da ste Džedaj, ali nije u redu da očekujete od društva da se prema vama ponaša kao da ste Džedaj. A još manje je u redu insistirati da se deca vaspitavaju kao Džedaji. Deluzija je mentalni poremećaj, a ne validan pogled na svet.

Autor: Marko Vujnović