Nastanak religije iz ugla evolucione psihologije

Ako želite da sledite veru koja propoveda da je Mesec balon ili da je Boga rodila devica koja je začela sa duhom koji je ujedno i sam taj rođeni Bog i njegov otac istovremeno, nema problema. Samo nemojte se uznemiravati kad prasnem u smeh.

Budući da je nivo nauke i naučnog mišljenja na ovim prostorima zabrinjavajuće nizak, uz činjenicu da religijska misao jača i jača iz dana u dan i da se više novca ulaže u crkve nego naučne institute i bolnice, želeo bih da makar domaćoj inteligenciji predstavim relativno nove poglede na sam fenomen religije, sa specijalnim osvrtom na njen nastanak, pre više desetina hiljada godina. Oblasti nauke koje sa najviše uspeha objašnjavaju inicijalni nastanak religije u primitivnoj zajednici su uglavnom sledeće: antropologija, kulturologija, arheologija, evoluciona psihologija i biologija. Antropologija i kulturologija (u radovima Evans-Pričarda, Lisjen Levi-Brila, Tajlora, Malinovskog, Frejzera i ostalih), ma koliko važne bile, ipak nisu uspele same da razreše probleme nastanka religijskog mišljenja. Bilo je potrebno ići mnogo dublje u samu ljudsku psihu, kao i shvatiti da je ona ništa više do fizički produkt hiljadugodišnjeg procesa biološke evolucije. Evoluciona psihologija je upravo grana nauke koja se pokazala kao najuspešnija na ovom polju.

Li Kirkpatrik je pre deset godina naveo kako je ‘evoluciona psihologija paradigma društvenih nauka u nastajanju […] i nudi moćan metateorijski bazis za psihologiju ličnosti i […] psihologiju religije.’ Nužno je bilo poći od jednog materijalističkog, monističkog stanovišta, dakle naučnog stanovišta. Bilo je potrebno shvatiti da je ljudski mozak organ koji se razvio isto kao i ostali organi, dugotrajnim procesom evolucije koju je prvobitno opisao Čarls Darvin. Kao takav, on je nesavršen i podložan istim ‘greškama’ kao i bilo koji drugi organ. Na osnovu takvog teorijskog rama izraslo je shvatanje da je religija nusproizvod ostalih mnogobrojnih psiholoških mehanizama koji su se razvili zarad rešavanja drugih svakodnevnih problema. Kirkpatrikov esej iz 1999, „Ka evolucionoj psihologiji religije i ličnosti” je rad koji u najkraćim crtama predstavlja dostignuća ove nauke, i taj rad u suštini želim ovde da prikažem, sa značajnim dodacima.

Ljudska psiha nije ništa više do fizički produkt hiljadugodišnjeg procesa biološke evolucije.

Evoluciona psihologija je bazirana na modernoj evolucionoj biologiji, a tokom dvadesetog veka razvijana u delima prevashodno Hamiltona, Vilijamsa i Triversa. Jedan od najvažnijih koncepata ove grane psihologije je tzv. ‘psihološki mehanizam’, koji Kirkpatrik smatra za ‘najvažniji element analize’, dok ga Kosmaides i Tubi definišu kao ‘modul za procesuiranje informacija koji je dizajniran prirodnom selekcijom kako bi se usmerio ka određenim instancama okruženja, procesuirao ovu informaciju pomoću specifičnih algoritama, te generisao bihejvioralne, kognitivne i emocionalne ishode’. U nusproduktima ovih algoritama, u njihovim takoreći greškama, nalazimo začetke religijske misli. Budući da je homo sapiens sapiens ovakav kakav fizički jeste barem nekih 50.000 godina (nije preterano evoluirao), nije ni čudo da se ovi nusprodukti javljaju i dan danas. Kao posledica koja možda ledi krv u žilama, vrlo je moguće da će biti potrebno da homo sapiens nastavi sa biološkom evolucijom kako bi došlo do nestanka religije. Nažalost, o ovome se još uvek nije pisalo u detalje.

Svaki psihološki mehanizam, dakle, deo je organizma homo sapiensa, koji na svom bazičnom nivou nije mnogo više od mašine za reprodukciju i preživljavanje. Biološka evolucija funkcioniše na osnovu sledećeg (i ovo je često veoma loše i nepravilno shvaćeno). Svaki potomak dvoje homo sapiensa (majke i oca) nije prosto pola–majka, pola-otac. Deo majčinog i deo očevog genetskog materijala bivaju preneti u potomstvo, ali ostatak je rezultat mutacije. Mutacija nije ono što se uglavnom misli, to nije groteskno deformisani pipak umesto ruke (kakve možemo videti u filmovima), mada može imati odista grozomorne rezultate (kao što je, primera radi, tzv. harlekinska ihtioza, prilikom koje novorođenče izgleda skoro kao gušter). Mutacija je uglavnom mala, ljudskom oku (ali ne i nauci) najčešće neprimetna promena. Ukoliko dete dvoje roditelja ima nos duži za milimetar i od oca i od majke (uglavnom oca), to je mutacija. Ona može biti bilo šta. I upravo to je i osnova evolucije. Ali kako?

Skrenimo priču sa čoveka na prostije organizme. Bilo koji insekt koji, recimo, živi na kori drveta može biti dobar primer. Jedna takva majušna promena kao što je promena nijanse nekog dela tela može imati neverovatne posledice. Oni insekti čija se boja promeni tako da se više razlikuje od kore drveta biće lakša meta predatorima. Oni insekti čija se boja promeni tako da postane sličnija kori će biti teža meta, i više njih će preživeti. Više njih će imati potomstvo, i sve više njih će Kaiken kaikkiaan varma online kasinot siis. imati tu novu boju. Dakle, evolucija je, u suštini, mutacija na osnovu koje se lakše preživljava (ovo je bilo potrebno objasniti kako bi se razbile zablude da se organizam nekako ‘adaptira’ okruženju, kao da je to neka vrsta svesnog delanja).

Ljudski mozak funkcioniše na isti način. Lakše preživljavaju oni čije funkcionisanje ovog organa (mozga, kao što je u slučaju insekta bila njegova spoljašnost) evoluira na način koji preživljavanje omogućava. I kako se onda ponaša mozak, koji je tu da pomogne organizmu da preživi i napravi potomstvo? Evo primera. Homo sapiens je pre više desetina hiljada godina živeo u sakupljačko-lovačkim zajednicama u divljini, koja je bila opasna. Nije bilo efektne zaštite od vukova, lavova, otrovnih zmija, zemljotresa, poplava, oluja i sl. U takvom okruženju, kako navodi Gatri, više se isplati pomisliti od grane na zemlji da je zmija nego obratno. Ukoliko se ispostavi da je to što se vidi na zemlji (a izgleda kao prut) zmija, a pomisli se da je prut, šansa postoji da će individua biti ujedena i umreti. Ako se, pak, pretpostavi da je to zmija (iako možda nije), nema šanse za ujed. Kako je Olkok primetio, prirodna selekcija je dovela mozak do takvog nivoa na kome on interpretira informacije iz spoljašnjosti na adaptivne načine, a ne na istinite. Ono što je ovde važno primetiti je kako je, da ne bi rizikovao i da bi preživeo, mozak napravio grešku u percepciji. Jedan evolucioni psihološki mehanizam čiji je primarni cilj preživljavanje je napravio gre-šku. Zapamtimo ovu grešku, ovaj nusproizvod jednog psihološkog mehanizma i krenimo dalje.

Mutacija nije groteskno deformisani pipak umesto ruke. Ukoliko dete dvoje roditelja ima nos duži za milimetar i od oca i od majke, to je mutacija.

Šta je najvažnije jednoj osobi u primitivnoj zajednici? Preživljavanje. Dakle, zaklon, hrana, a potom i reprodukcija. Mladom homo sapiensu je vrlo brzo tokom života jasno da su za to potrebni roditelji, drugi ljudi, voda, hrana i sl. Vodu, hranu i protekciju mu pružaju upravo ljudi, a prevashodno roditelji. I to je mladom homo sapiensu jasno. On primećuje da je ono što odvaja taj ‘važniji svet’ od ostalog to što je to jedan ‘živi svet’; roditelji su živi, za razliku od kamena, planine ili reke. Isto tako, oni su pokretni. Ovo je možda najvažniji moment za razumevanje religije kao nuspojave. Kognitivnom greškom, nusproizvodom uma, homo sapiens sada prostom analogijom dodeljuje ‘status živoga’ (kao i status ‘važnoga’) svemu što se kreće. Ovo se naziva animizam, i u antropologiji je znan kao prvi oblik religijskog mišljenja. Animus, spirit, duh – to je ono ‘živo’, ono što pokreće, i homo sapiens ga vidi u svemu što se kreće.

Dakle, pripisivanje ‘života’, ‘animusa’, ‘duha’ onome što se kreće je veoma važan momenat u razvoju religije. Koja je najvažnija neživa, a ipak pokretna instanca jednom homo sapiensu? Odgovor je prost i jasan – sunce. Pogledajmo kako je samo, u suštini, majušan korak od shvatanja da je ono što je živo – pokretno i važno, do toga da se neživom, a važnom pripiše život. Tako je sunce dobilo duh, animus, kao i neke druge važne instance u prirodi (voda, vetar itd). Zato u velikom broju starih religija primećujemo kult sunca, obožavanje sunca, pogotovu u tzv. plodnom polumesecu, od Egipta do Mesopotamije, gde su se i razvili potom monoteizmi. Kanadski teolog Tom Harpur se poprilično iznenadio kada je, posle mukotrpnog istraživanja, shvatio da je staroegipatsko božanstvo Horus (bog sunca) imalo skoro sve osobine i odlike hrišćanskog Isusa Nazarećanina (kao i nebrojena božanstva pre njega), dok su hrišćani sve do petog veka nove ere obožavali sunce i na rimskim trgovima.

Sa inicijalnim stvaranjem religije kao serije nusprodukata uma koje nam objašnjava evoluciona psihologija, nauke kao što su antropologija, kulturologija i sociologija postaju sve važnije. Religija se od inicijalne greške u percepciji fizičkog sveta razvila sa razvitkom društvenosti, te je većina instanci koje karakterišu društvo prenesena i na ‘božansko’. Zašto je, kako primećuje čuveni biolog Ričard Dokins, skoro svaka religija preplavljena rodbinskim odnosima? Otac je na nebu, braća i sestre u manastirima, pa i sveta majka je takođe tu. Striktno biološka, tj. na nivou ljudskog mozga psihološka svest o tome da su rodbinski odnosi bitni se vrlo lako prenosi istom nuspojavom na ‘onostrano’. Kripen i Mačalak ovo objašnjavaju kao ‘hipertrofirani proces razaznavanja roda’, gde su ‘mehanizmi za razaznavanje rodbinskih veza poremećeni kako bi se formirale zajednice fiktivnih familija’, dok Venegrat napominje da je pojam boga tu kao nadogradnja jednog ‘nadroditelja’. Još jedan od mehanizama koji su ovde ‘loše’ funkcionisali je i mehanizam čiste pragmatike (kad organizam pokušava da uz što manje napora nešto postigne), čiji je nusprodukt prebacivanje odgovornosti na nepostojeća bića.

Kada se detetu ponavlja kako postoje mistične sile na nebu, kako su neki ljudi hodali po vodi i kako zmije govore a konji lete, ono to automatski prihvata

Budući da je religija shvatana i kao odgovor (ma koliko neuspešan) na strah od smrti (kako su tvrdili filozofi Tit Lukrecije Kar i nobelovac Bertrand Rasel, a i veoma neuspešno Seren Kjerkegor), Venegrat je postavio pitanje zašto se homo sapiens toliko plaši smrti. Njegovo obrazloženje nam govori o strahu od gubitka rodbine (koja je, kako smo videli, veoma važna u primitivnoj zajednici), dok su neki autori videli i biološku predispoziciju za strah od smrti kao strah od mrtvog tela, koje može biti zaraženo, inficirano, te stoga i opasno.

Dokins je ovaj fenomen (nusprodukta biološkog mehanizma u mozgu) objasnio uz pomoć paralele sa moljcima i njihove poznate smrti stremljenjem ka izvoru svetlosti. Naime, evolutivni mehanizmi moljaca (i mnogih drugih insekata) su se razvili pre no što se pojavilo veštačko svetlo, koje je relativno nova stvar na planeti Zemlji (kad se sagledava iz ugla nastanka i razvitka života na njoj). Pre veštačkog svetla, njihov mozak je koristio svetlost nebeskih tela, komandujući tako da se ceo organizam usmerava pod određenim uglom u odnosu na svetlo na nebu. Sa pojavom svetlosnih izvora na tlu zemlje, ovaj mehanizam, koji je do tada sasvim dobro interpretirao svetlo, počinje da funkcioniše loše, i upravlja moljca spiralno u sam izvor svetlosti, gde isti i umire. Ista teorija sa lakoćom objašnjava ne samo nastanak, ali i transfer religije u današnjoj zajednici.

Kako Dokins navodi, budući da je ljudski vek prilično kratak, mladi homo sapiens ne može sebi da dozvoli da sve uči na principu probe i greške. Isto tako, ovaj princip je veoma opasan. Zamislimo šta bi bilo kada bi deca, umesto da saslušaju roditelje i pogledaju levo i desno pre no što pređu ulicu, išla sama na slepo i tek kad nekoliko njih pogine, ostali bi videli da treba da se pogleda unaokolo. Zato je um mladog čoveka, deteta, otvoren da prihvati doslovce bilo šta, da bi mogao da prihvati prevashodno važne informacije koje će mu sačuvati život. Međutim, taj suviše otvoreni um ima i svoj nusproizvod, a to je činjenica da on prihvata sve i bilo šta. Zato, kada se detetu kaže (i ponavlja do besvesti) kako postoje mistične sile na nebu, kako su neki ljudi hodali po vodi i kako zmije govore a konji lete, ono to automatski prihvata, i vrlo je teško ‘izbrisati’ takvu memu (kulturološku instancu) iz uma odraslog čoveka. Upravo taj nusprodukt je dečije prihvatanje religije koju im nameću roditelji ili okruženje.

Evoluciona psihologija nam objašnjava mnogo. Dok crkve niču poput pečuraka posle prolećnog pljuska, više je nego nužno prihvatiti jedan metodološki funkcionalan, faktografski pravilan, naučni pogled na religiju, pogled koji objašnjava više nego što se od njega očekivalo.

Autor: Srđan Jovanović Maldoran (preneseno iz Helsinške Povelje 133/4)